Crvena zvezda je u Evropi ove sezone skupljala bodove i koeficijente, ali još važnije - izgradila je fudbalski identitet. Milojevićeva ekipa igra disciplinovan fudbal i njime je uspjela da nadoknadi i pojedine kadrovske manjkavosti.
Gde su granice, ako ih izbrišete gumicom?
Brisanje će vam pomoći da se oslobodite straha i testirate samog sebe, ali tu su, još uvek postoje. Čak i kada ste se otarasili nevidljivog zida i psihološke barijere - ne znači da nećete udariti u njega kada drastično preskočite sopstvene limite. Sve ima svoju gornju granicu.
To se dogodilo i Crvenoj zvezdi na "VEB areni" kada je gotovo perfektno nacrtan dvomeč Vladana Milojevića "pao u vodu" zbog greške koja se nije mogla predvideti.
Nije, zato što postoji potpuno poverenje u odnosu trener - igrači, koje je i najviše zaslužno za sve ono što se tokom leta, jeseni i zime dešavalo sa Crvenom zvezdom u Evropi. Uspeha ne bi ni bilo da je trener Vladan Milojević izrazio sumnju da njegovi igrači ne mogu da izvedu nešto što je on zatražio i unapred tražio alibi, krivca ili slabu kariku.
Lako primljen gol u poslednjim trenucima prvog poluvremena podsetio je na njegovu izjavu posle meča na Malti kada je rekao da ima "ono balkansko što se teško menja", ali čak i ta skupa greška, u meču protiv mnogo iskusnijeg protivnika, mogla je da bude ispravljena.
Ali nije, i tu je kraj, a zameriti bilo šta igračima koji su debelo premašili očekivanja u Evropi bilo bi licemerno i zlonamerno, posebno ako se u obzir uzme kompletan kontekst.
Milojevićeva ekipa nije ista kao ona koja se okupila tokom juna i u koju se sumnjičavo gledalo, a koja je morala da nosi veliko breme; govorilo se o povratnicima koji su imali slaba ili manje slaba izdanja u inostranstvu i strancima koji ne prave prevagu ni u domaćem prvenstvu, ali radom sa novim stručnim štabom rasli su individualno i kolektivno postavši prva ekipa koja je od 1. kola kvalifikacija uspela da stigne na prag osmine finala Lige Evrope.
Sve izjave nakon meča CSKA - Crvena zvezda i kompletan izveštaj možete pogledati na mondo.rs/Sport
A post shared by MONDO (@mondoportal) on
Pa, zašto su onda fudbaleri Crvene zvezde plakali u Moskvi?
"To je zato što fudbaleri previše traže od sebe i to ljudi često ne vide", ispričao je nedavno Aleksis Sančez kako je Lionela Mesija, verovatno najboljeg fudbalera svih vremena, video da grca u suzama u svlačionici "Nou Kampa" nakon poraza od Čelsija u polufinalu Lige šampiona.
"Nije to samo zbog poraza, to je mnogo kompleksnije i romantičnije", otvoreno je kazao Đanluiđi Bufon upitan za krokodilske suze nakon poraza od Švedske.
"Kada vidim da su stvari dobre i da će se uskoro tome kraj - ja se uplašim, jako se uplašim... Nisam mogao da zaustavim suze", prepričao je "torinsku noć" Pol Gaskojn.
Svi ovi razlozi, nekako zajedno, namamili su i suze na oči fudbalera Crvene zvezde.
Nisu plačne oči Aleksandra Pešića zbog tog jednog promašaja, kojih je bilo i biće, nije ostanak u svlačionici gotovo sat vremena posle meča povezan samo sa hladnom moskovskom noći - ne, u tome su se skupili svi problemi i prepreke koju su igrači zajedno prošli za prethodnih osam meseci uz strah da će to biti nemoguće ponoviti!
Suza bi bilo i da su zaustavljeni u četvrtfinalu, polufinalu ili finalu pošto je Milojević uspeo da izbriše granice i izgovore, stvorivši koheziju prvog TIMA Zvezde još od Barija.
