Danas svoj 44. rođendan slavi jedan od najvećih srpskih talenata koji nije uspeo.
Dejan Stanković sada vodi Crvenu zvezdu sa klupe i polako gradi svoju trenersku karijeru, a na klupu crveno-belih došao je kao veliko fudbalsko ime.
Prvo je u Crvenoj zvezdi zaigrao sa samo 16 godina, a potom je postao najmlađi kapiten crveno-belih u istoriji kada je sa samo 19 godina pred sezonu 1997/98 poneo kapitensku traku na "Marakani".
Otišao je u Lacio na kraju te sezone i potom za deceniju i po postao legenda dva italijanska velikana – Lacija i Intera. Ipak, dok je igrao u Zvezdi, mnogi su verovali da je jedan čovek veći talenat od njega. Da će zameniti Dragana Stojkovića, Peđu Mijatovića ili Dejana Savićevića u narednoj deceniji, da će biti novo čudo srpskog fudbala.
Taj čovek danas slavi 44. rođendan, a ime mu je Perica Ognjenović!
ZVEZDA GA OTELA – ON POSTAO PERJANICA
Rođen u Smederevskoj Palanci on je počeo da trenira fudbal u lokalnom klubu Jasenica, a onda je pre 16-. rođendana počeo da igra seniorski fudbal u sezoni 1992/93! Igroa je treću ligu, ali to nije prošlo neopaženo. Partizan je imao dobre odnose sa Mladost Gošom u kojoj je Perica nastupao i on se praktično “spakovao” za transfer u Partizan.
Nije bio nepoznanica, igrao je i za mlađe selekcije Jugoslavije, a po njegovom priznanju, na kraju je odlučilo srce!
"Pričao sam tada sa skoro celom upravom Partizana. Najpoštenije, ti ljudi bili su jako korektni. Ponudili su mi saradnju i ugovor koji je bio veći od onog koji sam dobio u Crvenoj zvezdi, ali ja sam srce poslušao i stigao na „Marakanu”. Rekao sam i Bjekoviću, ne znam ko je bio tu još, da sam srcem uz Zvezdu, navijam za Zvezdu i voleo bih da idem u Zvezdu", rekao je Perica u jednom ranijem intervjuu.
Potpisao je za Zvezdu u leto 1994. godine i bačen je u vatru! Zajedno sa godinu dana mlađim Stankovićem bio je predviđen za novog vođu. Odigrali su po nekoliko mečeva u timu gde su im konkurencija bili Darko Kovačević, Dejan Rambo Petković, Nebojša Krupniković i Ivan Adžić i uzeli titulu u svojoj prvoj sezoni u klubu.
Perica je postao ključni igrač tima u narednim godinama, rastao je iz sezone u sezonu, a publiku je oduševio! Voleli su ga verovatno više nego bilo koga iz tog tima Crvene zvezde jer je izgarao na terenu, a uz to – bio je sjajan za gledanje.
Driblinzi su mu bili specijalnost, a i golovi kada je bilo bitno. U jesen 1997. godine zaigrao je u "večitom derbiju" kao u transu i posle sedam mečeva bez pobede sa dva gola doneo trijumf crveno-belima! Bilo je 2:0, a već u aprilu 1998. godine Stanković i Ognjenović su zablistali u tandemu – Partizan je pobeđen 4:0 na “Marakani”, mladi Stanković je dao dva gola, a nešto stariji Ognjenović jedan. Upravo su sjajne partije na derbijima donele kultni status Perici u Crvenoj zvezdi.
Momenat koji se pamti je i gol Ekerenu u tom ružnom i za navijače Zvezde teškom meču za podsećanje, a onda je Ognjenović otišao i na Svetsko prvenstvo 1998. godine. Sve to vreme jedan klub ga je pratio. Onaj najveći na svetu!
DOLAZI PERICA, SAMJEULE PAKUJ SE!
Real Madrid je dve godine pratio svaki meč srpskog bisera i rešio je da ga dovede posle Svetskog prvenstva. Toliko su bili sigurni u njega da je iz kluba na pozajmicu oteran niko drugi do Samjuel Eto!
Plaćen je Zvezdi 5 miliona nemačkih maraka u januaru 1995. godine, a u timu u kome su igrali Jero, Roberto Karlos, Redondo, Raul, Morijente, Peđa Mijatović i Šuker plan je bio da Ognjenović igra!
Plata mu je bila veća od milion maraka, a Samjuel Eto je sa 17 godina morao u Majorku na pozajmicu, kako bi "očistio" mesto za novu nadu, stranca od koga se očekivalo više nego od Kamerunca.
Pregovori su trajali jako dugo i transfer je dogovoren u “minut do 12”, a u nesigurnom vremenu za "kraljevski klub" treneri su se menjali. Hidinka je zamenio Džon Tošak, a Ognjenović je debitovao zu kupu protiv Valensije. Kada je Del Boske stigao u klub konačno je dobio pravu šansu i želja kluba da on zaigra se ostvarila. Dao je i gol protiv Saragose, a onda su počeli problemi!
"Na petom pršljenu je došlo do povrede živca. Vraćala mi se povreda u godini-dve najmanje dva ili tri puta. I to u najgorem trenutku svaki put. Kad je Visente del Boske preuzeo Real, počeo sam da igram, stvarno je bilo dobro, kako u Primeri, tako i u Ligi šampiona, ali opet su se javili stari problemi. Sve je to bilo teško izdržati", ispričao je jednom prilikom Ognjenović.
Čovek koji je dobio šansu pre jednog od najboljih napadača generacije i kasnije legende Barselone je morao da ide na pozajmice, ali ni tu nije imao sreće. Čim je stigao u Kajzerslautern polomio je kost u stopalu, na prvom meču!
Nije se proslavio ni u drugim inostranim klubovima, jer su ga povrede jednostavno unazadile i uništile ono što je trebalo da bude blistava karijera. Imao je talenat, bilo je sjajno gledati ga na terenu, a reprezentaciji je u kasnijim godinama falio možda baš jedan takav majstor na terenu.
Našao je neku sigurnost tek na kraju karijere kada je zaigrao dve godine za Jagodinu i bio stub tima koji se uspinjao na tabeli. Ostao je upamćen kao jedan od najvećih talenata koji nisu uspeli i uvek se postavlja jednostavno pitanje.
Da li je požurio, da li je prerano otišao u Real Madrid? Ipak, to možda i nije dobro pitanje, jer su njega u karijeri pre svega mučile povrede.
Da ih nije bilo, ko zna. Možda bi Srbija još krajem devedesetih dobila igrača koji je uspeo u Realu? Ovako, još uvek čekamo.
(mondo)