Staloženost u neuspehu i prihvatanje osrednjosti je najopasnija stvar
/od reportera Monda iz Rusije/
Baš sam o tome pričao sa Darjanom dok smo izlazili iz miks zone sinoć i pešačili ka metrou, nije me, a verujem ni njega, napustio isti osećaj i kad su nam se linije razdvojile i svako nastavio svojim putem.
Zapravo, to je bilo sve suprotno osećaju, potpuno odsustvo istog, neka neprirodna staloženost i ravnodušnost u poređenju sa nemirom koji nas je probudio to jutro i pratio celog dana niz moskvovske ulice i hodnike, sve do izlaska pred istog onog Spartaka od čelika kog sam noć pre toga okrivio za svoje dečačke želje i nerealna očekivanja.
Plašeći se debakla "osećao" sam da je moguć istorijski podvig i znam da nisam bio jedini, ne samo zato što mi je isto priznao i Aca, dva puta, prvo dok je spremao najvažniji, a potom odjavljivao poslednji prenos "orlova" sa Svetskog prvenstva u Rusiji. Prepoznao sam tu slatku samoobmanu i u tekstovima nekih mojih kolega, pesmi navijača, vašim komentarima i porukama na mrežama, iako je uvek bilo i biće onih koji će "na vreme" reći da od nas nema ništa i potom nas obavezno podsetiti kako su bili mudri kada su sve ovo predvideli.
Ali, malo šta je bilo tu da se predvidi, radilo se samo koliko je kome još iracionalnog ostalo u rezervi kada priča o srpskom fudbalu... Učešće na Mundijalu fudbalska reprezentacija Srbije okončala je još 22. juna u Kalinjingradu, zbog čega se sinoć u Moskvi i nije ništa istorijski dogodilo.
Ni još jedan debakl, ni najveća pobeda u istoriji srpskog fudbala, ni veličanstveni poraz, ni prolazak dalje uz nestvaran splet okolnosti gde Srbija duboko u nadoknadi izbacuje Brazil posle nepostojećeg penala, koji sudija ne poništava ni posle pregledanja snimka, a u isto vreme Kostarika u Nižnjem postiže gol za osminu finala tako što se golmanu Švajcarske odvezuje pertla dok gubeći ravnotežu napucava loptu sebi u petu i postiže autogol.
Ništa.
Samo utakmica u "prajm tajm" terminu pred rasprodatim tribinama u kojoj je naš selektor Mladen Krstajić gledao kako 11 momaka za koje se odlučio daje sve od sebe da se pošteno, sportski, fer i srčano, nadmeće sa Brazilom i na kraju rutinski pruža ruku boljem za najmanje dva gola razlike, koliko je i bilo.
Samo utakmica pred 600 novinara iz svih krajeva planete koji su u prvih 45 minuta gledali premijerno sastavljenu Krstajićevu postavu kako igra dobro, deluje sigurno i staloženo, i biva surovo kažnjena za jednu ozbiljnu grešku, a opet ostaje i bez prividne šanse za gol do odlaska na odmor.
Samo utakmica u kojoj "orlovi" sredinom drugog poluvremena prikazuju najinspirativnijih deset minuta na šampionatu, uzbuđuju sve na stadionu osim Alisona, Tijaga Silve i Mirande, i za to skupo plaćaju gubitkom energije, kiseonika, mirnoće i osećaja za prostor i vreme, pritom ostajući bez mogućnosti da na oproštaju od Mundijala izgledaju kao mundijalski sastav.
Posle utakmice u kojoj je kraj bio poznat i pre početka, premda smo iz poštenih razloga to odbijali da priznamo sve do Titeove šah-mat izmene za momentalnih 2:0, nije bilo razloga ni za osudu, ni za pohvalu. Ni za zaborav, ni za pamćenje.
Baš tako izgledao je naš selektor kraj aut linije tokom najvažnije utakmice u karijeri, baš tako bodrili su naši momci jedni druge i čestitali Nejmaru, Kutinju, Paulinju i ostalima, baš tako zvučali su tokom razgovora sa nama na putu od eliminacije, preko tuša i autobusa, do Surčina, baš tako izgledao mi je Neša Petrović dok je sa štakama i povređenim zglobom ispraćao ko zna koju generaciju fudbalera posle još jedne rane eliminacije, baš oko toga sam se složio sa Darjanom, baš o tome pišem sada.
To "ništa" je najgore što može da se dogodi.
Ta faca koju smo napravili kada je Silva zakucao loptu u našu mrežu odmah nakon jedine prave šanse koju smo stvorili i naravno propustili je.
