Kamerunac, inače jedini igrač koji je nastupao za četiri najtrofejnija srpska kluba, predstavljen je u Šenzenu.
Vratio se u Kinu, gde je sve počelo i odakle je otišao 2008. godine da bi potpisao za Crvenu zvezdu.
U međuvremenu, postao je jedini fudbaler u istoriji našeg fudbala koji je nosio i crveno-beli dres i potom dresove OFK Beograda, Vojvodine i Partizana, iz kojeg je ove zime otišao u ne baš sjajnoj atmosferi.
Jednostavno, Abubakar Oumaru želeo je na pragu 30-ih da zaradi čuveni "kineski novac", zbog kojeg je svojevremeno iz Humske u jeku sezone odlazio i Ljubiša Tumbaković.
Oumaru je danas predstavljen kao novi napadač drugoligaša Šenzena, šampiona Kine iz 2004. godine, koji od 2011. pokušava da se vrati u elitni rang takmičenja. Iz najmnogoljudnije zemlje sveta stižu informacije da je brzonogi napadač dobio dvogodišnji ugovor od 450.000 evra po sezoni, a da će šampionu Srbije, koji isprva nije bio voljan da ga proda, na kraju pripasti 1,2 miliona evra na ime obeštećenja.
Partizan ga je letos doveo kao slobodnog igrača, za platu od oko 120.000 evra godišnje.
Oumaru je počeo fudbalsku karijeru u Kini, tačnije prvi profi ugovor potpisao je sa Janbijanom 2006. godine, ali je posle samo četiri utakmice prešao u Guangžu i za taj klub dao sedam golova u 52 utakmice. Tada se odlučio za dolazak u Crvenu zvezdu, gde je u sezoni 2007/08 dao dva gola na 15 mečeva, ali je promenom Uprave kluba i dolaskom trenera Vladimira Petrovića Pižona pao u treći plan, morao da ustupi mesto Dejanu Lekiću, pa je poslat na pozajmicu u OFK Beograd.
Transfer Oumarua završio je menadžer Darko Ristić iz agencije International sports Office (s njim na slici).
Tamo je Oumaru dao tri gola na 25 mečeva, ali nagovestio da ima kvalitet za Superligu, pa se umesto povratka u crveno-beli dres kluba iz Ljutice Bogdana našao u crveno-belom dresu novosadske Vojvodine, u kojoj je do danas igrao fudbal karijere.
Za Vošu, Oumaru je od 2010. do 2013. godihe odigrao 111 utakmia i dao 43 gola, ali je i iz tog kluba otišao uz mnogo natezanja i uslovljavanja, jer je planirao da napravi veliku stvar u Belgiji. Vojvodina ga je na kraju prodala Beverenu, a Oumaru u naredne dve sezone odigrao 40 mečeva i dao samo četiri gola, tako da je povratak u Srbiju na novu rehabilitaciju bio skoro pa očekivan.
Setio ga se Partizan, koji ga je prošlog leta doveo i iskoristio sasvim, sasvim dobro, prevashodno na mečevima u Ligi Evrope, gde se protivnici nisu branili, naprotiv, pa je Kamerunac imao dovoljno prostora da se iskaže brzinom i spretnošću u završnicama – dao je deset golova na 26 mečeva, od čega šest u evro-kupovima i bio dva puta proglašavan za igrača kola prve faze Lige Evrope.
To mu je povratilo i samopouzdanje, ali i pozicije na tržištu igrača, pa je ove zime rešio da to naplati, iako je Partizanu, procena je bila sportskog menadžmenta, bio potreban za naredno proleće.
Stara igra nezadovoljstvom je ponovo dala rezultate, pa se Oumaru posle šest godina od dolaska u Zvezdu, vratio u Kinu i tamo će načeti četvrtu deceniju života, kao jedan od dvojice stranaca u klubu, pored vršnjaka, napadača iz Gane, Babakara Gveja. Njih dvojica trebalo bi da vrate Šenzen u Superligu kine u konkurenciji u kojoj igraju, od igrača sa ovih prostora, Nenad Milijaš, Nikola Mitrović, Nikica Jelavić, Zvjezdan Misimović, Sejad Salihović, Nikola Vujadinović, Nusmir Fajić, Đorđe Rakić, a tu je i standardno veliki broj Brazilaca, Južnoamerikanaca generalno.