Miloš Ninković razmišlja o tome da, na neko vreme, prekine fudbalsku karijeru, a ako ne stigne prava ponuda možda i da ode u penziju sa 29 godina!?
Kada nam je pre nekoliko dana, posredstvom portparola FK Crvena zvezda, stigao poziv da se, u društvu kolega iz ostalih beogradskih redakcija, nađemo i popričamo sa fudbalerom Milošem Ninkovićem, prva pomisao bila je da se radi o simboličnoj zahvalnici na korektnoj saradnji pred povratak u inostranstvo.
Ali...
Ispostavilo se da priča nije otišla u tom smeru.
Svako od prisutnih novinara na skoro jednočasovnom otvorenom razgovoru sa Ninkovićem, ostao je najblaže rečeno zatečen posle uvodne rečenice koja je glasila ovako:
"Evo, koliko sam na odmoru? Mesec i po dana? Hah, baš mi se osladilo...", rekao je sa osmehom i onda nas sve zakucao za stolicu.
Promenio je ton i počeo priču...
"Mnogo sam razmišljao ovih dana. Imam uslove pod kojima bih išao u neki klub, ali te uslove, realno, mogu da zadovolje možda ljudi iz Emirata ili Kine... Tako da, razmišljam i o tome da prestanem da igram", rekao je Ninković kada je usledila tišina.
"UMORAN SAM OD OVOG FUDBALA"
Zašto?
"Teško mi je da opet maltretiram porodicu, da je seljakam sa jednog na drugi kraj Evrope, kćerka mi ima već dve i po godine, krenula je u vrtić i... Kažem, samo pod određenim uslovima koje sam postavio ću otići da igram negde. Ako ne bude tih uslova, verovatno ću se odmoriti od ovog današnjeg fudbala, punog ličnih interesa i drugih loših stvari", objasnio je i nadovezao se:
"Od toga ću se odmoriti, ali ću ga igrati svaki dan", objašnjavajući da želi da trenira, da pika fudbal, da igra za sebe, ali ne i za druge, ne bilo gde, ne pod bilo kojim uslovima.
"Nije to kriza, od dan-dva, ima već 10, 15 dana kako o tome razmišljam. Razgovarao sam i s porodicom, za sada tako razmišljam o pauzi od bar šest meseci".
Postoji li mogućnost da, posle te pauze, ne bude nazad?
"Vrlo moguće. Vrlo moguće...", klimnuo je glavom.
"I ako stigne neka ponuda iz Evrope, neću prihvatiti bilo koju. Možda bi nekome to bili i dobri uslovi, ali imam dve kćerkice i kažem, umorio sam se od ovog fudbala zasnovanog na ličnim interesima. Vrlo je moguće da, ako posle šest meseci ne bude prave ponude, stavim i tačku na karijeru", rekao nam je i dodao da je realnije da će ono što je on zacrtao da dobije, u ovom trenutku možda pronači na Bliskom Istoku ili Kini.
Ali, problem sa Kinom je taj što se tamo igrao od januara do januara, što postoji ograničen broj stranaca i što je vlasnik tima dužan da u potpunosti isplati stranca, ukoliko bi ga sada menjao. A to, kaže Ninković, retko ko radi.
Evijan? Šta je bilo s Evijanom?
"Upravo se nismo dogovorili oko ugovora. U Francuskoj 50 odsto ide na porez... U Evropi, generalno, mnogo odlazi na porez osim u Ukrajini i Rusiji, ali Ukrajine i Rusije mi je preko glave".
Ninković ima 29 godina, sezonu u Zvezdi za koju kaže da "je trajala večnost" i skoro deset godina u Dinamu iz Kijeva, u Ukrajini. Ali, da li je rano?
"Nemam ni 30 godina, mogu još da igram, ali nije to više onaj fudbal koji sam nekada igrao. Mnogi će reći i ovo i ono, ali tako razmišljam. U Zvezdi bih ostao i deset godina, to sam rekao kad sam dolazio, ali evo kažem sada: 'Ne mogu da ostanem, to ne bi bilo fer ni prema treneru, ni prema saigračima, ni prema klubu, ni prema navijačima, ni prema samom sebi...' Cele sezone sam imao tu borbu sa samim sobom kada se igraju te utakmice na strani, kada samo pomislim na te 'terene' i na to da ti je potrebno tri dodira da primiš loptu, odmah mi se okrene u želucu", pričao je iskreno i ponovio stvari koje je rekao dan-dva po završetku sezone, kada je gostovao kod nas u MONDU.
Samo, tada nije bilo reči o završetku karijere, pa ni pauzi...
