"Orlovi" nikako da polete, 0:2 u Ukrajini

U hladnom Kijevu, Ukrajina - Srbija 2:0 (0:0).

Ni na drugoj utakmici od kada je početkom godine promovisan za selektora fudbalske reprezentacije Srbije, Miroslav Djukić nije zabeležio pobedu. Posle februarskog remija u Skoplju sa Makedonijom (1:1), usledio je opori poraz na polupraznom (8.000) stadionu "Valerij Lobanovski"

Naši fudbalski znalci bili su ravnopravan rival sa Ševčenkom i drugarima na sredini terena. Razlika je bila u tome što, kada bismo se mi približili Kernoženku, bilo je providno, a kada bi se oni približili Stojkoviću, bilo je problematično.

Ipak, odbrana nam je izdržala u prvih 45 minuta, kada Ukrajinci nisu pravu, stopostotnu priliku, a mi smo dva puta (Kuzmanović i Lazović) pripretili iz daljine.

Ispostavilo se, to je bilo sve od Srba u sredu uveče.

U prvom delu igre, naš tim u formaciji 4-4-2 (Stojković - Rukavina, Vidić, Ivanović, Luković - Stanković, Smiljanić, Kuzmanović, Sulejmani - Lazović i Žigić), bio je solidno organizovan, igralo se otvoreno, ali sa čudnim idejama u završnici akcija, pred oba gola.

Lazović je šprintao, uklizavao, otvarao se, Žigić ništa od toga. Kapiten Dejan Stanković bio uporan i vredan, Sulejmani (naše novo rešenje na levom krilu) prodoran, ali neprecizan prilikom centaršuta.

Kod Branislava Ivanovića videlo se još u prvom poluvremenu da nije "video" fudbal od kada je potpisao za Čelsi zimus, ali je ipak dobio poverenje selektora Djukića.

I, to poverenje, nas je donekle koštalo početkom drugog poluvremena, kada je na teren istrčao Milan Jovanović, umesto Danka Lazovića.

Na šut Voronjina i intervenciju Stojkovića, nadovezao se korner, posle kojeg je naša odbrana na kratko izbila najvažniju stvar na terenu, ali ona je u pokušaju šuta dospela na kopaču Andrija Ševčenka, koji je sam "kao duh", boravio na petercu, izmedju statičnih Vidića i Ivanovića.

Napadač Čelsija samo je skrenuo loptu u našu mrežu u 54. minutu, a mi smo pokušali dizanjem ruku da dobijemo ofsajd. Istina je bila da smo dobili samo gol - 1:0.

I šta se onda dogodilo?

Proradio je naš čuveni "inat", pa smo puni samopouzdanja zaigrali još angažovanije i ubrzo primili još jedan. Samo četiri minuta kasnije.

Fudbal je posle centaršuta Ševčenka (80 mečeva, 37 golova), preleteo Ivanovića, odbio se od Voronjina i na 18 metara "seo" na nogu veziste Lazarenka, koji je poluvolej po zemlji "pospremio" u desni donji ugao Stojkovićevog gola - 0:2.

Do kraja meča, opet su golu bili bliži igrači u žutim dresovima, koji su nas od raspada SSSR i SFRJ već treći put pobedili u isto toliko mečeva. Dakle, prosečna evropska reprezentacija Ukrajine i dalje je za nas preozbiljan rival.

Mi smo bili bolji u izmenama. Sredinom drugog poluvremena u igru su ušli Saša Ilić, Boško Janković i Nemanja Rnić, a izašli Nikola Žigić, Dejan Stanković i Nemanja Vidić.

U finišu su travnjak "osetili" Zoran Tošić i Nenad Kovačević, a pod ćebe otišli Milan Smiljanić i Miralem Sulejmani.

Manje loš od ostalih bio je Zdravko Kuzmanović, ali njegove ideje i lopte slabo je ko razumeo.

(www.mtsmondo.com)