Kolumnista MONDA Mladen Nikolić posvetio je redove svom prezimenjaku i jednom od najboljih glumaca domaće kinematografije - Marku Nikoliću. Glumio je ratnike, vožda, ali lik "Gige Moravca" mu je obeležio karijeru
Pre nekoliko godina, kada je boravio u Sloveniji, ovog glumca su i bez brkova sa lakoćom prepoznavali na svakom koraku - u prodavnici, na carini, u šetnji gradom.
Videli bi pred sobom Gigu Moravca, pomalo rasejanu glavu petočlane porodice Popadić, čestitog službenika koji ratuje sa Kurčubićem i drugim vetrenjačama, muža koji nema ira sa svojom Emilijom, a još manje sa svoje troje velike dece, čoveka koji je, kao uostalom i svi mi, jurio za "boljim životom".
Ima li zaista ikoga na Balkanu (ako na trenutak zanemarimo one najmlađe) ko ne zna Gigu Moravca? Emiliju, Bobu, Guzu, Violetu, Kurčubića, Jataganca, Koku, Macolu, Seku, Ciganovića...?
Marko Nikolić se, kako sam kaže, rodio sticajem okolnosti u Kraljevu, posle oslobođenja, 1946. godine. Da nije bilo rata, gotovo izvesno bi bio rođeni Bosanac, pošto su njegovi roditelji pre rata živeli i radili u Tesliću. Ubrzo po dolasku ustaša u Bosnu, Nikolići su bili prinuđeni da izbegnu iz NDH i potraže utočište u okupiranoj Srbiji.
Markovi roditelji i stariji brat stigli su u Beograd u teretnom vagonu sa samo dva kofera, da bi ih nadležni za izbeglice po direktivi uputili u Kraljevo.
Marko je odrastao u varoši na Ibru, bio je živahno dete. Još kao beba, neretko je posećivao kraljevačko pozorište. Njegova majka Leposava bila je glumica - ponekad je morala da ga ponese sa sobom na probu; jednom prilikom Marko je ispričao kako u tamošnjem pozorištu i danas postoji crvena fotelja u kojoj je spavao kao beba, dok je njegova majka bila na sceni.
Marko se kao klinac najviše zanimao za sport - voleo je fudbal, intenzivno je vozio bicikl, a kao tinejdžer posvetio se košarci. Trenirao je u Slogi i u svojoj 17. stigao i do seniorskog tima! Istini za volju, nije se baš naigrao, bio je na klupi zamena za Ducija Simonovića, legendarnog reprezentativca koji je nekoliko godina kasnije postao prvak sveta (u Ljubljani 1970).
Ipak, umetnička žica je preovladala, Marko je zavoleo pozorišnu scenu i još dok je trenirao pod koševima rešio je da će se baviti glumom, a ne sportom. Odlučio je da upiše studije odmah po završetku srednje škole ali zbog popravnog iz sociologije nije mogao da konkuriše na Akademiji. Sledeće godine je pokušao u Novom Sadu ali je odbijen.
Najzad, postao je student glume na beogradskoj akademiji iz trećeg pokušaja.
Marko je imao sreću da bude u jednoj od najdarovitijih klasa - sa njim su glumu učili Miki Manojlović, Predrag Ejdus, Dragan Maksimović i Goran Sultanović. Diplomirali su 1972. godine i tako se srpsko glumište, sportski rečeno, strahovito pojačalo. Marko je tada već bio član ansambla Narodnog pozorišta kome je ostao veran punih 40 godina.
Još dok je učio za glumca, Marko je dobio nekoliko manjih filmskih uloga. Pojavio se u drami Saše Petrovića "Biće skoro propast sveta" (1968), zatim je igrao i seoskog milicionera u "Zasedi" Živojina Pavlovića, kao i u pobedniku berlinskog festivala, proslavljenom Žilnikovom filmu "Rani radovi" (1969).
Šira publika Marka je upoznala kao neustrašivog artiljerca u ratnom spektaklu Žike Mitrovića "Užička republika" iz 1974. godine. Posebno je upečatljivo finale na Kadinjači kada Markov lik, u bezizlaznoj situaciji, zgrabi Molotovljev koktel i skoči na nemački tenk...
