Malo je nedostajalo da kapiten i lider Voždovčana ne tako davno ostavi sport. Ipak, imao je snagu da nastavi i to se isplatilo i klubu i njemu. Pročitajte priču Miloša Pavlovića...
Ime kapitena FK Voždovac, Miloša Pavlovića (35) godinama je sinonim za "zmajeve" iz Zaplanjske ulice.
Pouzdani vezista, nekadašnji mladi reprezentativac Srbije i bivši internacionalac (Portugal, Rumunija, Kipar), obeležio je prošlog vikenda zavidan jubilej - 200. odigrani meč u dresu Voždovčana.
Njegova prva epizoda među "zmajevima" počela je još 2005. godine, kada je sticajem okolnosti iz Radničkog sa Novog Beograda prešao u klub iz beogradskog naselja Braće Jerković i odmah ostvario uspeh - osvajanje trećeg mesta u Superligi.
Usledio je poziv za reprezentaciju, nastup na Evropskom prvenstvu za mlade igrače i epizode u Akademiki (2006-09), Vasluiju (2009-11), Rapidu iz Bukurešta (2012) i kiparskoj Doksi (2013/14). Potom se vratio u Voždovac i u njemu je od leta 2014...
Kada se vratio među "zmajeve", bio je blizu prekida karijere, ali je izdržao težak period, ostao u fudbalu i postao neizostavni član jednog od stabilnijih klubova i timova u Superligi.
U razgovoru za klupski sajt, Pavlović je u utorak govorio o mnogim temama - počev od svog prvog treninga...
"Sećam se da me je otac odveo na trening Radničkog Jugopetrola kada sam bio prvi razred. Još tada su treneri rekli da sam talentovan i da bi trebalo da dolazim na treninge, a da porodica proba da isprati koliko može moje nove aktivnosti".
"Međutim u trećem razredu je došlo do toga da moji roditelji nisu mogli da me vode na treninge zbog posla, pa sam krenuo da igram ispred zgrade sa društvom. Tada sam naravno igrao sa starijima i to mi je dosta pomoglo da se čeličim. Sećam se da smo tada kod 'Studenjaka' krišom ulazili na travnati teren, dok ne dođe čovek koji je čuvao terene i ne otera nas. Međutim, jednom je taj isti čovek došao i pozvao nas sve na trening, i tada su nastale mlađe kategorije FK Studentski grad, u kojem sam i počeo tada ozbiljnije da treniram, a kasnije se opet vratio u Radnički sa Novog Beograda".
Kada je počeo da trenira, nije bio igrač u polju, već čuvar mreže.
"Verovali ili ne, počeo sam kao golman. Mislio sam da mi je dobro išlo, međutim to je bilo kratkog veka i zamolio sam oca da pita trenera da igram, jer je meni kao detetu bilo nezamislivo da kažem treneru da ne želim da budem golman".
U defanzivni deo veznog reda je "prebačen" u kadetskom i omladinskom uzrastu Radničkog.
"Uvek sam igrao u vezi, samo malo ofanzivnije kao mlađi, a već od kadeta i omladinaca u Radničkom sam prešao na poziciju zadnjeg veznog. Morao bih da pomenem i moje tadašnje trenere Vladicu Lovrića i Dejana Vojvodića sa kojim smo bili dominantni u omladinskoj ligi".
Seniorski fudbal je prvi put osetio u drugom rangu.
"Tada je Radnički bio u drugoj ligi, a trener prvog tima bio je Miodrag Ješić. On je imao maksimalno poverenje u nas mlade igrače i imao je hrabrosti da nas pusti da igramo, a ja sam to maksimalno iskoristio".
Opisujući svoj prvi dolazak u Voždovac, Pavlović je rekao da je to bio splet okolnosti.
"Nakon dve godine u prvom timu Radničkog, u toku kojih smo igrali drugu ligu, ušli smo i u prvu ligu i obezbedili opstanak. Nakon što je klub zapao u finansijske probleme, a već je bio filijala Železnika, koji se takođe ugasio, i Radnički je takođe bankrotirao, a mesto u prvoj ligi ustupljeno je FK Voždovac, koji je tada prvi put bio učesnik elitnog ranga takmičenja".
"Tadašnji trener Voždovca Mihajlo Ivanović je napravio sjajan tim, bilo je dosta iskusnih igrača, ali i nas mlađih. Trener je tada napomenuo da bi voleo da budem u timu uz iskusnije, Miloševića, Guti Jovanovića, Mikija Milijaša, Dušana Đokića, a tu je bio i moj sadašnji saigrač, Miloš Mihajlov, koji je već tada bio starosedelac u klubu".
Uz objašnjenje da su skoro svi posle odlične sezone otišli u inostranstvo, Zvezdu ili Partizan, iskusni vezista otkrio je i da je postao prvi igrač Voždovca koji je pozvan i mladu reprezentaciju.
