Novinar MONDA Ivan Bogunović je rešio da napiše nešto o Mundijalu. Znate ga po vanserijskim tekstovima o košarci. Ali, ima Bogun štošta da kaže i o "bubamari". Podsetio nas je na Haralda Šumahera, Sokratesa, Batistona, Tardelija...
Svaka generacija ljubitelja fudbala ima jedan, prvi Mundijal, koji pamti kao jedan od definišućih događaja svog ukupnog odrastanja, ne samo kao događaj kojim je "inicirana" u paralelni, euforični univerzum punih stadiona, mađioničara sa loptom, heroja, negativaca, fajtera, tremaroša...
Slike sa tog turnira ostaju življe, upečatljivije i dublje urezane od nekih kasnijih. Što je svojevrsni paradoks, jer, valjda bi trebalo da čovek bolje pamti ono što je novijeg datuma?!
Za moju generaciju, rođenu sredinom 70-ih, "taj" Mundijal održan je u Španiji 1982. Prvi letnji raspust, prvi "Paninijev" album, prve partije fudbala "na maliće" u kojima je svako od nas, klinaca, prisvajao ime nekog od svetskih asova. U to vreme bili su aktuelni Maradona, Ziko, Sokrates, Pižon... Normalno, znala se hijerarhija. Neko ko ima "dve leve noge" nikako nije mogao da bude Ziko!
Tek sam napunio sedam godina, ali odlično se sećam gde sam i sa kim gledao neke od ključnih utakmica tog Svetskog prvenstva. Kod dede, na crno-belom televizoru, video sam kako danski sudija Sorensen (u narodu poznatiji kao "Pedersen") svira nepostojeći penal za Španiju, za prekršaj načinjen dva metra van kaznenog prostora i kako se vođstvo Jugoslavije od 1:0 pretvara u konačnih 1:2.
Kod drugog dede, gledao sam kako Paolo Rosi het-trikom donosi Italiji pobedu nad Brazilom (3:2) i šalje kući "vanzemaljce" u žuto-plavoj opremi, koji su nas beskrajno fascinirali "kilometarskim" imenima, svedenim na jednostavne nadimke - Falkao, Seržinjo, Edevaldo, Žunior, Eder...
Utakmicu koje se ne sećam, ali o kojoj sam kasnije čitao, odigrali su Austrija i Savezna Republika Nemačka, u poslednjem kolu prve faze. Nemci su poveli u 10. minutu i pošto je 1:0 bio rezultat koji je vodio dalje obe ekipe, ostatak utakmice protekao je u farsičnom dodavanju lopte na svojoj polovini i ignorisanju protivničkog gola.
Žrtva "sramote u Hihonu", ili "Hihonskog pakta o nenapadanju", kako su mediji nazvali tu utakmicu, bila je reprezentacija Alžira, koja je imala isti broj bodova kao Nemci i Austrijanci, ali lošiju gol-razliku.
Upravo iz tog razloga sam pre neki dan navijao za pobedu Alžiraca u meču osmine finala, jer bi ona predstavljala zadovoljenje sportske i kosmičke pravde. Međutim, "noćnim lisicama" se nije dalo da u kombinaciji sa maestralnim odbranama M'Bolija iskoriste bar jednu od brojnih kontri, pa su ih u produžecima kaznili Širle i Ozil...
(DIGRESIJA: Kada pomenuh Ozila, moram da povučem paralelu između predstojeće četvrtfinalne utakmice Nemačka - Francuska i polufinala u Španiji 1982, u kojem su se sastali isti rivali. Koliko se za tri decenije promenio "krvotok" te dve velike evropske zemlje, u sklopu demografskih promena koje su zahvatile gotovo čitav kontinent?
Za Nemačku danas igraju Ozil, Boateng, Kedira i Mustafi, pre četiri godine u ekipi su bili Gomez, Aogo, Taski, Kakau... Dok su na Mundijalu u Španiji kompletnu reprezentaciju pod vođstvom Jupa Dervala činili Germani, možda sa izuzetkom Pjera Litbarskog?
