Pomračina koja se spustila kada su se takozvani navijači na tribinama primirili, nije uspela da prikrije skromno fudbalsko znanje crveno i crno-belih. Tminu u Ljutice Bogdana povremeno bi razbila iskra zapaljena oštrim duelom...
Ovaj 148. večiti fudbalski derbi ostaće upamćen kao jedan od najdužih, ako ne i najduži u istoriji.
Počeo je po suncu u 18 časova, a završen u mraku, ali bukvalno, u 20.40. Da li organizatori utakmice nisu očekivali da će to potrajati ili je razlog nešto drugo, a uoči derbija menjane su sijalice na reflektorima, tek drugih 45 minuta odigrani su u neregularnim uslovima, pomračini koja je samo donekle uspela da prikrije više nego skromno znanje i jednih i drugih:
Crvena zvezda – Partizan 0:0 u susretu koji je mogao, ali nije, da reši pitanje novog šampiona Srbije.
Po bod svakome, na šest kola pre kraja, znači da će kod crveno-belih i dalje živeti nada da je odbrana titule moguća, crno-beli će u narednih mesec dana biti oprezniji nego da su pobedili, a ostali...
...pitaće se koliko će još godina proći do trenutka kada nećemo morati više da strepimo u šta će se pretvoriti nekada najsvetlija utakmica jugoslovenskog i srpskog fudbala, na koju su očevi dovodili decu da se upoznaju sa fudbalskom igrom i budućim idolima.
Baš na toj tribini, nekada rezervisanoj za prenošenje crveno ili crno-bele tradicije s kolena na koleno, počela je tuča takozvanih navijača dva kluba, koja je kasnije nastavljena i sa Žandarmerijom i zbog koje je naš najbolji sudija Milorad Mažić morao da vrati igrače u svlačionice, umesto da proglasi borbe otvorenim.
Trajalo je, simbolično, 45 minuta, da nas sve podseti da su i dalje navijačke grupe same sebi najbitnije, pa da tek onda na delo stupaju igrači dva kluba.
O poštovanju institucije derbija i onome što je to nekada značilo u svetskim okvirima da ne govorimo...
Kada je red došao na igrače, najviše što su uspeli da prikažu je borbenost i umeće da se promaše retke i teško stvorene šanse. Domaćin je imao dve, jednu ozbiljnu, gost četiri, dve ozbiljne.
Vest o tome da će debitant u derbijima, novi trener Partizana Zoran Milinković početi meč bez klasičnog napadača u startnih 11, sa Petrom Grbićem u ulozi lažne devetke, možda je nagoveštavala potpunu defanzivu lidera sa pet bodova prednosti u džepu, ali je na terenu predstavljala konstantan presing crno-belih koji je potpuno paralisao igru šampiona.
U prvom poluvremenu, Crvena zvezda je jureći pobedu uspela da uputi samo jedan šut ka golu, bio je to pokušaj udvajanog Darka Lazovića sa 20 metara, slabijom levom nogom, koji je Živko Živković izbio u polje.
I to je bilo to...
Gosti su postavljali odbranu usmeravajući loptu ka desnom beku Milošu Cvetkoviću, koji je potom bio primoran da je ispucava u polje i traži najveću zabludu rukovodstva Crvene zvezde ovog proleća, Džošuu Parkera, a kako Zvezda ni u doba Nikole Žigića nije slala toliko dugih lopti sa svoje polovine, bilo je iluzorno očekivati da će Parker s njima moći nešto da uradi.
Nikola Drinčić, kada je trebalo, pomagao je Vladimiru Volkovu u duelima sa Lazovićem, na levom krilu, očigledno van svoje pozicije i sa nedovoljno jasnim zadacima, Luka Jović nije uspeo da dobije duel sa Ivanom Bandalovskim.
To je Partizanu, iako je praktično igrao bez špica, bilo sasvim dovoljno da čeka i vreba šansu, a ona je došla u 31. minutu, kada je kapiten Saša Ilić maestralno proigrao Stefana Babovića, a ovaj se pošteno obrukao podno severne tribine promašivši zicer... Ispred njega bio je samo golman Crvene zvezde Predrag Rajković.
Trener Crvene zvezde Nenad Lalatović do poluvremena potrošio je više energije od pojedinih igrača u svom timu pokušavajući da poveže svoje redove, ali je bilo jasno da je povlačenjem Mihaila Ristića s terena i ubacivanjem Aleksandra Kovačevića, sa zadatkom da se ukroti Babović, izgubio na kreaciji, ideji i pas igri.
