"Sećam se kad su govorili da ne možemo da igramo zajedno. To je Barselona, uvek traje debata u klubu", pisao je Ćavi Ernandez u pismu koje najbolje oslikava kakva je osoba i kakav fudbaler Andres Inijesta.
I dalje se sećam kada sam prvi put video Andresa kako igra.
Bio sam u mladom timu, on je bio u grupi mlađoj od naše i neko iz kluba mi je rekao: 'Ćavi, ima dole jedan deač koji će biti najbolji. S njim je još jedan momak, Troteiro, koji je kao Mario Rosas. Andres će biti kao ti…'
Kada sam ga video kako igra, rekao sam sebi: 'O čemu se radi? Ovaj momak uopšte ne igra kao ja, o čemu pričaju? Drugačiji je'.
Taj igrač je imao više kreativnosti, bio je bolji dribler i mogao je da ide široko i centrira. To je bilo potpuno drugačije od mog stila, jer sam tada igrao 'četvorku', više poziciono kao Pep u svoje vreme ili Buskets sada. On je mogao da igra 'četvorku', 'šesticu', čak i 'desetku', a još kao mlad igrač izgledao je kao pravi gazda na terenu zbog načina na koji je postavljao telo prilikom prijema lopte.
Koristio je obe noge, što sada deluje kao normalna stvar, ali je u to vreme predstavljalo fudbalsku revoluciju. Mogao je da primi loptu desnom i odmah levom napravi sledeći potez. Ono što me je iznenadilo najviše vezano za njega je način na koji je kontrolisao posed lopte pokretima telom, bez potrebe da uopšte dodiruje loptu.
Gledaš ga kako igra, to je bila predstava.
Delovalo je kao da može da čuje tvoje misli, toliko prirodno da uopšte ne razmišlja o tome. Andres je uvek igrao podignute glave, nikada nije gubio loptu.
To je bio koncept na kom smo radili sa Đoanom Viljom godinama, ali kod njega je to bilo urođeno. Često bih pomislio: 'Jebote, četiri godine je mlađi od nas, ali ima taj urođeni talenat'.
Andres je, za mene, najtalentovaniji španski fudbaler u istoriji. On je spektakularno talentovan. Ako pričamo o njemu kao osobi, tek onda je besmisleno - on je za divljenje u svakom smislu. On je primer, pun je empatije, timski igrač, pobednik, lider na terenu i uvek, uvek traži loptu.
Nisam siguran da li ljudi shvataju šta to znači... Gde većina igrača ne želi loptu, jer je komplikovana situacija, Andres ti je traži. Obožavao je da dobije pas, tamo gde bi ostali rekli: 'Oh, ne, samo mi je nemoj dodati', Andres bi vikao: 'Hajde, daj je, daj mi je odmah sada'.
To je nešto poput blagoslova za saigrače, to znači biti ličnost na terenu, to znači biti istinski predvodnik. Tih predvodnik, očigledno, ali poseban na mnogo načina.
Bio sam dodavač lopte ceo svoj život, ali su mi igrači poput Andresa, Lea i Busija bili preko potrebni.
Bili su najbolji partneri koje sam ikada imao.
Uvek su ti pružali izbor u igri, bez obzira na to koliko je slika izgledala sumorno. Nikad nisam znao kako, ali Andres se uvek pojavljivao u pravo vreme na pravom mestu. Nije bilo potrebe da pričamo na terenu, nije mi govorio gde će biti, jednostavno sam znao. Deceniju smo proveli zajedno na terenu, razumeli smo, nije bilo potrebno da pričamo.
Zapravo, njegov govor tela bila je najbolja moguća forma komunikacije, nekada bismo tokom same utakmice gledali i čudili se kako radi te stvari, ulazio je u nemoguće uglove i uvek uspevao da izađe. To nije bilo moguće.
Ali, ništa nije bilo nemoguće kada je on igrao fudbal, sklanjao bi se, dodavao, ubrzavao sa skoro savršenim balansom. Bio je srećan u sredini isto koliko i na krilu, predavao je, bio je istinski učitelj.
Još nešto... Ljudi su imali tu ideju da Andres nije jak. Govorili su da je premali, krhke građe, slab. To nije odgovaralo istini, kada se postavljao ni najjači štoperi nisu mogli da dođu do lopte. Bio je snažan, veoma snažan, pogledajte samo broj utakmica koje je odigrao tokom karijere.
Na kraju, njegov mentalitet je bio presudan. On je bio najsnažniji u teškim vremenima, čak i nekim situacijama o kojima ljudi ne znaju. Bilo mu je teško da toliko dugo živi odvojen od porodice, a ako biste ga sada pitali, rekao bi vam da je bilo vredno odricanja.
Andres je osoba koja ima svog ličnog anđela čuvara, ne pitajte me kako znam, niti da li je to moguće, on jednostavno ima to. On je kao Iker Kasiljas. Mi ostali prosto nemamo to, njih dvojica imaju i zato mogu u presudnom trenutku da postignu gol ili odbrane šut.