"Samo ću vam reći da sam ja bio jedini koji je tri dana pred gostovanja zapitkivao samo: 'A, kakav je teren?' Nije me zanimalo ni kad krećemo, ni kakav je hotel, ni kakva je hrana, tribine, ambijent, ništa... Takav sam. Meni je bitno da igram na normalnom terenu, a ovde je sve tvrdo, suvo, sporo... Čak se ni ne kvasi trava pre utakmice. Nije u redu da uzimam mesto, recimo, Vukanu, koji bi sigurno izgarao na svakoj utakmici i na kom Zvezda može da zaradi".
Nastavio je sam...
"To je jedini razlog što nisam ostao u Crvenoj zvezdi. Da nismo izbačeni iz Evrope, verovatno bih pokušao da zapnem da napravimo neki rezultat u Evropi, ali izbacili su nas, a ja sam odlučio da ne ostanem samo iz tih razloga... Imao sam borbu sa sobom, držala me je titula, ali na stranu sva ljubav prema klubu, kada izađeš na teren u Subotici ili gde već... (tišina)".
"SVAKA ČAST SALETU ILIĆU I NENADU MILIJAŠU"
Da li se u tebi prepoznaje zasićenje?
"Možda je došlo do zasićenja, ali pre svega od ovog fudbala koji nije isti u poređenju sa onim koji sam trenirao pre deset i više godina. To će vam svako reći".
Kako je moguće da vas, posle toliko "miliona" sati zajedničkog druženja, Nikola Mijailović i Nenad Milijaš nisu nagovorili da nastavite sva trojica zajedno? Oni su, očigledno, izabrali da nastave sa Zvezdom...
"Zovu svaki dan, uporni su...", kaže sa osmehom, ali onda ozbiljnog lica primećuje:
"Možda njih dvojica i dalje imaju volju da mogu da daju 100 odsto na svakoj utakmici, da im neke stvari ne smetaju, a ja sam tu malo čudan... Iskreno kažem svaka čast ljudima poput Saleta Ilića i Nenada Milijaša, koji su toliko godina tu i koji igraju, možda ne sa onim žarom s početka karijere, ali su tu i igraju, uprkos svim problemima koji postoje. Ja bih najviše voleo da sam takav, ali nisam", rekao je i dodao:
"Nisam hteo da budem na terenu samo zato što sam Miloš Ninković. Ne bi bilo iskreno ni prema kome. A Zvezdu i dalje volim, dolaziću na utakmice, čak ću videti i sa Lalom (Nenadom Lalatovićem) da treniram sa njima, ali da ne igram utakmice (osmeh)".
Da li postoji neko, možda vama blizak ili neka velika fudbalska legenda, koja bi mogla da vas nagovori da se predomislite i ostanete u Crvenoj zvezdi?
"Kako sada stari stoje, ne. Ali, ne znam kako ću se ponašati kada počne prvenstvo i kada počnu utakmice. Od šeste godine treniram i igram taj fudbal. Ne znam kako će sve izgledati ako se odlučim na kraj. Biće tu krize posle dva meseca, ako dođe do toga. Najviše bih voleo da ne dođe do kraja sada, ali i ako dođe... Biće krize".
Kada smo primetili da se možda i previše u reprezentaciji družio sa Milanom "Lanetom" Jovanovićem, igračem koji je isto tako, doduše tiho, završio karijeru prošlog leta, rekao nam je...
"Kad sam ga zvao prošlog leta da dođe i odigra sa nama ovde sezonu, nekako dok vrtim film, slične reči je govorio kao ja sada vama. Ali, on i dalje trenira... To vam kažem, treniraću ga i igrati svaki dan, ja to volim. I Lanetu je bilo preko glave, ali verovatno nije hteo da bude ovako iskren kao ja", prepričao je.
"Sebe mogu da zamislim samo u fudbalu, ne znam šta mogu da radim osim toga i sigurno ću ostati u njemu, bez obzira da li će biti bolje u srpskom fudbalu ili ne. Imam školu fudbala, ima tu dobrih klinaca, videćemo..."
"MOŽDA JEDNOG DANA ISPRIČAM SVE"
Šta vam je to toliko preselo u srpskom fudbalu?
"Nagledao sam se svega i svačega, možda ću jednog dana ispričati sve... Mogao bih da nabrajam tri dana, ali ono što je mene najviše 'ubilo' su tereni i neću da se ponavljam. Svi ovde gledaju kako da stave reflektore i poprave tribine, a niko ne gleda na čemu se igra. Rekao sam milion puta da bi liga bila kvalitetnija da su travnjaci bolji, pokošeni, mokri..."