Igrači su svoju evropsku kulu od karata počeli da grade još početkom jula, a sa svakim novim parom debelog šarenog kartona, u ovom slučaju i različitih oblika i dimenzija, ona je postajala nestabilnija, teža i komplikovanija za zidanje.
Baš to je bio izazov i svaki put kada bi karte "kliknule" - nije se pomišljalo na aplauz, nego je plan bio da se vine do visina koliko god je to moguće...
Pa dok kula ne padne, jer šta ih košta da pokušaju?
Kada su karte dostigle svoje apsolutne granice fleksibilnosti i izdržljivosti, a ruke na sekund podrhtale, došle su i suze kao posledica "himalajskih" očekivanja koje su pred sebe igrači zacrtali - možda i nesvesno u tom trenutku - i to nakon što su zaboravili na "kvalitet materijala" i potpuno se podredili zadacima koji su pred njih stavljeni da bi timska igra i plan bili najbolji mogući, baš onako kako je trener zamislio.
Da nije bilo tolike međusobne i vere u sebe - veliko je pitanje da li bi Crvena zvezda bila i blizu rezultata ove sezone, samo tako se izvlači 300% mogućnosti.
Šta je moglo bolje?
Da li je Crvena zvezda mogla možda da počne meč sa Slavoljubom Srnićem u Moskvi? Ili je Ben možda trebalo da igra "šire" kako bi pomogao Stojkoviću? Možda je Vladan Milojević ranije mogao da potegne za izmenama? Ili je Krstičić trebalo da igra ofanzivnije?
Sve su to "sitnice" koje su prošle navijačima Zvezde kroz glavu, ali ključno je u njima da se zaboravlja sopstveni individualni kvalitet i individualni kvalitet protivnika.
Dobar sistem igre u kom su tačno podeljeni ofanzivni i defanzivni zadaci, u kom se tačno zna šta aktivira presing, šta pomoć na boku, a šta dva koraka unazad zadnje linije, je doveo do toga da i navijači Crvene zvezde, poput njihovih ljubimaca, zaborave da su individualno nekvalitetniji od svog rivala i da urade ono za šta im se ne daju velike šanse, te da budu konkurentni timovima s kojima su do skoro mogli samo da sanjaju da igraju fudbal.
Crvena zvezda je individualno manje kvalitetna bila i od Krasnodara, Sparte, Kelna i BATE Borisova (da!), ali nekada se priprema meča u potpunosti poklopi sa izvedbom, a nekada ne - ipak su u pitanju živa bića koja nisu programirana da urade SVE ono što im je trener rekao.
Nekada iz toga izađe gol - setite se šuta Gelora Kange po povratku sa pauze protiv Krasnodara - a nekada, uz svu dobru nameru, baš najmanje ono što ste želeli.
Ipak, kada imate sistem i suze nisu toliko gorke, to je preduslov za sve...
Crvena zvezda je ove sezone predstavila moderan fudbal na kakav prethodnih godina navijači nisu navikli i sada može da se kaže da ima svoj identitet - disciplinovanu igru koja u zavisnosti od protivnika ide od reaktivnog do aktivnog, a u njoj su sadržani zadaci koji od svakog aktera traže da se podredi kolektivu u kom se i najmanja uloga ceni.
Milojević je tako ovu sezonu i nazvao "procesom", a dok su drugi brojali bodove, golove i koeficijent, on je nevidljive "sitnice" poput karaktera, iskustva ili identiteta.
Zvezda je sa Vladanom Milojevićem tek na početku i već s prvog putešestvija nosi brojne uspomene i suvenire koje će koristiti kada se sledeći put suoči s jačim protivnikom, pa će stoga biti manje i grešaka.
Neminovno je, neke stvari će morati da se unaprede i individualnim kvalitetom, ali dobra stvar je da ništa ne može da natera na učenje kao suze posle pada...
Ipak, videti doskorašnjeg "dvojkaša" kako se rasplakao zbog toga što je razred završio s prosekom 4,92 pomalo je i bizarno, ali dovoljno govori o promeni mentaliteta, ili da bolje kažemo povratku na ono što je bilo nekada davno i što je u korenu Crvene zvezde.