Francuska je još od 90-ih jedna od nacionalno i rasno "najšarenijih" selekcija sveta. U Brazilu za selektora Didijea Dešana igraju Pogba, Evra, Sisoko, Matuidi, Sako, Remi, Sanja, Mangala... dok je Mišel Idalgo 1982. imao samo trojicu tamnoputih igrača - Tiganu, koji je rodom iz Malija, Trezora sa Gvadalupa i Žanviona sa Martinika).
Ako se Alžirci nisu revanširali za "nameštaljku" (inače ne bi ni imali za šta, jer su 1982. u direktnom duelu pobedili sa 2:1), živo me interesuje hoće li Francuzi u petak na Marakani vratiti Nemcima dug sa istog Mundijala, pa i sa onog u Meksiku 1986, gde su ih takođe dobili u polufinalu?
Za razliku od Alžira - koji je bio kolateralna šteta konkurentskog dogovora - "trikolori" u polufinalu odigranom u Sevilji 8. jula 1982, nisu mogli da se požale na protivnikove zakulisne radnje, ali zato i dan-danas mogu da upru prstom u jednu od najvećih sudijskih grešaka svih vremena!
Igralo se drugo poluvreme, rezultat je bio 1:1, kada je aktuelni predsednik UEFA Mišel Platini dugom loptom uposlio Patrika Batistona, inače odbrambenog igrača. Poslednji igrač odbrane bio je korak iza njega, tako da je Batiston ispred sebe imao samo golmana Haralda "Tonija" Šumahera.
Šumaher ga je prilikom divljačkog skoka, ni ne gledajući gde je lopta, pogodio bokom u glavu i nokautirao ga. Batiston je iznesen sa terena... Kasnije se ispostavilo da mu je slomljena vilica i izbijena dva zuba.
I umesto da dosudi penal i pokaže nemačkom golmanu crveni karton, holandski sudija Čarls Korver dao je Šumaheru znak da ispuca loptu sa peterca!? Gol-aut!? Čak i dečaku od sedam godina, koji sa tatom gleda tekmu u stančiću na Miljakovcu, bilo je jasno da se radi o neshvatljivoj nepravdi. Odjednom se probudila želja za osvetom, kao u stripovima o Zagoru, Bleku, komandantu Marku i Teksu Vileru, pomoću kojih smo odlazili u svet mašte...
Svim srcem sam stao na stranu Francuza, želeći da Šumaher i saigrači makar porazom plate za ovaj nekažnjeni nitkovluk. Međutim, Nemci su Nemci, kao što smo vremenom svi shvatili...
"Trikolori" su u prvom produžetku poveli 3:1, golovima Trezora i Žiresa, ali su Rumenige i Fišer izjednačili na 3:3. I u penal-seriji je Francuska bila u prednosti posle tri serije (3:2), da bi Šumaher podigao sa zemlje uplakanog Štilikea i odmah u četvrtoj seriji odbranio šut Siksa!
Litbarski je izjednačio, usledili su precizni udarci Platinija i Rumenigea, Šumaher je onda "pročitao" i Bosisa, a Hrubeš pogodio mrežu i poslao Nemce u finale... Da li je moguće?
Da...
Tri dana kasnije, za finale na stadionu Santjago Bernabeu, već smo bili na moru, gde je moj stric poneo neko čudo tehnike, radio i TV prijemnik zajedno, sa ekranom dijagonale čitavih dessetak centimetara.
Nisu baš bili uslovi za kolektivno uživanje, pa sam te večeri morao da se zadovoljim saznanjem da su Italijani pobedili 3:1 i postali prvaci sveta, uprkos promašenom penalu pri rezultatu 0:0.
Oprostio sam im što su izbacili Brazilce, a tek kasnije sam shvatio koliko su ti "azuri" bili sjajna ekipa, mada su grupu prošli na tipično italijanski način, sa tri remija iz tri utakmice. Onda su odjednom "kliknuli" i sa autoritetom otpisali Argentinu, Brazil, Poljsku i na kraju SR Nemačku. "Bonus" sa tog finala i jedna od epskih scena u istoriji prvenstava sveta je gol Marka Tardelija za 2:0 i slavlje od koga svaki put podilaze žmarci.
Takva je moć uspomene.