Tome je doprineo i debitant Saša Stojanović, koji je malo reći podbacio na debiju u večitom derbiju, pa je u drugom poluvremenu i zamenjen.
Tek tada, ulaskom Ristića, Crvena zvezda je uspela da se sastavi, mada treba reći i da je negde od 60. minuta presing Milinkovićevog tima počeo da popušta. Aleksandar Katai je tada pored sebe dobio igrača sa kojim može da uradi nešto, jer je bilo očigledno od 1. minuta da želi i može, ali i da nema s kim.
Kada bi i uspeo da pređe odličnog Darka Brašanca, stigao bi ga Drinčić, kada bi i povukao kontru ispred njega bili bi Andrija Živković ili Ilić, jednostavno sve do 57. minuta delovalo je da Partizan savršeno dobro radi ono što želi...
Tada je Crvena zvezda konačno probila odbranu po desnoj strani, Lazović i Cvetković izigrali su Volkova, usledio je idealan centaršut, ali je Parker prigrabio oberučke epitet najlošijeg igrača meča, pa neometan sa pet metara nije uspeo da pošalje loptu u gol.
Samo je okrznuo fudbal čelom, Živković nije morao ni da proba da reaguje...
Nije Lalatović bio ni spustio ruke sa glave, a Partizan je imao šansu zbog kojeg je i njega i Milinkovića zabolela glava – posle kornera sa leve strane u šesnaestercu crveno-belih nastala je prava pometnja, i jedni i drugi stidljivo su i pomalo komično pokušavali da se suoče s loptom, sve dok ona nije došla na nogu štopera Gregora Balažica.
On je šansu utakmice, u 62. minutu, umalo pretvorio u gol – Rajkovića je savladao, ali ne i Cvetkovića koji je sa gol-crte izbacio loptu u polje i, ispostaviće se, sačuvao nadu da prvenstvo i dalje nije rešeno.
Prekid koji je potom nastao zbog bakljade Grobara, kada je pomračinu udvostručio dim koji je stizao sa juga, presekao je tok utakmice i prebacio težište igre na polovinu Partizana. Umorni ili ne, tek Milinkovićevi aduti nisu više uspevali da remete igru Zvezde u nastajanju, linije tima su se povukle prema Živkoviću, ali je jedna šansa u kojoj se našao Jović, u 74. minutu, bilo sve što je Zvezda uspela da uradi u nameri da priđe na vruća dva boda zaostatka za najvećim rivalom.
Pas Joviću je uputio Ristić, igrač od kojeg je jesenas najviše zavisila igra šampiona, ali koji za nešto više od pola sata na terenu nije stigao da napravi razliku, što svakako može...
U međuvremenu, Milinković je uspeo ubacivanjem Ivana Šaponjića i Saše Markovića da malo osveži svoj tim, pa su crno-beli do nešto pre 20.40 i poslednjeg zvižduka imali dva, tri opasna polaska u kontru, ali ne i dolaska pred Rajkovića.
Mnogobrojni skauti velikih ekipa moguće da su zakasnili na let kućama čekajući kraj utakmice u kojoj teško da su mogli da prepoznaju kvalitet zbog kog će na leto napuniti prazne kase dva najveća fudbalska kluba.
Najpozitivnija slika koju su mogli da upamte je trenutak posle završetka utakmice kada su se treneri i igrači Crvene zvezde i Partizana pošteno i srdačno pozdravili do nekog novog susreta, ako se ikada više u ovom sastavu budu sreli...
Njima sve čestitke na tome što su, uprkos mučnim scenama na tribinama i mraku u kom su igrali, dali sve od sebe. To je ovog puta bilo dovoljno za nula golova i poneku šansu, posle koje će ostati upisano da je poslednji gol za Crvenu zvezdu u Ljutice Bogdana protiv Partizana postigao Nenad Milijaš, 17. novembra 2012. godine.
Utoliko, ako su na terenu najbolji bili Katai i Brašanac, jedini pobednik 148. derbija mogao bi da bude Milinković, koji je došao na Stadion "Rajko Mitić" po bod i odneo ga u Humsku.
Da li to znači i da je Srbija dobila novog šampiona? Videćemo...