"Nakon Evropskog prvenstva za mlade došao je i transfer u Akademiku. Bile su to sjajne tri godine. Stekao sam veliko iskustvo i mnoga prijateljstva. Portugalska liga je jako ozbiljna, iako mnogi misle da je lagana i da se tamo igra samo tika-taka. To nije ni izbliza tako, jer se tamo igra i jako grub fudbal. Sve u svemu zemlja mi se jako svidela, sjajno sam se uklopio, naučio sam tečno jezik i mogao sam da pišem na portugalskom. Da sam tada produžio ugovor, sigurno bih tamo i ostao da živim".
Nakon Portugala, sledeća stanica bila je Rumunija.
"Nadao sam se da ću otići u Italiju, Francusku ili možda Nemačku, međutim u to vreme krenula je ekspanzija u rumunskom fudbalu, ušlo je dosta novca i njihovi klubovi su bili učesnici evropskih takmičenja".
"Na utakmici koju smo igrali sa Portom, skauti iz Vasluija su došli da gledaju jednog plejmejkera, međutim ja sam im se svideo i ponuda je došla, koju nisam mogao da odbijem, i tako sam se obreo u Vasluiju".
U Rumuniji je ostvario najveće klupske uspehe, igrao grupnu fazu Lige Evrope (protiv Sportinga, Lacija i Ciriha), a posle Vasluija prešao je u Rapid.
"Nakon toga je došao i Rapid, gde sam prešao na poziv Razvana Lučeskuea. Te sezone u Rapidu smo u poslednjih nekoliko kola izgubili prvenstvo, kao i finale Kupa, a nedugo nakon svega toga se dogodila sasvim neverovatna stvar. Naime, klub je bankrotirao i ugasio se, što je bio veliki šok tada za sve. Zamislite da se danas Crvena zvezda ugasi. Ali eto, i to se dogodilo".
Usledila je selidba na Kipar.
"Neko vreme nisam imao klub nakon Rapida, pa sam to vreme koristio da odmorim sa svojom porodicom. Bilo je nekih sporadičnih ponuda, kao i ponuda da idem u razne klubove na probu, međutim to za mene nije bila opcija, a zatim je usledio i poziv sa Kipra. To je bio izlet od godinu dana, i tamo sam se takođe sjajno snašao. Lepa zemlja, mediteranski način života, ali nakon jedne sezone nismo uspeli da se dogovorimo oko finansijskih detalja, te sam se vratio u Srbiju".
U tom periodu je hteo da ostavi fudbal.
"Tada sam imao 30 godina i nakon toliko godina u inostranstvu mislio sam da neću moći da se prilagodim srpskom fudbalu. Nisam želeo da igram ovde i bio sam jako blizu tome da završim karijeru. Međutim, prijatelji i porodica su tu najviše uticali na mene, i nagovarali me da nikako ne pomišljam na penziju. Bio sam u odličnoj formi, nisam imao teške povrede, ali eto, takav mi je bio momenat. Tada je i moj prijatelj Goran Grkinić postao sportski direktor Voždovca i pozvao me je da se priključim klubu, govorivši mi da ne ponovim grešku koju je on napravio, a to je da prekinem karijeru u 30. godinu".
U prvoj povratničkog sezoni, sa saigračima je u velikoj borbi izborio opstanak, pod vođstvom Bratislava Živkovića. Nedugo potom, Pavlović je poneo i kapitensku traku.
"Te sezone Miloš Mihajlov je bio kapiten, a Stefan Babović zamenik kapitena. Nakon toga je Miša otišao u inostranstvo, a Stefan u Partizan pa sam preuzeo traku, koja je na ruci do danas... Nakon te loše sezone klub se stabilizovao i postao jedan od najstabilnijih u regionu i primer za mnoge stvari. Za odnos prema igračima, prema protivnicima, pa i u poslovanju".
Uz niz pohvala na račun današnjeg, modernog Voždovca, Pavlović je istakao i utakmicu za "zmajeve" koja mu je ostala posebno u pamćenju.
"Ako bih morao da izdvojim, to bi bio meč u toj sezoni kada smo se borili za opstanak, 2014. godine, protiv Vojvodine, koja je tada imala fenomenalan tim i koja je igrala sjajno i na evropskoj sceni. Tada smo u nadoknadni vremena, golom Sinđića uspeli da ostvarimo pobedu i ostanemo u ligi. Naravno drage su mi pobede i protiv Partizana i Zvezde, fenomenalna igra protiv Zemuna kada smo pobedili 6:1, ali ipak ta utakmica protiv Vojvodine je te godine bila prekretnica i jako bitna".
Iako za sobom ima čak 200 utakmica, ne planira da uskoro stane. Bar ne pre 300. nastupa.
"Iskreno nadam se da ću u narednim godinama donirati ovaj dres koji sam dobio za 200. utakmicu i da će sva sredstva otići u humanitarne svrhe, a da ću taj dres zameniti nekim na kojem će pisati 300. utakmica u dresu Voždovca. Osećam se sjajno, iako ove godine punim 35. godina. Voleo bih da ostanem na terenu i da igram makar još četiri ili pet godina", dodao je Pavlović.