Markovovo lice bilo je kao izvajano za uloge nepokolebljivih partizanskih boraca, podsećajući na karakteristične likove sa socrealističkih plakata i skulptura koje su veličale radnike i udarnike još iz perioda ranog Sovjetskog Saveza. Ta i takva ikonografija bila je itekako značajna i u socijalističkoj Jugoslaviji; partizanski heroji trebalo je da deluju nepobedivo, a na vizuelnom planu to je značilo da svojim držanjem, pogledom, stisnutim usnama odaju snažan utisak neustrašivosti do fanatizma.
Marko Nikolić bio je jedan od onih koji su umeli da na filmskom platnu deluju upravo tako, kao što je to bio slučaj i sa Batom Živojinovićem ili Danilom Lazovićem, recimo.
Otuda je razumljivo što je publika ovog glumca gledala praktično uvek obučenog u ratničku uniformu, naoružanog, sa obaveznom petokrakom na čelu. On u prvoj deceniji svoje glumačke karijere nije imao praktično nijednu "civilnu" filmsku ulogu, izuzev pomenutih "Ranih radova".
Posle "Užičke republike" usledila je i partizanska uloga u filmu "Devojački most" (1976), da bi cela priča o Markovom neprestanom ratovanju sa nemačkim fašistima kulminirala u filmovima iz 1978. "Boško Buha" i "Dvoboj za južnu prugu".
Uloga Puškara, strogog ali očinski sentimentalnog komandira i danas se percipira kao jedna od tri najznačajnije Nikolićeve filmske role. Pored toga, Marko je u "Bošku Buhi" nosio brkove, a i preostale dve kapitalne uloge u njegovoj karijeri nezamislive su bez brkova.
Privatno, Nikolić ih ne nosi.
Jedan od najdarovitijih filmskih reditelja koje je imala bivša Jugoslavija, Branko Bauer, napravio je, za razliku od većine filmova sa partizanskom tematikom, veoma dobar, gledljiv, iako neizbežno sentimentalan filmski omaž deci koja su ratno vreme provela u partizanskim odredima i od kojih su neki postali i borci, ratnici.
Film i TV serija "Boško Buha" bili su neka vrsta osveženja u okvirima žanra - to nije bio akcioni film baziran na vesternu, već više koncipiran kao melodrama u čijem centru su dečiji likovi.
Film je doživeo veliki uspeh kod publike i postao bioskopski hit te godine, a ostao je upamćen i po tome što su se u njemu prvi put na filmu pojavili Dragan Bjelogrlić i Nenad Nenadović. Naslovnu ulogu, narodnog heroja Buhu tumačio je naturščik Ivan Kojundžić. Iako je doživeo velike pohvale i dobio nekoliko nagrada, nije se odlučio da postane glumac. Danas radi kao spiker na Hrvatskom radiju.
Krajem sedamdesetih godina, partizanske priče i teme su, zaključno sa "Partizanskom eskadrilom" Šibe Krvavca, lagano gurnute u stranu, što je za Marka značilo da bi mogao najzad da postane prepoznatljiv i kao glumac u "civilnim" filmovima. Tako ga Srđan Karanović angažuje u svojoj ekranizaciji romana Dragoslava Mihajlovića "Petrijin venac" (1980) sa izvanrednom Mirom Karanović u naslovnoj ulozi. Marko je glumio prvog Petrijinog muža, seljaka Dobrivoja.
Televizijska publika odlično ga pamti i kao prepotentnog gastarbajtera u sjajnoj TV seriji "Priče iz radionice" Zdravka Šotre, odnosno filmu "Šesta brzina" (1981). Marko je na sjajan način obogatio tu nezaboravnu galeriju najrazličitijih likova čiji se putevi ukrštaju u automehaničarskoj radnji neodoljivog majstora Živote. I baš kao što je Šijanov legendarni prvenac "Ko to tamo peva" (snimljen samo godinu ranije) ovekovečio na filmskoj traci praktično čitavu Srbiju, oličenu u živopisnim putnicima u autobusu firme "Krstić i sin", na sličan način su i likovi iz Životine radionice dočarali u svim mogućim nijansama narav Beograđana, pa i šire.
