Pričali smo sa selektorom U-19 reprezentacije Srbije o fudbalu i svemu što ga okružuje. Pročitajte šta ima da kaže, a ima…
Čudno.
Prošle godine omladinska reprezentacija Srbije, predvođena Ljubinkom Drulovićem, osvojila je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Litvaniji i bili smo srećni zbog velikog, zaista velikog uspeha.
Ove godine omladinska reprezentacija Srbije, predvođena Veljkom Paunovićem i prilično podmlađena, najmlađa na šampionatu, nije uspela da odbrani titulu, ali smo svi nekako srećni zbog igara i ponašanja naših mladih fudbalera.
Rezultat je izostao, ali nešto drugo nije…
Ljubitelji fudbala su se zbližili sa Mijatom, Andrejom, Sergejom, Lukom, Predragom, Danilom, Veljkom, Sašom, Srđanom, Nemanjom jednim i drugim, Stanišom, Markom, Vukašinom, Milanom, Dejanom, Markom, Vukašinom, Miladinom, Vanjom… i njihovim mentorom, učiteljem, prijateljem, Veljkom.
Njega, Veljka Paunovića, nekada neprijatnost za odbrane Primere, danas selektora “orlića” koji nam je ispričao jednu lepu priču po gradovima i varošima Mađarske, pozvali smo u goste. Da dođe kod nas u MONDO i objasni nam šta nam se to dopalo kod igre njegovog tima i ponašanja njegovih igrača, a da toga nismo ni svesni.
Nešto pre nego što smo skuvali kafu i seli, Paunović je u prostorijama Fudbalskog saveza Srbije odgovarao na pitanja novinara i, u opširnom izlaganju, rekao nekoliko stvari koje su nam ostale u glavi.
Rekli ste u jednom trenutku da ste sve što ste postigli u odnosu sa njima postigli bez ijednog povišenog tona. Kako? I recite nam, kada je već tako, kako je izgledao vaš prvi susret sa klincima koje ste pozvali na početak kvalifikacija za EP 2014?
"Super pitanje i drago mi je da odatle počinjemo razgovor, jer je baza naših uspeha zapravo u odnosima koji su od starta bili dobro postavljeni. Ono što sam uradio na prvom okupljanju uradio, a verujem da ništa nije slučajno, na kraju nas je dovelo do Svetskog prvenstva", rekao je, ali nam nije odmah otkrio šta je to uradio.
"Pre svega, rekao sam im da je neophodno da imamo četiri stvari: entuzijazam, poštovanje, odgovornost i poverenje. Ovo četvrto se stiče vremenom, to je došlo kasnije, ali smo na tome bazirali naše odnose od početka. Na svakom okupljanju smo radili na tome i imali mnogo situacija koje su nas, u tom smislu, stavljale na iskušenja. Trebalo je to potvrditi i na delima, a ne samo na rečima..."
Kako je podizao timski duh? Na način koji će biti zanimljiv mnogima.
"E sad... Pred prvo okupljanje našao sam jedan video koji sam im pustio, a to je emisija o 'Čileancima' u kojoj govore Peđa Mijatović, Zvonimir Boban i ostali... I oni su, poput nas, dve godine pre osvajanja titule prvaka sveta, davne 1987, započinjali jedan ciklus i nalazili se na početku dugačkog puta. Momci su super odreagovali na to i, eto, ispostavilo se da smo postali prva generacija koja je posle njih uspela da se plasira na Svetsko prvenstvo".
Dodao je…
"Mijatović i Boban na tom snimku govore kako su svako okupljanje jedva čekali, kako su bili nerazdvojni, pravi drugovi i prava ekipa. I mi smo na neki način taj put sledili. Daleko je još govoriti o ciljevima na Svetskom prvenstvu, ali već se pokazalo da ništa nije slučajno".
Kako ste svi zajedno podnosili te trenutke kada je neko morao da ode u sred turnira ili da dođe tek na eliminacije?
"Mi smo ovo proživeli veoma emotivno, utrošeno je i truda i snage, svaki problem koji se pojavljivao i na okupljanjima i tokom treninga, utakmica, sve su to momci jako emotivno preživljavali, bilo je i tuge, ali smo iz svega izlazili jači. Uvek sam im govorio: 'Šta god da se dogodi, nije razlog da ne uspemo'. Na kraju je sve kulminiralo posle penala i eliminacije od Portugala, kada smo se skupili u svlačionici svi, zagrlili i…”
Napravio je pauzu, pa ipak rekao…
“Svi smo plakali”.
“Bilo nam je jako teško, iako smo praktično nepobeđeni otišli kućama, svesni da smo igrali egal sa ekipama koje će se sastati u finalu. Sada, kada je to prošlo, osećamo se kao pobednici, u smislu da smo na najbolji način predstavljali našu zemlju i naš fudbal, igrali smo takmičarski i svaki trener tamo nam je na tome čestitao”.
Veljko, ovo nije prijatno pitanje i treneri ga ne vole, ali postavićemo vam: Da li biste ponovo izabrali iste izvođače penala?
"Naravno da bih i mislim da je trebalo da šutraju momci koji su prošle godine, u Litvaniji, dali golove, a to su bili i Mijat i Sergej. Što se tiče ostala tri izvođača, bio sam siguran da će postignuti gol. Sergej je naš izvođač penala od prvog dana, najsigurniji je bio, sve penale je postigao, a ljudi to ne poznaju... Izabrali smo izvođače zdravom logikom i ništa ne bi promenio, samo bih im, iz ovog ugla, možda dao neki drugačiji savet".
Veljko nam je potom u dahu prepričao celu polufinalnu utakmicu sa Portugalom, prelomne trenutke, njegove zamisli, ideje koje nije mogao da sprovede u delo, jer…
“Momci koje nismo planirali da menjamo, jednostavno su pukli fizički, pojavili su se bolovi i morali su napolje, a mi smo morali da pravimo neplanirane izmene. Bilo je predviđeno da igra Luka Jović, ali nije moglo da se dogodi…”, pričao je i slegao ramenima.
Upravo to. Tokom produžetaka kamera je zabeležila trenutak kada ste pozvali Jovića da prekine zagrevanje, zagrlili ga, šapnuli mu nešto na uvo i vratili na klupu. Šta ste mu rekli, ako nije tajna?
"Planirao sam da Luka uđe, krenula je i priprema njegove zamene, ali... Zagrlio sam ga i kasnije mu objasnio da je sticaj okolnosti bio takav da nije igrao, ali Luka je divan momak, koji je to apsolutno razumeo i koji je bio, poput svih ostalih, podređen cilju ekipe. Luka zna koliko poverenja imam u njega i zna dobro šta sam mu rekao".
Paunović je objasnio da je odvedio izuzetno mladi tim u Mađarsku zbog "mnogo šire ideje" . Žali što nema priliku da ih češće okuplja i zbog toga ih spaja i Facebookom.
"Da, imamo zatvorenu grupu na ‘fejsu’ i to traje. Ideja je da, ne baš svaki dan, ali češće nego obično budemo na okupu, bar tako... Društvene mreže su naša realnost, život koji momci žive je vezan za njih i, eto, tu smo uspeli da uspostavimo komunikaciju koja je dobra i za timski duh, ali i za taktičko-tehničke zamisli, jer im tako šaljemo analize protivnika, dobijaju individualne i kolektivne analize, čak dobijaju i materijale kojima jačamo timske vrednosti, itd. Ja od toga ne bežim, treba koristiti sve ono što nam se pruža da budemo bolji".
"U početku su bili stidljivi, sada su se otvorili, ali i stasali su. Kad smo se okupili imali su po 16 godina, sada su već pravi momci, koji znaju da komuniciraju i kako da uzmu ono što im se ponudi", rekao je.
Malo je poznato da ste prvi srpski fudbaler, koji je sada već prilično davno, napravio svoju web prezentaciju?
"Mi, profesionalni fudbaleri i profesionalni treneri, imamo dovoljno vremena da se bavimo sobom i mislim da ti internet pomaže da se razviješ u svakom smislu. Mislio sam to tako i dok sam igrao i sada. A, preko interneta, ide i komunikacija sa javnošću za koju mislim da je jako važna u ovom poslu".
Paunović se prisetio da se tokom “online” druženja dogodilo mnogo simpatičnih stvari…
"Napravili smo puno toga, sad kad razmislim... Eto, napravili su samo neku plejlistu pesama koju smo puštali i koju sam ja malo korigovao. Neke pesme sam ubacio, a neke izbrisao" (smeh), rekao je selektor koji je pasionirani ljubitelj gitare i prljavog rifa, koji obožava Ramonse, ali nekad pusti i heavy metal.
"Bilo je tu motivacionih pesama, išli u pozorišta, gledali filmove, radili na njihovoj svesti, korigovali im ishranu... Voleo bih da mogu još više da uradim, jer smatram da treba da rade na svom obrazovanju, opštem i fudbalskom, a ako to rade onda će i nama koji ih treniramo da bude lakše. Ako mi kažemo da je timski duh na prvom mestu, onda nije dobro ako nisu svi na istim talasnim dužinama, a svedok sam da momci u tom smislu žele da napreduju i da rade na sebi".
Šta ste im puštali u autobusu pred polazak na utakmicu?
"U busu? Ima svega! Sad je hit bio 'Beogradski sindikat - Mi smo ta ekipa', to je išlo, to vole i u skladu je sa onim što sledi, a to je utakmica gde se pokazuje ko je ta ekipa. Ima nekad i narodnjaka, vole to... Nekad im pustim rok koji mogu da ‘svare’ i igram s njima onda", pričao je sa osmehom na licu.
Kao stručnjak koji je najveći deo igračke karijere proveo u Španiji, jako uspeva da uoči razlike između ovdašnjeg i tamošnjeg shvatanja fudbala. Smatra da nam nedostaju samopouzdanje, skromnost i, najvažnije, infrastruktura!
"Volimo da diskutujemo o nečijem radu, a ne znamo u kakvim okolnostima se rade, tj. snalaze ljudi. Ne možemo da kritikujemo nekoga zbog toga što ne može da obori svetski rekord u skoku s motkom, ako on nema novu, elastičnu motku, idealnih dimenzija, već staru, kraću, koja se lomila... Možda je taj rezultat koji je postigao najbolje što je u tom trenutku mogao. Tako isto i mi", slikovito objašnjava Paunović.
Selektor U-19 reprezentacije ne krije da uvek stremi velikim, najvećim ciljevima. Smatra da Srbija čak može narednih godina da postane i šampion Evrope!
"Siguran sam da to možemo, siguran! Prvo infrastruktura, ujedinjenje ideja, sistematizacija i zajednički rad u tom pravcu. To nije lako, mnogo je kompleksno i široko, i lako je meni da o tome pričam, ali spreman sam da učestvujem, jer biće šteta da propustimo priliku! Imamo ono što mnogi nemaju, 'primarni materijal', imamo igrače, talentovane i fizički spremne..."
Ostajete li?
"Za ove momke - sve! Oni su za mene izuzetni, sa njima sam doživeo najlepše trenutke u fudbalu i zbog njih, zaista, i na kraj sveta! Na Novi Zeland! Ali, s druge strane imam i ja porodicu i neke životne situacije o kojima moram da računam, pa i profesionalne aspiracije. U ovom trenutku sam prezadovoljan sa Savezom i ono o čemu smo razgovarali je ideja da nastavimo saradnju. Ja bih voleo da unapredim odnose i kvalitet rada, koji je do sada bio inovativan i dobar, verujem da ćemo naći rešenje i ne postoji nikakva opstrukcija".
Kako do ostvarenja tog cilja? Prema Paunovićevom mišljenju, i stvaranjem regionalne lige, koja je neophodna.
"Momci mi u Mađarskoj kažu: 'Mi nikad nismo igrali ovakve utakmice...' Zovu me ljudi iz stranih klubova i kažu: 'Ovi igrači u reprezentaciji, u juniorskoj konkurenciji, igraju bolje i pokazuju ono što znaju, a mi ih pratimo na klupskom nivou i ne vidimo to... Ovde pokazuju tehničku obučenost, a u klubovima ne'. Razmišljao sam zbog čega mi to govore. Možda zbog toga što nam takmičenje nije na potrebnom nivou", govorio nam je konkretno i prepričao jedan razgovor koji je imao…
"Preduslov za uspeh reprezentacije je da imate bar jedan uspešan klub. Pre nego što sam uzeo omladinsku reprezentaciju, Visente Del Boske mi je rekao: 'Ti ne praviš model. Ne praviš igrače. Ti si selektor, zapamti – selektor. Uzimaš ono što su klubovi napravili i od toga praviš reprezentaciju. Stvori bazu igrača kao što sam ja uradio sa Barselonom i popuni sa ostalima'", ispričao je i poentirao:
"A, onda, kad ta reprezentacija zaigra dobro i kad se svi složimo da je to dobro, onda će klubovi sami da kažu: 'Mi hoćemo da igramo kao reprezentacija, mi hoćemo da izgledamo ovako, mi želimo da idemo u tom pravcu'. Nebitno da li smo prvi ili ne, postoji nešto što se zove kvalitet i stil i to se prepoznaje. Tako su Holanđani davne 1974. godine izgubili od Nemaca u finalu Mundijala rezultatom 2:1, ali su posle te utakmice svi rekli: 'Da, to je fudbal koji mi hoćemo da igramo'. Ostalo je istorija...”, zastao je i prokomentarisao sam za sebe, kada je već ustajao i zakopčavao sako:
"Mi volimo da se tražimo u drugima, a ne znamo tačno šta su to drugi i kako oni dolaze do toga što mi želimo. Previše sam ispričao, ne umem da stanem kad počnem o fudbalu".
Veljko Paunović, valjda i dalje selektor omladinske reprezentacije Srbije.
Šaljite dalje ovaj intervju, ne zato da biste reklamirali MONDO, već da bi se čula reč ovog fudbalskog zanesenjaka.