Znamo to jer smo živeli sa Andresom toliko dugo u Barseloni i reprezentaciji Španije.
Sećamo se 'Stamford bridža' i Johanesburga. Pogledajte šta se dogodilo na tom Svetskom prvenstvu, a ako imate vremena trebalo bi da odgledate opet celu utakmicu. Ne samo onaj gol.
Tada ćete shvatiti šta je Andres zaista uradio.
Ljudi će se pitati zašto je baš Andres postigao onaj gol, ali to nije mogao da bude niko drugi, mogao je da bude samo neko ko ima svog anđela. To je Andres.
Sećam se i kada su govorili da ne možemo da igramo zajedno. To je Barselona, klub u kom se uvek vode debate i smatrao sam da je nepravedno prema njemu. Uvek sam želeo da pored sebe imam ljude koji me razumeju. Pa ja samog sebe i svoj stil razumem samo onda kada su oko mene igrači koji imaju tehniku, ne samo da budu fizički prisutni.
Naravno da su snažni igrači važni, ali pogledajte Andresa, Lea i Busija. Mrzeo sam te debate u kojima su ljudi govorili da Barsi nedostaju mišići, o čemu li su samo razmišljali!?
Nas je Johan Krojf uvek učio da je najvažniji mišić u fudbalu mozak.
Obojica smo bili veoma tihi i zato sam se tako zbližio sa Andresom, obojica smo voleli da ćutimo i izrazimo se potezima na terenu.
Ako bi klub rešio da dovede trojicu novih igrača, odlično, pokazaću tim seronjama da ću se boriti sa njima makar koštali i 250 miliona, dokazaću im da mogu da budem igrač Barselone i šta to sve znači. Upravo to je mentalitet sa kojim je Andres došao i pokazao ga kao jako mlad, to je način na koji se Buskets borio sa Jajom Tureom za mesto u timu.
Svako ko ne razmišlja na ovaj način neće uspeti. Postoje dve opcije: bori se i grebi kao što smo mi radili ili padaj u zabludu misleći da je nepravda što nikad nećeš dobiti šansu.
Nekad mi se čini da o Andresu Inijesti ne možete govoriti koristeći obične reči, on sve što radi radi sa takvom lakoćom da pomislite da nije teško, na trenutak kažete: 'Pa ovo mogu i ja'. To je laž, niko ne može da uradi to kao on. On se preobrazi na terenu, to je mesto na kom vidite njegov pravi personaliti, to je njegovo prirodno stanovište.
Ako nije u kontaktu s loptom on je nesrećan, ne mogu da se setim jedne velike utakmice u kojoj nije bio izvrstan. A, pritom, nikada ga nisam video i čuo da je povisio ton. Nikad. Kada je prigovarao, radio je to sa poštovanjem, u svađama nikada nije urlao ili psovao, uvek je stavljao tim ispred ličnih interesa.
To nije lako, jer svaki igrač ima sujetu.
Ligu šampiona 2006. je igrao povređen, preuzeo je odgovornost i sam tražio da igra kao defanzivni vezista, i u Lisabonu i u Milanu. Kakvu je predstavu samo priredio tada! Stigli smo do finala i Rajkard ga nije uvrstio u startnu postavu. Kada sam saznao, pričao sam sa Pujolom: 'Kako to Andres ne igra? Zašto ne igra Andres? Nemoguće'. Samo me je pogledao i rekao: 'Ne znam kako…'
Zapravo, istina je da niko nije razumeo i niko ne može ni danas da razume.
Ali, kada se pojavio na terenu u drugom poluvremenu sve se promenilo. Doveo nas je u red, napravio je razliku zajedno sa Larsonom i Etoom. Siguran sam da je u sebi nosio nezadovoljstvo, ali mu je prva misao bila kako da pomogne timu.
Taj bes mu je pomogao da bude još bolji, drugi igrači bi možda bacili peškir, nadurili se i povukli, ali on nije. Nije rekao reč, a onda je na terenu ispričao u kojoj meri je trener pogrešio.
To je Andres.
Tek sada kada više nisam deo elitnog fudbala shvatam šta je bilo potrebno nastupati na najvišem nivou. Sada shvatam šta znači prestavljati Barselonu. Kada bude otišao i on će razumeti o čemu pričam. Osvojio je sve i igrao izvanredno dok je to radio, poštuju ga svi i dive mu se širom sveta. Odlazi na način na koji je zaslužio, niko nije pronašao ružnu stvar da kaže o njemu.
Uskoro će i on shvatiti šta je postigao u karijeri i koga je predstavljao, shvatiće i koliko puta je dokazao drugima da greše, shvatiće ko je Andres.
* ovo je otvoreno pismo koje je Ćavi Ernandez napisao posle oproštaja dugogodišnjeg saigrača, Andresa Inijeste *