Te iste 1981. Marko Nikolić se, vraćajući se sa snimanja u Crnoj Gori, našao u onom famoznom Boingu 707 koji je otet odmah po poletanju iz tadašnjeg Titograda za Beograd. Zajedno sa Markom, u avionu su bili i kolege Miša Janketić i Žarko Laušević, zajedno sa čitavim prvim timom podgoričke Budućnosti. Otmičari su preuzeli kontrolu nad avionom i stotinak putnika da bi odleteli prvo za Atinu, pa nastavili ka Izraelu, gde im je odbijen zahtev za sletanje i točenje goriva, pa je na posletku avion JAT-a sleteo na Kipar.
Srećom, niko od putnika i posade tokom otmice nije stradao, već su, zahvaljujući lažnoj uzbuni da je u avionu izbio požar (dok je bio na pisti), svi uspeli da pobegnu iz letelice i da se domognu zgrade aerodroma u Larnaki.
Dve godine kasnije, Đorđe Kadijević okupljao je ekipu za snimanje istorijske drame o smrti vožda Karađorđa, u produkciji TV Beograd. Aleksandar Berček dobio je ulogu kneza Miloša Obrenovića, a za ulogu vođe Prvog srpskog ustanka reditelj se odlučio upravo za Marka Nikolića. Budući da se Kadijević, pored filma, bavio i slikarstvom i da je važio za likovnog estetu par excellence, njegovom oku nije mogla da umakne fizička sličnost između Nikolića i Karađorđa Petrovića. A kada ga je pozvao telefonom i ponudio mu ulogu u "Karađorđevoj smrti", Marko je ostao zatečen jer uopšte nije verovao da postoji bilo kakva sličnost između njega i tragičnog vojskovođe.
Reditelj je insistirao da Marko dođe u šminkernicu da bi od njega "napravili" Karađorđa; kada se na kraju pogledao u ogledalu, postalo mu je jasno da je Kadijević bio potpuno u pravu. I zaista, sličnost sa Karađorđem bila je toliko velika da je Nikolić oblačio njegov kostim i nosio sablju i čuvene brkove u još tri navrata, glumeći vožda i u potonjim ostvarenjima poput TV serije "Vuk Karadžić" i filma "Šejtanov ratnik". Igrajući Karađorđa, činilo se da je Marku naprosto suđeno da glumi ratnike tokom čitave karijere.
I taman kada je izgledalo da je Marko odigrao ulogu koja će trajno obeležiti čitav njegov opus, nešto po čemu će ga publika najbolje upamtiti, dogodio se "Bolji život". Famozna TV serija koja je na tadašnje "male ekrane" Jugoslovena stigla kao naš odgovor na ultrapopularnu američku sapunicu koja je harala bivšom zemljom sredinom osamdesetih - "Dinastiju".
Nikada do tada na našem prostoru nije snimana serija koja bi imala više od 10 do 13 jednosatnih epizoda, to je bio standardni TV format, kalup u koji je morala da stane svaka priča, ekranizacija romana, bez obzira koliko opširna bila. Međutim, kada se pojavila famozna saga o bogataškoj porodici iz Denvera koja se nastavljala mesecima, unedogled, samo je bilo pitanje koji naš scenarista bi mogao da se dohvati takvog mamutskog zadatka, obaveze da godinama piše nastavke, ubacuje nove likove i širi fabulu i po širini, i po dubini, a da serija ostane kvalitetna i popularna.
Izbor je pao na Sinišu Pavića, tu, ustvari, i nije bilo neke velike dileme. Pavić je, zajedno sa suprugom Ljiljanom, kreirao savremenu beogradsku porodicu Popadić, kao i sve prateće likove koji će, svi zajedno, tokom narednih pet godina, postati gotovo izvesno najomiljenija galerija likova u istoriji jugoslovenske televizije.
