Karijera Dejana Stankovića kroz rubriku TOP 11. Našao je mesta za Sašu Ilića, pročitajte zašto je Dijego Forlan "najpametniji saigrač" i od čega se plaši Siniša Mihajlović i šta mu je uradio Anđelo Peruci.
Pre par dana, Patrik Vijeira je sastavio svojih TOP 11: Bufon, Zaneti, Kanavaro, Turam, Zambrota, Figo, STANKOVIĆ, Emerson, Nedved, Ibrahimović, Trezege.
Pre par godina, "Gazeta" je sastavila TOP 11 igrača koji nikada nisu zakazali u milanskom derbiju: Paljuka, Sabadini, Stam, Samuel, Simeone, STANKOVIĆ, Gatuzo, Berti, Hatli, Ševčenko, Milito.
Dosta je on bio u TOP 11. Vreme je da uzme marker u ruke i da krene redom. Od golmana do špica. Težak zadatak. Čak i za čoveka koji je uvek znao šta hoće. Od trenutka kada su mu u Zemunu rekli da je netalentovan, do trenutka kada je u magičnoj madridskoj noći dotakao zvezde. Tri kluba, tri reprezentacije.
Prva brojka ima veze sa njegovim karakterom, druga je efekat brdovitog Balkana.
Gde god je igrao, upisao se u anale. Najmlađi debitant i kapiten u istoriji Crvene zvezde. Član tima koji je Laciju vratio "skudeto" posle 26 godina. Protagonista u antologijskoj sezoni u kojoj je Inter osvojio "tripletu". Često je umeo da kaže ’postoje utakmice koje igraš i plačeš’. Njegova je svaka bila na ivici suza i do poslednje kapi znoja.
Dobrodošli u TOP 11 Dejana Stankovića, najtrofejnijeg srpskog fudbalera i jedinog igrača na svetu koji je branio boje tri reprezentacije na tri Mundijala.
"Pratio sam, sve znam i jedva čekam. Malo me to i plaši, polako ulazim u istoriju. I to debelu istoriju. Godine prolaze. Lepo je kada te se saigrači sete, kada te nominuju, kada kažu da nisi nikada zatajio, da si uvek bio prisutan kada se lomila utakmica. Probaću da odaberem svojih 11, iako sam svestan iskušenja u koje se upuštam".
Sistem: 4-3-3
"To smo igrali kod Kosana u mojoj poslednjoj sezoni u Zvezdi. Doduše, malo pomeren, gde su Panta, Perica i Jovičić bili u špicu, ja polulevo, Bunja u sredini, Ilke desno, a Bjega, Aca Kristić, Pecelj i Njeguš pozadi. Golman je bio Jevra. Igrali smo mnogo lep fudbal u tom sistemu i neka bude 4-3-3. Bar za početak, a kasnije ću od razvoja situacije na terenu, vršiti određene taktičke korekcije. Kao Murinjo".
CRVENA ZVEZDA (1995 - 1998)
Datumi, datumi, datumi... služe nam da zapamtimo istoriju. Neki se zapišu, neki podvuku, neki zaokruže crvenom olovkom. A neki ostanu urezani u memoriji kao datumi rođenja najbližih članova familije.
"Da, 11. februar 1995. Od treme se i ne sećam šta mi je Ljupko rekao kada me je poslao na teren. Neko je dobacio sa tribina ’gde ćeš dete sada’. Pošto je bilo 2:1, bila je frka. Ali zato je Ljupko... Ljupko. Iznenadio je i samog sebe, ne samo mene i prisutne na stadionu. To pričam i mojim klincima na kampu, moraš malo i da rizikuješ ako želiš da uspeš u životu. Pogledajte engleske ekipe, imaju vrhunske strance, a svake sezone izbace po 4, 5 mladih igrača. Radeći u UEFA, znam da je milijardu funti uloženo u razvoj mlađih kategorija na Ostrvu. To se isplati. Tako je i to na Karaburmi bio početak jedne prelepe priče. Sudbina je htela da debitujem baš protiv kluba u kojem je moj otac igrao. Pun stadion, ja 16 i po godina, šta zna dete šta je 200 kila. Ušao sam i odmah raspalio po lopti, fijuknula je pored stative. Dve je golman Saša Petrović izvadio iz rašlji. Dobro je prošlo. Prelomiš i ideš dalje".
Na Karaburmi se uhvatio za krake rakete, pa pravac u orbitu. Ali postepeno. Oblak po oblak. Nije mu bilo ispod časti da se vrati među omladince i osvoji Kup.
"Sišao sam dole u 17 sati i odigrao finale protiv Budućnosti. Oni su imali Nedovića, čini mi se i Đokaja. Sjajna ekipa, sretali smo se u reprezentativnim selekcijama. Slavili smo 6:0, ja sam dao pet komada. OK, tada sam već bio prvotimac, upisao se u strelce među seniorima, ali ta predigra ostaje zauvek u sećanju. Dokazao sam svima da me Ljupko ne stavlja slučajno u prvi tim. Sada sa 40 godina, mogu tako da rezonujem. Ranije možda i ne bih. Znam da je bilo ’step by step’ i da je to bio jedini ispravan put".
Nećemo ni slova o Kajzeru. Sve se zna. Sve je rečeno i napisano. Milion puta. Hoćemo o Lučanima. Kad je neko pitao Pižona: ’Šefe, a ko je kapiten?’.
"Nisam znao gde je levo. Toliko starijih igrača, a Piki kaže ’Deki’. Njegova lucidnost, njegova ideja da Zvezdino dete ponese traku. Ne znam da li sam i dalje najmlađi u istoriji, to me previše i ne dotiče, rekordi su tu da bi se rušili. U tom momentu to je bilo WOW, sa 18 godina ostvarenje sna. Pre svega, velika čast, odgovornost, ozbiljnost... Mnogo toga u jednom detetu. Nisam se povukao, naprotiv. Isprsio sam se koliko sam mogao. Zahvalio bih se još jednom Zvezdi zbog svega što je uradila za mene i zbog toga što je verovala u mene. Možda sam prebrzo otišao, ali takvo je vreme bilo. Tako je i danas. Čim stasaš, čim pokažeš svoju bravuru i talenat, menjaš sredinu i ideš tamo gde je bolje".
