Ko će više, ko će bolje...
Članovi stručnog štaba Partizana priredili su svojevrsno međusobno takmičenje u subotu pre podne. Disciplina malo poznata, ali i te kako zanimljiva, posebno za nas posmatrače.
Doduše, zabava nije izostala ni u redovima takmičara.
"Rukavicu u lice" ostalima bacili su trener golmana Radiša Ilić i asistent Radoje Smiljanić. Njih dvojica su posle treninga u petak prvi "overili" brdo. Glas o njihovom poduhvatu brzo se raširio Pohorjem.
Jutarnja kafica u bašti hotela Arena zaslađena je prozivkama. Tako je to kod sportista...
"Da vas vidimo sada, mi smo istrčali do pete bandere. Nemate šanse", dopunjavali su se Ilić i Smiljanić.
Ostali su trpeli i pogledima premeravali padinu. Već tada je bilo jasno da će neko "pući". Napetost je tinjala. Priteran u ćošak, prvi je popustio Ljubiša Ranković.
"Sada ćete da vidite", samouvereno je rekao i pohitao u sobu da se presvuče. Za tili čas se pojavio spreman kao zapeta puška na startu.
Krenuo je...
Snažno i brzo, padao je metar po metar velike padine koja se izvija iz podnožja u hotel. Delovao je sveže, praktično nezaustavljivo. Ali... Nekoliko metara pre cilja noge otkazaše. Kao pokošen, samo se preturio u stranu. Ko bi rekao posle onakvog starta, ritma...
"Tako jeeeee", povikaše i skočiše jedan drugome u zagrljaj Radiša i Radoje. "Nije lako, odavde možda tako deluje", objašnjavali su ponosno i stručno kakav napor iziskuje trčanje uz brdo.
"Totalno loša taktika, krenuo sam furiozno i naglo posustao. Uzbrdica je bila strma i da ne bih doživeo sudbinu Bojana Leontijevića stao sam na vreme", pričao je posle Ranković.
A, sudbina Leontijevića je...
Dok je Ranković bespomoćno ležao nasred padine, malo iznad četvrte bandere, pomoćnik Marka Nikolića je ćutke, bez zagrevanja, ustao od stola i potrčao. Radiša Ilić je odmah osetio da će mu rekord biti ugrožen.
"Boki će uspeti, dobro trči, pametno", prokomentarisao je, ali i dodao da mu je mnogo draže što Ranko nije izdržao: "Što volim kada galamdžije dožive neuspeh".
Za trenutak je usledio potpuni tajac, a onda se planinom prolomio aplauz. I to ne samo ljudi koji su sa Partizanom u Sloveniji. Postavljen je novi rekord trčanja uz brdo! Leontijević je prošao petu i stao na pola puta do šeste bandere. Cena uspeha bila je velika. Mučnina, vrtoglavica, bol u plućima. Teško je podneo veliki napor.
"Sve ste videli, rekord je oboren. Išao sam koliko je potrebno. Sada kada vidim da je granica pomerena sutra ću ponovo", iznosio je utiske Leontijević, ali tek pošto se oporavio.
Trener golmana nije imao mira. Opet je bio na putu ka vrhu... Korak po korak, lagano, pa jako i granica je ponovo bila pomerena. Rekord se vratio u vlasništvo Radiše Ilića.
Tandem od petka, onaj koji je "probio led", opet je bio u akciji.
Posle kratkog nećkanja odvažio se i Smiljanić. Sada je imao veliki motiv i on ga je vodio do granice snova. Odustao je malo pre nje, ali bio je to rezultat vredan novog aplauza iz podnožja.
Tu nije bio kraj za njih dvojicu, nastaviše posle kratkog odmora lagano ka vrhu, mestu odakle zimi startuju slalomašice u borbi za Zlatnu lisicu. A, do vrha je sigurno tri četvrtine puta cele padine...
Takmičenje partizanovaca zasenio je Laza, čovek zadužen za održavanje terena. Uprkos tome što je pred sedmom decenijom života, odlučio je da se i on oproba. Malo rastezanja i već je bio u trku. Nije prošlo mnogo kada se pojavio na prvom prevoju, mestu do kojeg nije stigao Ranković. Svaka čast!
Brzo se i spustio, seo na bicikl i polako krenuo ka terenima: "Mogao bih i više da nisam bio ukočen deset dana", dobaci u odlasku.