TV Beograd snimila je i emitovala tokom 1987. prvih 12 epizoda "Boljeg života", a Marko Nikolić u vodećoj ulozi Dragiše Gige Popadića, sredovečnog službenika koji sa članovima svoje porodice dobija bogato nasledstvo koje dodatno komplikuje njihove živote, postaće jedan od najpopularnijih glumaca tog vremena. Tokom premijernog prikazivanja prvih nekoliko epizoda, serija nije naišla na dobar prijem, reakcije su bile raznovrsne ali mahom pune skepse i ubeđenja da je reč o površnom projektu koji neće dostići popularnost jednog "Vrućeg vetra", na primer; kasnije se sve promenilo - "Bolji život“ i njegove protagoniste najšira publika je prigrlila i više nije bilo dileme hoće li se snimati nove epizode.
Prisećajući se svog prvog susreta sa likom Gige Popadića tokom iščitavanja scenarija, Nikolić je u jednom od retkih intervjua rekao kako je odmah shvatio da je pomenuta uloga kao skrojena za njega:
"Evo ti sad, Marko, stavljena ti je lopta na penal, biraj ugao gde ćeš da pucaš. Ako ovo uprskaš, ne treba ni da se baviš glumom".
Nije uprskao.
Marko je sa puno osećaja i mere skrojio jednog od najomiljenijih TV likova na čitavom prostoru bivše zajedničke države. Prateći dobrodušnog, čestitog ali temperamentnog Gigu Moravca i ostale Popadiće, gledaoci su, zahvaljujući vrsnom glumačkom ansamblu i odličnom scenariju, mogli sa lakoćom da se poistovete sa njihovim dilemama, namerama, da prepoznaju autentične životne situacije neretko obojene humorom karakterističnim za Pavićeve dramske radove.
Tokom devedesetih godina, Nikolić se pojavio u nekolicini filmova i TV serija, ovde ću izdvojiti njegove uloge u gorkim sentimentalnim dramama na temu života u ratnom okruženju, filmovima "Tamna je noć", "Janez - država mrtvih" i "Dnevnik uvreda 1993", kao i role u serijama "Srećni ljudi" i "Kraj dinastije Obrenović".
Pamtimo ga i po sjajnoj, sugestivno iznetoj ulozi komandira interventne jedinice MUP-a u brutalno autentičnoj, sirovoj drami Gorana Markovića "Kordon" (2002), filmu koji je trijumfovao na festivalu u Montrealu.
Na posletku, gledali smo ga i u filmovima "Montevideo, bog te video", "Peti leptir", u Dragojevićevoj "Paradi", kao i u serijama "Jagodići", "Budva na pjenu od mora"...
Nikolić je tokom čitave karijere bio i ostao suvi profesionalac, igrao je sve, od glavnih uloga (ruku na srce, nema ih puno), pa do najmarginalnijih pojavljivanja ispred kamere.
Neretko voli da za svoj posao upotrebi onu Batinu frazu kako oni, glumci "izvode glumačke radove". Voli svoje matično Narodno pozorište u kojem je odigrao uloga ne zna im se broj, ostajući mu veran do kraja. Ipak, pre koju godinu izjavio je kako se pomalo i zasitio teatra i glumačkog posla na daskama i kako se raduje odlasku u penziju.
Markov najdraži hobi je pecanje. Ribolovom se zanima praktično čitavog života, prvu člansku kartu dobio je u svojoj sedmoj godini, a na reci (prvo na svom Ibru, a kasnije na Dunavu i Savi) je proveo verovatno i čitave godine, kada se sve sabere. Ima i svoj brod.
Oduvek je važio za neposrednu osobu pozitivnog raspoloženja, za čoveka i umetnika koji čvrsto stoji obema nogama na zemlji, skromnog, nenametljivog ali ne i bez harizme i naročitog, prikrivenog šarma.
Marko Nikolić, ili ga ipak mnogi bolje poznaju pod "umetničkim imenom" Giga Moravac, ostaje do današnjih dana jedan od najpoštovanijih glumaca među širokom publikom, uprkos tome što je imao mali broj velikih, glavnih uloga, naročito na filmu.
Bez obzira na sve, Marka vole svi, što kaže ona davno izlizana pesma "od Vardara, pa do Triglava". "Bolji život" počeo je pre izvesnog vremena da se reprizira na hrvatskoj televiziji, pa Giga Moravac ponovo "žari i pali" i preko Drine. A na sve to Marko samo sleže ramenima. I pakuje pribor za pecanje.
Da si nam živ i zdrav, Gigo!
-------------------------
SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA