Znate li kako se pozdravljaju "orlići"?

Trener golmana Aleksandar Sarić piše za MONDO i za Vas sa Novog Zelanda. Pročitajte kako se pozdravljaju "orlići", kako su ih pozdravili stanovnici Danedina, u kojem su se odomaćili... Pogledajte fotografije!

Novi Zeland je baš daleko, deli nas vremenska razlika od 10 sati, ali to, mnogima ovde, nije problem da nameste zvonjavu časovnika za 6 sati ujutru samo da bi gledali i navijali za naše "orliće".

A oni nam vraćaju za podršku! Posle trilera protiv Mađarske (2:1), u nedelju, u 6.30 časova (po srednjeevropskom, odnosno po "našem" vremenu) boriće se za polufinale protiv selekcije SAD.

U međuvremenu, kontaktirali smo trenera golmana u stručnom štabu Aleksandra Sarića, koji se ljubazno odazvao i napisao koju reč o onome što se ne vidi na terenu.



Sarić je, inače, briljirao u bazenu hotela u Danedinu, mestu u kojem su "orlići" bili do nedavno, a sada su se preselili u Oklend. "Orao" Sarić je "orlićima" demonstrirao "old school" način skakanja zbog kojih su, svojevremeno, devojke "padale".



Sarić, koji kao profilnu fotografiju na svom Facebook nalogu ima lik Obija van Kenobija (naravno da je reč o "Ratovima zvezda"!), otkrio nam je kako se mladi fudbaleri i članovi stručnog štaba pozdravljaju kad se vide ujutru:

"Umesto 'zdravo' ili 'dobar dan', mi jedni drugima kažemo: 'Nema centaršuta, nema gola!'".

Simpatično, zar ne? Malo se "tera" urok, a malo se "podsećaju" šta treba da rade na terenu. Ovaj slogan ili pozdrav dao je rezultat baš protiv Mađarske. Igrao se 90. minut kada je Andrija Živković izveo korner i "našao" je glavu Ivana Šaponjića. Goooooooool!!! Idemo u produžetke... A onda, znate već šta se dogodilo.

"Ovo smo nazvali pohodom - 'Bog svoje najteže misije dodeljuje svojim najboljim izabranicima'", piše Sarić.

"Krenuli smo na put dalek da postignemo nešto što nikome pre nije pošlo za rukom, da donesemo pehar svetskog prvaka u fudbalu u Srbiju. Na kraju sveta, u nepoznatoj zemlji, mi smo počeli da bijemo svoje bitke da trpimo i da zadajemo udarce, 'skupili' smo se, zbili redove i guramo tako iz meča u meč.

Baš nedavno sam gledao film o Argonautima, drevnoj družini koja se brodom Argo otisnula na kraj sveta (u to vreme) kako bi donela zlatno runo u Tesaliju.

Cela priča neodoljivo podseća na našu misiju!

Selektor Paunović okupio je ovu selekciju pre skoro tri godine nakon eliminacije u Elitnoj grupi kvalifikacija za kadetsko Prvenstvo Evrope. Tom prilikom svima je predočen jasan cilj - čak im je na prvom zajedničkom sastanku pušten i film o 'Čileanskoj reprezentaciji 'koja se 1987. godine vratila sa peharom u tadašnju Jugoslaviju.

Argonaute je okupio Jason, legitimni naslednik Tesalskog prestola kako bi povratio krunu, ono što mu je po nasledju pripadalo, poveren mu je zadatak da iz Kolhide donese Zlatno runo. S obzirom da na tako dalek i opasan put Jason nije mogao poći sam poveo je družinu koja je brojala oko 40 junaka.

Ekspediciju na Novom Zelandu čini grupa od 36 ljudi i svi su već JUNACI. Selektirao ih je Veljko Paunović i vodi ih ka vrhu sveta.

Svaki od Jasonovih saputnika posedovao je određena umeća - Herkul je bio neizmerno jak, Orfej majstor na liri mogao je muzikom da uspava divlje zveri i zaustavi kamenje, Kastor odličan jahač….

Tako i ovi momci svako ima svoje majstorstvo, jedni sa lakoćom sklanjaju loptu protivnicima, drugi umiruju udarce svojim šakama, treći su brzi, neki kao da imaju snajpere u nogama.

Svi imaju samo jedan cilj i ustremljeni su ka njemu i nijedna im prepreka do sada nije bila dovoljno velika, sve su ih preskočili,nema u Srpskoj reprezentaciji nikoga ko je dao 5 golova kao u Madjarskom ili Ukrajinskom timu ali svaku utakmicu neko drugi zablista. Urugvaj ih je pobedio ne i nadigrao,ali se vraća kući posle eliminacije od Brazila, misija Srbije i dalje traje i odmiče u ispravnom pravcu.Ko će sledeći zablistati u velikoj meri zavisi i od vrste iskušenja na koja nailaze. Nekada to bude neki od naših defanzivaca nekada golman ,napadač, igrač sredine terena , u zavisnosti od protivnika stila igre strategije naš tim je u stanju da se tako adaptira uslovima da ga je skoro nemoguće nadigrati ili fizički ili mentalno slomiti.

Od svakoga se dobija ono u čemu je najbolji i to kao zbir daje pobedu, što i jeste sama suština borbe.

Mnogi su se baš uzbudili tokom meča sa Mađarima, priča kaže da su Jasonovoj družini tokom njihovog pohoda u Kolhidu puno puta Bogovi i Boginje pomagali i odmagali, ako se meč pogleda pažljivo ovde kao da su Bogovi odlučili pobednika.

Jer... kako seješ tako ti se vraća.

Srbija ni u jednom meču nije kalkulisala rezultatski. U svaki je ušla sa 100 odsto želje da pobedi. Nasuprot tome Mađarska je protiv Nigerije igrala u kombinovanom sastavu računajući verovatno da će im protiv Srbije biti lakše da prođu. Ili, možda, njihov selektor, inače Nemac nije hteo da se suprotstavi svojim zemljacima? Uglavnom, računica im nije bila dobra, možda im je ipak bilo bolje da su igrali sa Nemcima, ali sad je kasno.

Ni onda kada je sve izgledalo mnogo bezizlaznije nego sada, posle poraza od Urugvaja, srpski tim nije gubio nadu i veru u konačnu pobedu. Neki su tada odustali od buđenja ujutru a neki su zasukali rukave, upregli svu svoju snagu uložili veru, da promene stvari i one su se promenile.

Došla je teško izvojevana pobeda protiv Malija pa sjajna utakmica protiv Meksika, pa Mađarska, i sve je to najbolja uvertira za ono što nas čeka.

S obzirom da nam je istorija krcata ratovima (desilo se da li slučajno ili ne da stogodišnjica golgote preko Albanije pada baš 2015. godine), vek kasnije dve reprezentacije Ugarska i Srpska biju bitku za ulazak u četvtfinale finale, ovoga puta kao i onda naizgled poražena Srbija se nadljudskom snagom digla iz pepela i savladala protivnika. Mogle bi se povući mnoge paralele sa našom istorijom. Ako Bog da igraćemo i protiv Nemaca! Sa njima imamo neraščišćene račune sa Evropskog prvenstva kad su nam se provukli kao i u nekim ranijim slučajevima...

Fudbal je u neku ruku zamenio bitke, ratove. On donosi radost pobede čitavoj naciji, novi elan posustaloj zemlji, nadu napaćenom narodu. To najbolje zna Nemačka koja je doživela preporod nakon osvojene titule u Švajcarskoj 1954. godine protiv "mađarske lake konjice".

I male zemlje kao što je, recimo, Grčka mogu da dožive zvezdane trenutke, da postanu šampioni ispred velikih favorita, jer kako neko reče: 'Nije bitna veličina psa u borbi nego veličina njegove borbenosti'.

Srbi su pokazali na Novom Zelandu da im borbenosti ne fali.

I da se vratimo na početak naše priče. Što ne može jedan čovek sam, može udruženi napor mnogih.

Jason se iz Kolhide vratio u Tesaliju zajedno sa Argonautima i Zlatnim runom.

Da li će se Paunović sa Novog Zelanda vratiti sa peharom u Srbiju? Mi verujemo da hoće!".      

Pogledajte video iz Danedina