Pitali smo ga i da li je za ovih godinu dana odigrao neku "čudnu" utakmicu.
"Čudnu?"
Da, čudnu, u smislu da se protivnik ili sudija čudno ponašao?
"Da mi je protivnik bio čudan? Nisam... Nisam stvarno. Lično nisam odigrao 'čudnu' utakmicu, možda neko drugi jeste. Bilo je svakakvih priča, kao recimo pred Radnički Niš, da ćemo tamo dobiti sigurno, pa smo jedva izvukli žive glave i odigrali 1:1", prisetio se.
I ne samo to...
"Na kraju, mora da se sredi i to suđenje. Ovde je svaki kontakt pad i faul. Igrao sam utakmicu Crvena zvezda - Partizan, igrao sam i sa Čukaričkim i protiv jednih i protiv drugih. Isto je. Igrači su navikli da padaju, jer se to sve svira. I onda ti dođe sudija iz Evrope i neće ništa da svira, i odmah problem! I tu nije problem sa igračima, već sa našim sudijama. Dosta stvari mora da se promeni da bismo mi krenuli napred, a ovo je jedna od važnijih".
Potom je sam nastavio.
"Ali, moram da kažem i još nešto. Neverovatno, ali ovde u Srbiji je uvek neko drugi kriv i ne postoji niko ko će reći: 'Čekaj da vidim da li sam ja možda nešto loše uradio', pre nego što uperi prstom na drugoga, a najčešće na sudije. Nigde u svetu nisam video da se priča samo o sudijama, a tako je i u košarci. Donekle ima i do njih, da li namerno ili slučajno, u to neću da ulazim... Ali, uvek je neko drugi kriv".
Posle kraće pauze, sekund pre sledećeg pitanja...
"I sva ta priča o tome da je ovde sve namešteno, sve! I Zvezdine i Partizanove, sve nameštene utakmice", rekao je sam sebi u bradu.
"ATMOSFERA MEĐU VEČITIMA JE BOLESNA"
Na kraju, sam je konstatovao.
"Sve to kad se sabere, kada sabereš i oduzmeš, možda mi je bolje da budem kod kuće sa ženom i kćerkama nego da slušam te stvari. Koliko god se trudio da ne budeš u tome, uvuku te i umaraju me te priče... Istrošiš se i kažeš: 'Čemu ovo?'"
Kad smo već kod loših stvari, nije li atmosfera između Zvezde i Partizana nezdrava?
"Nezdrava? Ja bih čak rekao i bolesna".
Obrazložio je.
"Znam ranije kad sam dolazio na utakmice, bilo je da li navijaš za Zvezdu ili Partizan, ali ovo danas su neverovatne stvari... Roditelji su mi pričali kad su dolazili na derbi na JNA, da su gledali kako navijači Partizana skidaju dresove dečacima od 14, 15 godina i šamaraju ih samo zato što su u crveno-belim bojama. Pritom, ne kažem da to ne rade i Zvezdini navijači, kažem samo da to nije nezdravo, već bolesno. I da je gore iz godine u godinu".
Postoji li nešto lepo što ćeš pamtiti iz sezone u Zvezdi?
"Ne znam, kao da je bilo više ružnih stvari, od skidanja dresova i pljuvanja, do lupanja automobila, pa i smene sportskog direktora, generalnog sekretara... Ostaće mi u lepom sećanju ta utakmica sa OFK Beogradom, gol, kom nisam imao snage da se radujem i ta proslava, mada ni ona nije bila laka, jer su poplave uticale na sve nas i bacile su senku na tu završnicu", rekao je za kraj, posle čega je sam želeo da kaže dve stvari:
"Godinu dana sam ovde i izgleda da ljudi još ne znaju da nisam Čovin zet (Nebojše Čovića prim. aut) i da nikakvu zemlju na Adi nismo dobili Džoni (Nikola Mijailović) i ja, iako smo imali nameru da napravimo akademiju na Adi, ali smo odustali baš zbog toga što nikome ne bismo mogli da objasnimo da nije tačno to što se priča. Bacala bi se ljaga na naša imena. A, raspitivali smo se, trebalo bi da plaćamo rentu od 3.000 evra mesečno, možda je i moglo da uspe, ali eto... Neće biti toga".
Iako to, verovatno, niko osim njega u ovom trenutku ne želi, nije nemoguće da je ovo bio poslednji intervju Miloša Ninkovića u svojstvu profesionalnog fudbalera. Nadamo se da nije i da ovo, zapravo, jeste njegova prolazna kriza.