"Papučar" od kartona važniji je od 5:0

Meksikanci koji su napravili ortaka od kartona, jer ga riba nije pustila na Svetsko prvenstvo, važniji su od rezultata koji je potpuno opio Ruse.

Najmanje 17 puta izbrisao sam prvu rečenicu drugog poštenog teksta od kad sam došao ovde sve dok u 6 ujutru Sveta nije, u jeku naše jeretičke rasprave o besmislenosti religije ukoliko se ona svodi na to da će neko gore šatro oprostiti sve što smo za života za**ali, pomenuo meni nepoznati hit izvesnog Čaifa koji je uglavnom neupitnu slovensku empatiju prema slabijem opevao svedočenjem o stradanju najboljih fudbalera Jamajke na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998.

Momentalno sam se setio utakmice u Parizu odigrane pre 20 godina u kojoj su Gabrijel Batistuta sa tri, odnosno Arijel Ortega sa dva pogotka avansno ispostavili račun nedužnim Reggae Boysima za još jedan neuspeh u nizu koji je morao da potpiše Denis Bergamp samo zbog toga što je popularniji Dejvid Bekam i dalje bio nedovoljno fudbalski pismen.

Pauzirali smo Toma Waitsa i pustili ovaj post-sovjetski hit koji je moje utiske o svemu što se danas događalo u Moskvi složio u jasnu celinu, poput Bogdana koji pred počinak pronađe mir u rutinskom rešavanju Rubikove kocke, a koju ja, recimo, nikad nisam umeo da složim.

Shvatio sam šta mi je tačno zasmetalo dok sam u sablasno praznom press centru Spartakovog stadiona, bezuspešno pokušavajući da od svojih planova složim Mundijalsku kocku, slušao redare kako se pred širokim TV ekranom rugaju rezultatu svoje Rusije nad nedostojnim rivalom preplašenom prepunim tribinama renoviranog armijskog zdanja sa kojeg su gala predstavu posmatrali ruski kralj i saudijski princ.

Isto sam osetio kada sam kasnije uveče video beli mercedes sa ispisanih 5:0 na zadnjem staklu kako kroz pešake prolazi na crveno svetlo i ostavlja potpis na bulevaru koji je delio histeriju Crvenog trga od euforije Starog grada. Slično sam pomislio i kada su dvojica alkoholisanih Rusa dobronamerno prekinula moj drugi selfi prilog za koji ponovo nisam imao spremnu završnu reč. 

Nešto mi je sve vreme promicalo...

Danas je sunce zašlo za oblake
Danas talasi udaraju tako bolno
Video sam kako umire nada Jamajke
Moja duša plače

Zašto ti udaraš u moje bubnjeve
Zašto plešeš uz moje bubnjeve
Zašto pevaš moju pesmu
Mene ionako boli

Tek kada mi je rano ujutru Sveta preveo uvodne strofe dve decenije mladog singla koji još nije postao planetarni hit, shvatio sam da nije slučajno što sam pod zidinama Kremlja i za šankom zadimljenog paba nesvesno pričao uglavnom o emocijama koje su na Mundijal poneli navijači iz Južne Amerike: Peruanci, Meksikanci, Argentinci, Kolumbijci, a ne o rezultatu prve utakmice na turniru koji je domaćinu poput piva gašenog vodkom izbrisao sećanje na Čeifovu posvetu nejakom rivalu koji se tokom prethodne dve decenije zvao i Jamajka i Saudi Arabija i Srbija i Crna Gora i Severna Koreja i ponovo Saudi Arabija. 

Jedna stvar bila je zajednička za sve ove zalutale timove, koji su za to surovo kažnjeni - njihovi dželati nisu napravili ništa veliko kasnije.

Deluje mi da to kasnije neće biti tako skoro za razdragane latinose šarenih boja, koji u četvrtak uveče za razliku od opijenih Rusa nisu imali šta posebno da slave osim ljubavi prema igri zbog koje su prevalili pola planete i zbog koje će sutra plakati i ako pobede i ako ne.

Peruanke sa indijanskim pletenicama, Meksikanci koji su napravili ortaka od kartona u prirodnoj veličini jer mu riba nije dala da krene, Argentinci koji su omašili stanicu u metrou samo da bi Brazilcima do kraja otpevali da je Maradona mas grande que Pele, Švajcarac Dragan koji je sa mnom pričao na engleskom da bi i njegovi drugovi razumeli poentu i jedan hidžab koji nije uspeo da sakrije razmazanu maskaru zbog poniženja na "Lužnjikiju" više su me impresionirali od igre ruskog tima...

...koja jeste bila impresivna, i to ne spori nijedno slovo ovog teksta.

Sporno je samo kada strast prema rezultatu postane jača od ljubavi prema samoj igri, jer rezultat može da izostane, ali igra ne sme da stane.