Ta hladnokrvnost kojom je Matić posle samo tri bitke od promocije u prvog do kapitena Kolarova saopštio ljudima da nije siguran da će imati snage i energije da se ubuduće odaziva pozivima, ma ko ih bude slao.
Ta rutina kojom je Ivanović prošao pored uključenih mikrofona posle možda i poslednjeg presvlačenja u svlačionici u kojoj je 105 puta oblačio dres zbog čijih nasumično izabranih nijansi crvene mnogi donose iracionalne odluke, bilo da kreću na dalek put sa trobojkom u koferu, bilo da veruju u nešto što se i dalje nije dogodilo.
Ta lakoća kojom je Milinković-Savić sebi dodelio ocenu 7,5 kada je posle eliminacije zamoljen da oceni sebe za prikazano u Rusiji, zemlji u kojoj nije zamenjen nijednom iako je njegova igra gubila na kvalitetu i značaju svaki put kada bi istekao 60. minut.
Ta razočaranost saznanjem da Krstajić ponovo nije povukao potez koji ste priželjkivali, a niste mogli da ga pretpostavite, odnosno da je opet povukao potez koji se očekivali, a nadali se da neće, nakon čega je konstatovao da "možemo da budemo zadovoljni" uprkos tome što su gotovo svi naši najvažniji igrači na Mundijalu prikazivali osetno slabije partije u odnosu na igre u Romi, Laciju, Fulamu ili Mančester junajtedu.
Taj pristanak na dobro poznat razgovor sa manje-više istim momcima koji se zaustave i posle pobede i posle poraza, tokom kog oni priznaju da nije ili jeste bilo dobro, ali da uvek može bolje, a vi to opet prihvatite svesni da vam oni ne mogu dati odgovor (ili bar iskren odgovor) zbog čega je stalno to tako i dokle će to da traje.
"U Nelspruitu sam mislio da ću da umrem, sad je nekako drugačije", rekao mi je Neša, verovatno najmerodavniji čovek u srpskom fudbalu za razgovor temu, koja je na mene nekako ostavila najjači utisak do sada kada je naš tim u pitanju.
I zato mi je bilo drago da čujem sarkazam u Milivojevićevom glasu kada smo ga pitali za razloge zbog kojih je zamenjen protiv Švajcarske i izostavljen za Brazil, baš kao i kad se Tošić zaustavio i pristao da govori, iako je kao Ivanović bio poslat na klupu za rezerve pa je ekonomu samo vratio neoznojan dres.
Zato mi se dopalo što Ljajić nije izbegao odgovor na pitanje da li je bilo tog famoznog sastanka kada su nas Džaka i Šaćiri poslali kući, ali i što je do uporno tvrdio da je to bilo dobro za ekipu i da su momci među sobom jako dobri.
Zato mi je drago da znam da je tamo negde u Rusiji sve pucalo među njima zbog načina na koji smo odigrali najvažniju utakmicu na Svetskom prvenstvu, zakoračili u osminu finala i onda povukli nogu nazad, iako se sve završilo tako što je selektor na klupu poslao ponajbolje u prethodnih 180 minuta sa čijih je pozicija na terenu poslat pas Žezusu za 1:0 i upućen Silvin udarac za 2:0.
Ali i to je bolje nego "ništa", nego Matićevo "videću kad se odmorim", Sergejevo "nedostajao mi je samo gol za desetku", Ivanovićevo ćutanje ili Krstajićevo "ne možete se vaditi protiv Brazila" samo pet dana nakon što je debakl protiv Švajcarske banalizovao konstatacijom da "mi svakako moramo da pobedimo Brazil" i u sve upleo Haški tribunal.
Otuda nam je saznanje da bismo 3. jula u Sankt Peterburgu igrali osminu finala sa Švedskom da Krstajić izvođenjem najkonkretnijeg od trojice vezista na šampionatu, Milivojevića, nije pozvao Šaćirija da nas nokautira sasvim adekvatna kazna za sve greške načinjene u pripremi, selekciji, vođenju i komentarisanju utakmice sa Švajcarskom...
Posle koje je, inače, novi kapiten pokazao veću zrelost i mudrost prilikom izbora reči za opravdanu ljutnju od onih za koje se odlučio novi selektor.
Sve smo to, sukob našeg i njihovog orla, jako emotivno i lično podneli i zato nam nije ostalo ništa za podvig u utakmici sa Brazilom, a još manje za tugu posle poraza.
Ta staloženost u neuspehu i prihvatanje osrednjosti je najopasnija stvar.
Baš sam o tome pričao sa Darjanom dok smo izlazili iz miks zone sinoć i pešačili ka metrou, nije me, a verujem ni njega, napustio isti osećaj i kad su nam se linije razdvojile i svako nastavio svojim putem.