Kada je Srbija u Mariboru izgubila od Slovenije i oprostila se od Evropskog prvenstva 2012, Deki je ušao u svlačionicu i rekao ’momci, ovo je bila moja poslednja utakmica u reprezentaciji, svi imate moj broj telefona, bilo šta da vam zatreba u životu, stojim vam na raspolaganju’. Legenda kaže da se Pižon nadovezao rečima ’pa i meni je poslednja, ovi će još večeras da me smene’. Onako, u Vladinom stilu. Iskreno, prostodušno, iz srca.
"Piki (Pižon) se znao sa mojim ćaletom još od malih nogu. Išli su zajedno u školu na Bulbulderu. Dugo nije imao pojma da sam ja njegov sin. Tokom jednog treninga, slučajno ga je video na tribini, obradovao se i pitao: ’Pope, otkud ti’. Tada sam prvi put saznao da su ćaleta zvali ’Pope’. Zbog brade. On kaže: ’Evo, došao da gledam malog’. Ko je tvoj mali? ’Stanković’. Koji, bre, Stanković? ’Pa Deki’. Ma nemoj da me zezaš. I tako njih dvojica obnove druženje koje hvala bogu traje i dan danas".
Kandidati iz Crvene zvezde:
Golmani: Zvonko Milojević, Dragoslav Jevrić;
Odbrana: Nenad Sakić, Dejan Stefanović, Mitko Stojkovski, Goran Đorović, Vinko Marinović, Ivan Dudić, Zoran Njeguš, Goran Bunjevčević, Aleksandar Krisić, Srđan Pecelj;
Vezni red: Nikola Radmanović, Marko Perović, Ivan Adžić, Nebojša Krupniković, Dejan Petković, Bratislav Živković, Jovan Stanković, Darko Anić, Jovan Gojković, Dejan Ilić, Dalibor Škorić;
Napad: Darko Kovačević, Perica Ognjenović, Goran Stojiljković, Miodrag Pantelić, Goran Drulić, Zoran Jovičić, Dragan Mićić, Boban Stojanović, Saša Marković.
"Lepa generacija. Ustvari, dve generacije. Ta starija, kada sam ulazio u prvi tim. Mitko Stojkovski, Krupni, Adža, Rambo, Radman, Đora, Miloje... To je za mene, znaš ono... ja sam bio ’mali od palube’. Slušao i upijao. Ipak su oni bili igrači sa iskustvom. Posle toga, generacija u kojoj sam ja bio protagonista. Duda, pokojni Bunja, Perica, Panta, Jovičić, Njeguš, pokojni Cune, Aca Kristić, Ilke... I to je kod mene lepo podeljeno na dve etape".
TOP 11 - Zvonko MILOJEVIĆ
"Na stranu što je u tom trenutku bio najbolji golman Jugoslavije, to je čovek koji mi je bio najbliži. Neko ko me je prihvatio kad sam došao kao klinac, vozio me na treninge, izlazio sa mnom... Uz njega sam počeo da upoznajem život. Odlazili smo u restorane na klopu, izlazili uveče u klubove, družili se kod kuće, išli na slave... Izgradili smo vremenom odnos koji je kasnije prerastao u nešto mnogo više od prijateljstva. On je bio moj kum na venčanju, a Ivan Dudić je bio sa Anine strane. Zato se šalimo da je Duda kuma. Zvonko je hvala bogu dobro. Čujemo se, evo baš pre par dana smo bili zajedno. Šta da kažem, ne daj se Miloje, bori se Miloje! Idemo dalje, život je nepredvidiv. Ne znamo šta nas čeka. Zato ga treba živeti onako kako dolikuje. Da poštuješ, da imaš vrednosti, da ne zaboraviš odakle si, sa kim si i kako si počeo. Miloje se izdigao iznad svih problema, napredovao koliko je mogao. Što bi rekao Gaga Nikolić, idemo dalje".
TOP 11 - Nebojša KRUPNIKOVIĆ
"Razmišljao sam, ko, šta, kako... Voleo bih da izvučem nekoga iz tog prvog perioda. Taj moj početak. Đora, Mitko, Adža, Rambo... Mitko Stojkovski je među prvima rekao da ću biti veliki igrač. Moja keva još čuva taj njegov intervju, pozdravljam ga ovom prilikom i želim mu sve najbolje. Jedna strašna generacija jakih i zdravih momaka. Vreme nije bilo prijatno, izlazilo se iz sankcija. Oni su kao grupa imali ozbiljan uticaj na moje odrastanje. Ipak, meni se tada najviše dopadao Krupni. Uživao sam kako je igrao tih godinu dana. Onaj gol makazicama na JNA, 2:2... Sve mu je polazilo za nogom. Podsetio me na moju poslednju sezonu u Zvezdi. Kako sam je šutnuo, tako je ulazila. Dao sam 25 golova kao vezni. Krupni je te godine igrao ozbiljan fudbal i poveriću mu ulogu levog veznog u mojih TOP 11. Da mi niko ne zameri, a nema ni zašto. Rambo je takođe bio vrhunski igrač, ali imam u glavi drugog kandidata za poziciju pleja. Rambo je uvek tu, u srcu. Hvala mu do neba što mi je pomogao da se naviknem na zahteve seniorskog fudbala. Zajedno sa Darkom Kovačevićem".
LACIO (1998 - 2004)
Leto gospodnje ’98. Početak italijanske balade. Ok datumi. Ali ništa bez Paninijevih sličica. "Kažu da ako nisi bio na sličici, nisi se ni bavio fudbalom. Na ovoj prvoj sam kao pit-bul. Auuuuu, al’ sam bio
ljut".
Možda je hteo u neki drugi klub, a oni ga poslali u Lacio.
"Ne, ne, ne... To je bio taj izbor. Samo taj".
1998/99.
13.12.1998. Sampdorija - Lacio 2:5. Mihajlović tri, Deki jedan. Petarda na Marasiju i ’adio’ Lućano Spaleti.
"Miha ga je smenio. Prvi slobodnjak, kao nacrtan za njega. Ima snimak na jutjubu. Manćo, Miha i ja. Oni pomere, Manćo mi gurne i ja pored stative za dlaku. Znači, prvi je prepustio meni, posle je imao tri od tri. Ušao je u istoriju kao jedini koji je dao tri komada iz slobodnog udarca na istoj utakmici. Kolina je bio sudija, znam da sam skrivio penal, sećam se i kako je tekao rezultat... Sad me vraćaš u prošlost, sećanja naviru... Ali prija. Posle sam dao gol, malo sam Sakaru izlomio. Kaže da se okliznuo, ok (smeh). Mihina nestvarna partija. Mučeni... kako se zvao golman... F, F, F... Feron, tako nešto. Nije znao gde udara. Bravo, sećam se Spaletija kako sedi, ali ne sedi normalno, nego se popeo na stolicu pa kao da čuči. Smenili su ga odmah posle te utakmice".
17. 1. 1999. Parma - Lacio 1:3. Manćini na asistenciju Mihajlovića iz kornera, postiže jedan od najlepših golova u istoriji italijanskog fudbala.
"Ma oni su se znali iz Sampa. I to je bilo nešto neverovatno. Čim Miha spusti glavu, Manćo krene da trči. Znali su se u dušu. Pošto je Manćo imao to ’corto-lungo’, kratko pa dugačko. Znači, oooop... korak unapred, kao da hoće prema lopti i onda pun sprint u prostor. Tu odbrambeni zastane, on ga je već prošao, Miha šalje dugu i Manćo ima otvoren put ka golu. Mnogo golova su dali na taj način. Ili posle kornera. To u Parmi je bilo spektakularno. Manćo stane kod golmana i samo izađe ta tri metra, zauzme poziciju i sačeka loptu. Da li glavom, da li nogom... eto, tada i štiklom. Taj gol je ostao u analima i prepričava se i dan danas kao nešto neviđeno. Kasnije je i Seržo Konseisao dao nekoliko golova na Mihine asistencije iz ćoška. Dakle, neko kome skok igra nije bila specijalnost. Jednostavno, ’ćale’ ih je gađao u trepavicu. Fascinanto".
17.4.1999. Lacio - Juventus 1:3. Svoja jedina dva ’italijanska’ gola, Tijeri Anri je dao baš protiv Lacija i omogućio Milanu da te sezone osvoji ’skudeto’.
"Markeđani je napravio kiks. Anri je samo šest meseci proveo u Juventusu, posle je otišao u Englesku i ispisao istoriju Arsenala. Baš je našao protiv koga će da bljesne. Nije nas samo Anri te sezone sprečio da osvojimo titulu. Imali smo zicer sa Empolijem, to da smo dobili, odlepili bi se i završili posao. Manćo se propisno obrukao, promašio par čistih šansi. Završilo se 0:0 protiv ekipe koja je još za Božić ispala iz lige. Posle i Vijeri pogodi prečku protiv Fiorentine, ne znam ni kako je uspeo iz te pozicije da gađa gore, pošto je bio skoro na gol-liniji. Imali smo 8 bodova prednosti 7 kola pre kraja i nismo bili šampioni. Nema veze, sve se vratilo godinu dana kasnije".
1999/2000
19. 3. 2000. Verona - Lacio 1:0. Devet bodova minusa, osam kola pre kraja. Delovalo je da se i Lacio upoznao sa značenjem termina ’Fatal-Verona’.
"Oni su imali klince u špicu, igrao je i Morfeo. Dosta lagana i nezgodna ekipa. Par nedelja kasnije, dobili su i Juve, a naredne sezone i Interu pomrsili račune u borbi za titulu. Srećom, nanizali smo nekoliko pobeda, Juve je izgubio od Verone i Milana i desilo mu se isto što i nama prethodne sezone. Dovoljno je malo da se poljuljaš, da izgubiš stabilnost, uđe voda u uši i stvarno ne znaš ni gde si, ni šta si. To je taj tunel. Nije to jedna utakmica, to su utakmice. I svaka je ključna. Pritisak u Italiji je neverovatan. Sećam se bure nakon što je Kanavaru poništen regularan gol protiv Juventusa. Ozbiljna frka se digla. Naši navijači su uneli mrtvački sanduk na tribinu i na simboličan način sahranili italijanski fudbal".
1. 4. 2000. Juve - Lacio 0:1. Simeone glavom, pa tri prsta ka severnoj tribini. Simplon. Čovek odluke i u naredne četiri utakmice. Protiv Pjaćence, Venecije, Bolonje i Ređine.
"Čolo je bio ’impekabile’. U svemu. Pozicija, čitanje igre, ubacivanje iz drugog plana... Kao da je imao magnet. Gde se on pojavi, tu je lopta. Takav je bio i u Atletiku i kasnije u Interu. Nikada neću zaboraviti to poslednje kolo. Oni u Paruđi, Kolina svira, pala tona kiše, sve pliva na terenu. Nema prekida utakmice, mora da se igra. Juve promašio 10 mrtvih šansi, sad Pipa Inzagija da pitaš, mislim da bi se odrekao polovine golova u karijeri u zamenu za jedan tog popodneva na Kuriju. Šta se dešava? Kalori daje gol, Peruđa dobija 1:0. A mi protiv Ređine, pamtim kao kornjača. Istorijski dan. Vratili smo titulu posle 26 godina. Milion ljudi je došlo dole u ’Ćirko Masimo’ na proslavu. Nezaboravno. Darko Kovačević mi je posle te naše pobede u Torinu prišao i rekao ’dobili ste bitku, mi ćemo rat’. Kada se sve završilo, zvao me je na fiksni rano ujutru. Kaže ’mali, samo da ti čestitam. Krećem za reprezentaciju pa se vidimo u Beogradu’. Darko je i naredne godine imao zapaženu ulogu u Juventusu. Sećam se dva komada na San Siru, sam je dobio Inter. Baš je izdominirao te sezone".
2000/01
2. 12. 2000. Lacio - Ređina 2:0. Simone Inzagi se prepirao sa Krespom oko penala protiv Ređine i nakon što mu je Taibi skinuo ’panjenku’, izazvao salve zvižduka sa tribina.
"Da, da, da... Ono kad je podbo. To su njihove stvari. Špicevi imaju te bubice u glavi. Ali Krespo je ’high level’ kategorija. Igrali smo posle i u Interu, one sezone kad smo sa Manćom gazili sve redom. Inzagi je stigao iz Pjaćence, malog kluba, ali je lepo izdelio minutažu sa Salasom u toj šampionskoj sezoni. Ja se nikada nisam gurao za penal. Kao klinac sam mašio na nekim jakim turnirima i loše sam se osećao. Mnogo loše. Nije me bilo strah da ih šutnem, ali zašto bih sebe dovodio u tu situaciju. Šutnuo sam dva ili tri puta. Jednom za Inter u Superkupu, kad je Žoze došao, pogodio sam prečku. Jednom za Zvezdu u polufinalu Kupa protiv Obilića, tu sam dao. I jednom za reprezentaciju, protiv Kazahstana na 0:0, dao. Dosta. Šta znam, nisam bio ’rigorista’. Nisam ja taj. Ako treba da se trči, da se žrtvuje, da se potuče, da se šutne sa pola terena, nogom, glavom... Tu sam prvi. Ali penali... jednostavno... bilo je igrača koji to rade bolje od mene".
10. 6. 2001. Peruđa - Ređina 1:1. ’Fratello’ Materaci pogađa sa bele račke protiv Ređine i sa 12 golova postaje najefikasniji defanzivac u istoriji Serije A.
"Koki (Kolarov, prim.aut) mu se približio ove sezone. Kol’ko je dao, 9? Marko je tada u Peruđi izvodio slobodnjake i penale. Drago mi je što smo kasnije podelili sobu šest godina u Interu. Imao sam čast da upoznam izuzetno kvalitetnog momka sa kojim sam i danas u bratskim odnosima. On, Kivu, Vesli Snajder... Marka najčešće viđam, ali tu je i Kivu. Baš smo juče Ana i ja ručali sa njim. Kakva je to koincidencija, Kristijan je sada trener mom Aleksandru u Interu. Ta prijateljstva su bogatstvo koje ti fudbal ostavlja posle karijere".
2001/02
8. 9. 2001. Peruđa - Lacio 0:0. Prvi put u dresu Lacija zajedno sa Darkom Kovačevićem. Doduše, samo 5 minuta. Deki od 75’, Darko do 80’.
"Mi smo i prethodne sezone mogli do titule. Posustali smo u poslednja tri kola. Inter nam je u 90. minutu otkinuo dva boda, Dalma je dao gol iz slobodnog udarca. Falila nam je neka ’zamenica’ više, da smo imali dužu klupu, uzeli bismo opet ’skudeto’. Posle je došao Zak (Zakeroni, prim.aut). Tu su već krenuli problemi, finansijski kolaps, odlazak Kranjotija, kraj jednog ciklusa. Darko je odigrao samo sedam utakmica i vratio se u Španiju. Ispali smo iz Lige šampiona, usledile su totalne reforme. Manćo je zamenio Zaka i tu smo uspeli malo da se stabilizujemo. Tu sam se i ja ustalio definitivno u startnoj postavi Lacija".
5. 5. 2002. Lacio - Inter 4:2. ’Dopijeta’ Poborskog, suze Ronalda, šok na Olimpiku. ’Interisti’ još pate zbog te utakmice. Famozni ’Cinque maggio’.
"Odvezao sam familiju u petak u Ljubljanu, u subotu se vratio na trening, prespavao i u nedelju igrao. Izašli smo da završimo to, odmah na odmor i dalje. Znaš kako, igraš u Rimu, nosiš dres Lacija, uvek imaš poseban motiv protiv ekipa koje stižu sa severa. Inter, Milan, Juve... svejedno. Opet bih isto uradio. Iz poštovanja prema klubu čiji grb nosiš na dresu, moraš uvek da igraš do koske. Tako sam se ponašao svuda. Čudna utakmica, čudan ambijent, 80.000 ljudi na Olimpiku navija za Inter. To su dva bratska kluba, odnosno navijači su se pobratimili. ’Gemellaggio’, italijanskim žargonom. Ceo stadion na strani Intera, tim pre što je i Roma bila u nekoj kombinaciji za titulu. Ali, Inter je imao Greška u ekipi. Kad samo pomislim... čovek ih je sam zakopao sa dva kiksa. Poborski je dao dva gola, čak malo i gestikulirao prema navijačima. U poluvremenu ozbiljna frka kod nas u svlačionici. Ljudi, jeste čudno, ali mi imamo zadatak. Nama je pobeda automatski produžavala odmor. Ne bi išli u Intertoto kup, već u kup UEFA. To je četiri nedelje više za predah od naporne sezone. Malo smo se konsolidovali, izašli na teren i oni centar nisu prešli. Igrali su za titulu, kako su minuti prolazili, bili su sve bleđi i bleđi".
2002/03
17. 5. 2003. Lacio - Breša 3:1. Prvi susret sa Gvardiolom, posle onog obračuna Zvezde i Barse u Kupu pobednika kupova. Na Nou Kampu, 3:1 za Pepa, na Olimpiku 3:1 za Dekija.
"Tu je Robi Bađo dao jedan od najlepših golova u karijeri, a meni je nastradala bubna opna. Imali su Bađa, Gvardiolu... okupili su te starije igrače da bi ostali u ligi. Da, sećam se da smo ih dobili, meni je Šop razbucao bubnu opnu. Lepo je kad evociraš uspomene i vidiš koga si sve imao i kao saigrače i kao protivnike tokom karijere. Pep je i kao igrač razmišljao na način na koji sada vodi svoje ekipe. Voleo je trenere koji insistiraju na posedu i na napadačkoj formaciji. Neki kažu lako je voditi velike ekipe. Nije lako. Možda on sa Sitijem malo koči, možda još nije upakovao sve kako hoće. Iako su mnogo para potrošili. Mnooooogo... za moj ukus i previše. Tu mi malkice izlazi iz klišea. Ali, za sve ono što je uradio u Barsi, kapa dole. Jesu to bili top igrači, ali nije lako izvući iz svakoga od njih maksimum. Želim mu svu sreću, mada ponavljam, čini mi se da bi sa Sitijem morao mnogo bolje da funkcioniše. ’Mi do permesso’, što bi rekli Italijani, da uzmem sebi slobodu da komentarišem jednog tako velikog trenera. Ipak, rezultati u Ligi šampiona u poslednje dve sezone govore da mu fali nešto i da to nije to".
2003/04
21.12. 2003. Lacio - Inter 2:1. Almeida otima karton iz ruku sudije Trefolonija i sakriva ga iza svojih leđa, na zaprepašćenje svih aktera na stadionu. Dobija tri meča suspenzije.
"Ja sam u tom momentu već bio završio priču sa Interom. To je bio decembar, a ja sam se sredinom januara preselio u Milano. I pored toga, odigrao sam pošteno, namestio Koradiju gol i bio među najboljima na terenu. Opet kažem, to mora tako da bude. To što nosiš na sebi, taj dres, taj grb, to je svetinja i amen. Od toga se ne odustaje. Ne sećam se tog gafa Almeide sa kartonom. Moguće, od Matijasa je moglo svašta da se očekuje".
23. 12. 2003. Lacio - Peruđa 3:1. Poslednji gol Dejana Stankovića u dresu Lacija. Tokom zime, ubrzana selidba u Inter i prvenac protiv Milana. Direktno iz kornera. Ni manje, ni više.
"To si me sa Peruđom iznenadio. Ne sećam se ni utakmice, ni gola. Znam da sam u Kupu Italije dao gol protiv Parme, ušli smo u polufinale. Oni su kasnije osvojili trofej. Nisu mi poslali pola medalje, ali nema veze. Pritisak je bio ogroman, navijači su počeli da me prozivaju i insistirao sam da odem već u zimskom prelaznom roku. Nisu to bile prozivke iz mržnje, već iz ljubavi. Gubiš nekoga koga si do juče obožavao. Situacija u Laciju je bila sve teža, niko nije mogao ni sladoled da ti garantuje, a kamoli platu ili neki ozbiljniji projekat. Doneo sam odluku i nije moglo nazad. Isto bih i danas uradio. Smatram da je ambicija jako bitan faktor u životu. Znaš ono iz filma ’svakoga dana u svakom pogledu sve više i više napredujem’. Znači, sledeći ’step’. Misija sa Lacijom je završena, idemo dalje".
Kandidati iz Lacija:
Golmani: Anđelo Peruci, Luka Markeđani;
Odbrana: Alesandro Nesta, Nestor Sensini, Huan Pablo Sorin, Cezar, Đuzepe Pankaro, Fernando Kouto, Jap Stam, Siniša Mihajlović, Đuzepe Favali, Masimo Odo, Paolo Negro;
Vezni red: Seržo Konseisao, Matijas Almeida, Atilio Lombardo, Dino Bađo, Huan Sebastijan Veron, Pavel Nedved, Roberto Baronio, Ivan De La Penja, Gverino Gotardi, Dino Bađo, Karel Poborski, Gaicka Mendijeta, Đorđo Venturin, Fabio Liverani, Dijego Simeone, Lukas Kastroman, Đulijano Đanikeda, Osman Dabo, Lućano Zauri, Demetrio Albertini, Stefano Fiore;
Napad: Fabricio Ravaneli, Marselo Salas, Kristijan Vijeri, Roberto Manćini, Alen Bokšić, Darko Kovačević, Ernan Krespo, Enriko Kijeza, Roberto Muci, Simone Inzagi, Bernardo Koradi, Klaudio Lopez.
"'Ćale' se jedino plaši zmija... Veron me zadužio"
Kakva imena! Kakve vedete! Koliko je tu samo klase i trofeja. I koliko zajedničkih akcija sa svima njima. Na terenu, ali i van njega. Recimo, u lovu.
"Uuuuu, sa Anđelom. Anđelilo Peruci, on je ’famoso’ po tome. On je lud što se tiče lova. I onda Pankaro, Koradi, Fiore, Đanikeda, Favali, ja... znači, ujutru rano, baš rano... pošto Anđelo živi 80 km van Rima i nekih 50 km od Formela gde smo trenirali. Otišli smo u lov i ništa nismo ulovili. Jer nemamo pojma, ne poštujemo pravila lova. Koliko god je Anđelo nateravao divlje svinje da mi tu opalimo nešto, nismo imali sreće. Al’ je zato klopa koju je spremio kod njega kući bila nezaboravna. Samo ga vidiš dođe na trening, sav iscepan i izgreban u licu. Šta je bilo, kaže: ’Protrčala mi jedna divlja svinja, ja za njom u žbun’. Sećam se jednom, tu je Miha hteo da ga sa’rani... Miha se užasno plaši zmija. I Anđelo je tokom dolaska na trening pregazio jednu autom, uzeo glavu, zalepio i stavio Mihi u neseser (SMEH)... i mi smo se kupali (SMEH), završili sve... Miha polako otvara neseser i kad je video... ’šta je ovo... aaa...aaa..aaaa.aaaa...’. Žut, zelen, beo... promenio je deset boja u jednoj sekundi. Ali stvarno mu je pozlilo. To može Miha jednom da ti ispriča, odlična je anegdota... on je jurio Anđela po Formelu... nije hteo da se vrati u svlačionicu dok mu se ja nisam zakleo da sam uzeo zmiju, stavio u kesu i bacio van svlačionice. Znači, bio je zelen kao taj tvoj teren za TOP 11“.
TOP 11 - Huan Sebastijan VERON (vezni red)
„Seba je već tada bio moderna ’desetka’. Ispred odbrane u 4-4-2 Svena Eriksona. Ili 4-4-1-1. Ono, mozak ekipe. Kreator, sa mnogo trčanja, mnogo poznavanja fudbala. Imao je neku nenormalnu viziju, mnogo je bilo lako da igraš pored njega".
A Dejan Veron? Kako je, šta radi?
"Ne, pazi. Nije Dejan, već Deian. Izbacio je ’J’ i stavio ’I’, da ga Argentinci ne bi izgovarali ’Dehan’. velika čast za mene. Kad je dao sinu ime Deian, ja sam rekao ’Sebo, je l' me zezaš?’. On kaže: ’Ne, ozbiljan sam’. Eto, veže nas još nešto. Čak smo Seba i ja imali jedan period gde je bilo izvesne netrpeljivosti. Naravno, sve rešeno za tili čas i on posle toga dođe i kaže da je sina nazvao po meni. Deian je generacija sa mojim Stefanom, vidim da je izrastao i da igra fudbal. Žao mi je što nisam išao na ovaj skup legendi Totenhema. Igrao sam fudbal u Kini i pukla mi je loža, pa sam propustio priliku da se sretnem sa Sebom. Ali videću ga uskoro. I njega je Manćo doveo. Dakle, ako hoćeš da osvajaš trofeje, moraš da dovedeš igrače sa šampionskim pedigreom".
TOP 11 - Alesandro NESTA (odbrana)
"Nesta? Nesta nije izvukao iz sebe 100 odsto. Na stranu to što je osvojio Ligu šampiona sa Milanom. Tu je bio 10 od 10. Mislim da je u Laciju bio 8 od 10. Ali i to je bilo dovoljno za vrhunski nivo. Sećam se Juginih reči, okupili smo se pred onaj baraž sa Mađarima i tu sam ja prvi put došao u kontakt sa tim velikim igračima. Juga je tada bio u Laciju i već se šuškalo da ću i ja uskoro u Rim. Pričao mi je non-stop o nekom klincu koji ima 17 godina i koji je nešto neviđeno. Nebitno da li je okrenut licem prema lopti, levi okret, desni okret, markacija... I stvarno kad sam došao i video, ostao sam bez teksta. Bilo je momenata kada je sam igrao utakmicu. Sve stizao, sve zatvarao, sve hvatao... Čudo. Ako je Toti bio gladijator, onda je Nesta u svakom smislu reči Princ Rima".
Darko Kovačević je takođe stavio Nestu u TOP 11, a sa Jugom kad smo završili intervju, zvao je telefonom posle pola sata i rekao: ’Čoveče, pa ja sam zaboravio Nestu’.
"Eto vidiš. Nešto nestvarno. Mršav onako, a žilav i jak. Imao je ponekad problem sa ’tiltom’. Kad mu glava uđe u tunel, spašavaj se ko može. Sećam se derbija sa Romom, izgubimo 5:1, ja sam dao jedini za Lacio. Ali, Montela četiri komada. Mamma mia. Nikad Nestu takvog nisam video. Ma slušaj, on se skinuo u poluvremenu, dosta je bilo. Ne igra više fudbal. Kraj. Tu kreće natezanje, hoće da izađe, neće da izađe. I onda, 'ajde polako, vrati se, biće ok. On se vrati, Montela mu da još jedan i ’ciao ragazzi’. Ali, ozbiljan štoper. Nije imao sreću ni sa povredama, ode mu koleno na Svetskom protiv Austrije. Mogao je Ale još dosta toga da izvuče iz sebe".
INTER (2004 - 2013)
L’interismo e’ una corsa ad ostacoli, e ostacoli sono sempre interessanti. ’Interizam’ je trka sa preponama, a prepone su uvek zanimljive.
2004/05
1. 2. 2004. Inter - Sijena 4:0. Debitantska za ’Beneamatu’. Ukrašena ’dopijetama’ Rekobe i Adrijana.
"U 13 je bio kraj prelaznog roka, ja sam potpisao u 12.55 i u 15 već bio na treningu. Cele te nedelje sam sa Manćom spremao Sampdoriju, a onda sam istrčao na San Siro protiv Sijene. Zak me pita: ’Je l' možeš’, kažem: ’Naravno, nikakav problem’. Ja koji sam voleo da odmorim, da odspavam, imao sam svoj ritual... Ništa od toga. Lep osećaj, dobra tekma. Rekoba je došao i dao mi loptu da šutnem penal. Rekao sam ’a ne, ne, ne... na prvoj ću ga sto posto ’okinuti’... samo ga ti cepaj’. Mogao sam, nisam hteo. Gde na prvoj. Znači, ako ga ne šutiraš na 0:0 i 1:0, nećeš majstore ni na 4:0. Je l' tako? Nije to za mene i neću. Penali me nisu interesovali. Samo van 16. Jedino se tako priznavalo smeh)".
11. 8. 2004. Bazel - Inter 1:1. Par dana posle utakmice, Adrijanu iznenada umire otac i njegova karijera kreće u kontra smeru.
"Direktno se vratio sa sahrane i dao gol za 1:1. Kod kuće smo ih ’pocepali’ i otišli u Ligu šampiona. Te je sezone još bio na vrhunskom nivou. Ona strašna verzija Adrijana. Empoliju dva gola, ima ona slika gde se skinuo i sve puca na njemu. I polako, kreće to zadovoljstvo... znaš kako, ja poštujem sve, ali znam da je on mogao da se izvuče iz toga i da bude još bolji. Zajedno smo došli u Inter, družili smo se... tragedije se dešavaju, mora da se prebrodi i nastavi dalje. Uz pomoć familije, tvoje glave, prijatelja, saigrača, trenera... tu je i podrška navijača. Morao je da izgura i da svima pokaže koliko je jak. Imao je i taj Kup konfederacija na kome je bio najbolji igrač. Žao mi je zbog njega. Vidim da je sada ok".
Ne pije više?
"Ne znam. Imao je taj problem i to je bilo evidentno. U nekim trenucima, svi mi volimo da izađemo, da se opustimo. Znalo se kad, šta i koliko. Ne želim ja da sudim, jer ne bih voleo ni meni niko da sudi. Od toga se ograđujem. Ja Adrija mnogo volim. Zaista ga obožavam i želim mu svu sreću ovoga sveta".
"Najdraža titula - za 'zelenim stolom!'"
12. 2. 2005. Inter - Roma 2:0. Konačno. Deki je zamenio Kilija Gonzaleza, razbio maler i prvi put u karijeri ukrotio ’vučicu’.
"I to zahvaljujući ’ćaletu’. Miha je dao oba gola. Dva snajpera i ciao. Da, nije me nikako htela pobeda protiv Rome. Davao sam golove, ali nisam ih nijednom dobio u ’Derbiju dela Kapitale’. Miha je došao na Manćovo insistiranje, u početku milion problema sa navijačima i na kraju njegov karakter, volja, želja... Sve je okrenuo na svoju stranu i primorao ih da skandiraju njegovo ime. Posle je kao pravi pobednik, seo na klupu pored Manćinija i počeo svoju trenersku karijeru".
2005/06
12. 2. 2006. Inter - Juventus 1:2. Luiš Figo postavlja pitanje šta je tražio Lućano Mođi u svlačionici sudije Papareste pre početka meča. Početak bure.
"Ma ta bura je počela mnogo pre toga. Rekao sam milion puta da sam na tu ’administrativnu titulu’ najviše ponosan. Imali smo pošten odnos prema igri, uzeli smo naših 50 i kusur bodova i za svaki se propisno oznojili. Na stranu tih 17 nerešenih rezultata. Zvali su nas ’Mister X’. Primali smo golove u 90, 92, 94, 96. minutu... nije nam ni 3:0 bila garancija za pobedu. Na kraju je sve izašlo na videlo. Svi znamo ko je i šta radio. Greške se plaćaju. Koliko god oni prozivali da je to ’skudeto za zelenim stolom’. Ne, to je naš ’skudeto’, jer smo igrali časno i zaslužili da slavimo. Neko sa toliko iskustva kao što je Figo, sabere dva i dva i vidi da nešto ne ’kvadra’. Ok, svako je platio svoj ceh".
FUDBALSKI PODKAST "SVE U 16": JUVENTINO vs INTERISTA
29. 3. 2006. Inter - Viljareal 2:1. Dekijeve asistencije i golovi Adrijana i Martinsa. Uzalud. Viljareal je otišao u polufinale i doveo ’srpskog Dragona’ pred ozbiljnu dilemu.
"Pomislio sam posle Viljareala da nikada u karijeri neću osvojiti Ligu šampiona. Bili smo jaki, zdravi, moćni. Forlan nam je odmah dao gol u Milanu. Katastrofalna greška Pjera Voma. Ohhhh, mama mia, kakva greška. Uspemo da okrenemo sa moje dve asistencije, odemo tamo i čekamo, čekamo, čekamo... Ne znamo ni mi šta čekamo. I nikako i nikako... I onda Rikelme do Aruabarene, 78. minut, 1:0 za Viljareal. Od tog trenutka do kraja utakmice, nije se više igrao fudbal. To je ovo što Ajaks nije shvatio. Kraj. Izacuješ loptu, ubacuješ drugu na teren, nema više igre... Ciao! E, tako se ide u finale. Oni su tada išli na Arsenal i ispali. Arsenal u to vreme nije bio bauk, mogao je da se prođe. Ali šta? Pa nije mogao Viljareal. Jooooj, ne mogu da ti opišem taj osećaj. Manćo je poplaveo. Sećam se tih krika iz kupatila, zatvorio se tamo dok sav bes nije izbacio iz sebe. Ništa nam nije bilo jasno. Pomislio sam, ako ne može, onda ne može. Ispadao sam kasnije od Valensije, Liverpula, Junajteda... Dakle, nije to za mene. Ono što sam osvojio kao klinac sa Lacijom u Kupu pobednika kupova, to je to. Počeo sam malkice da gubim nadu. Znači, Liga šampiona ’arrivederci’. A onda je stigao Žoze i...".
Dijego Forlan? Isti onaj što je kasnije došao u Inter. Pardon, prošao kroz Inter.
"Majko moja, kakav je to igrač. Ja sam ga zvao ’sangue blu’. Živi primerak plave krvi. Znaš ono, kao sa dvora da je sišao. To je takav talenat, da nisi ni svestan. Žao mi je zbog svega što ga je pratilo u tom periodu. Pukne mu loža, vrati se, pa mu pukne članak na treningu. Možda i najinteligentniji igrač sa kojim sa igrao u karijeri. Da otvori prostor, da odigra, da oseti trenutak... Nestvarno. To je i pokazao na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi".
2006/07
28.1.2007. Sampdorija - Inter 0:2. Nakon što je zamerio Đenaru Delvekiju zbog faula nad Žulijom Cezarom, Marko Materaci je doživeo isto ono što je on sam uradio Zidanu u finalu Svetskog prvenstva. Dobio je udarac glavom u grudi.
"Vraća mi se... onako kroz maglu... da, Đenova. Uvek teško gostovanje. Ne Đenova kao klub, protiv njih smo uvek lako izlazili na kraj. Nego Samp. Velika borba, pobeda, tri boda... ali to sa Materacijem, uff... ne mogu da se setim... u svakom slučaju, sjajan detalj. Odlična aluzija na Zidana i Svetsko prvenstvo".
4. 9. 2006. Fiorentina - Inter 2:3. Prva utakmica posle odlaska velikog Đakinta Faketija. Legende italijanskog fudbala koji je sada zajedno sa Stankovićem postao član Interove "Kuće slavnih".
"Tada je bio predsednik Intera. Brzo ga je odnela bolest, za tri meseca. Takvog čoveka, takvu ljudinu, ne verujem da ću ikada više sresti. Oličenje dobrote, čistote, ljubavi... Sa njim sam stvarno vodio lepe razgovore. Imao je 60 i nešto godina, uvek zračio pozitivnim duhom. Nije bilo situacije koju nije mogao da reši ili da te posavetuje. Voleo je naš mentalitet, insistirao je da se ja dovedem, bio je na mojoj promociji, slikali smo se posle toga... Bilo nam je teško da se naviknemo na život bez Faketija. Mada, on za nas nikada nije ni otišao".
"Da je sudija bio slabijeg karaktera..."
2007/08
11. 5. 2008. Inter - Sijena 2:2. Juri se titula, a Dekija nema ni na klupi. Prvi i jedini put da ga je Manćo ujeo za srce.
"E tooooo... ne znam šta se desilo. Ja sam te godine imao problem sa upalom stopala. Ne treniram, igram, ne treniram, igram... Došla je Sijena, ako pobedimo, postajemo šampioni. Tu nas dvojica uđemo malo u diskusiju i op, mene nema ni u protokolu. Da ne ulazim sada u detalje. Računao sam da ćemo osvojiti ’skudeto’, tu sam se malo naljutio, ali ok... sve to ide u rok službe. Ups, 2:2. Ništa od titule. Marko je promašio penal, a godinu dana ranije ga dao u Sijeni, takođe za titulu. Dešava se da idemo u Parmu i da nam gori pod nogama. Pomislio sam samo da mi se ne vrati ’Peruđa’. Karma, ne znam, nisam ništa loše uradio, ali život je čudan. Dolazimo u Parmu, kiša kao iz kabla. Ja kažem, da l’ je moguće, evo je ’Peruđa’. Tekma na nož, momenat koji je možda presudio je izletanje Žulija Cezara na Lokatelija na 30 metara od gola, gde on kači loptu, ali kači i njega. Da je bio sudija sa slabijim karakterom, eto ga crveni, mi sa 10 igrača i totalno druga utakmica. Roma na poluvremenu vodi u Kataniji i mi već vidimo kako titula izmiče iz ruku. Ulazi moj brat ’zingaro’ sa klupe, dva gola za 10 minuta i ciao. Prvi kontra nogom u ćoše, ja sam mu dodao. Drugi na pas Majkona, rutinski u Ibrinom stilu. Samo ’klak’ i 2:0. Tu sam razbio nos dok sam se radovao sa njim. Posle utakmice sam malo... ajde, nisam smeo tako... bio sam i dalje ljut. Nisam otišao na proslavu. Zvali su me i Miha i Manćo. Ma jok. Seo sam u auto i fijuuuuu. Pravo kod Ane i dece u Sloveniju. Dečije bubice, šta ćeš"“.
2008/09
12. 3. 2008. Inter - Liverpul 0:1. Liga šampiona ostaje nemoguća misija. Čeka se neko ko bi skinuo čini. Neko specijalan. Neki Gospodin Specijalni.
"Manćo je posle Liverpula imao čudnu konferenciju. Sam je sebe odjavio. I polako se sprema... mi nismo znali, možda smo nešto načuli. Da, 16 jul. Ja u Americi, jer sam pobegao. Od medija, od svega. Manćo otišao, Miha odlazi, eto i mene u tom vozu. Srećom, bio je ’overbooking’. Nisam stigao da uzmem kartu. Trenirao sam individualnio i stigao tip-top na prozivku. Žoze stoji na stepenicama i kaže ’tebe čekam’. To je to. Kraj. Odmah sam se setio anegdote iz Zemuna, ’Jovo, kuferi’. Da spakujem ’kufere’, pa na izlazna vrata. Ali taj sastanak od 15 minuta je jedan od najkonstruktivnijih koje sam imao u životu. Mogao sam posle toga da pojedem nekoga za Murinja".
15. 2. 2009. Inter - Milan 2:1. Strelci Adrijano i Stanković. Sedam dana kasnije, Bolonja - Inter 1:2. Čisto da se zna da je u roku od nedelju dana, srušio Dejvida Bekama i Sinišu Mihajlovića.
"'Ajde, za Bekama manje više. Ali hvala bogu da sam i ’ćaleta’ uspeo negde da srušim. Posle mi je sve naplatio sa Katanijom. Dobio nas je 3:1 i to nam je bila prava opomena pred Čelzi. Kad bolje razmislim, to je bio fenomenalan poraz. Hvala Mihi. Ubeđen sam da taj revanš u Londonu ne bismo odigrali onako zrelo, da pre toga nismo izgubili od Katanije. Siniša je izrastao u vrhunskog stručnjaka. Znaš kako, rasteš, sazrevaš, čuvaš ono što je dobro, menjaš ono što nije. Nikada nikoga nisam upoznao sa takvim karakterom kao što je Mihajlović. Stvarno moraš da imaš atribute da bi izdržao njegov pritisak i njegove zahteve".
17. 5. 2009. Inter - Sijena 3:0. Opet ta Sijena. I opet za titulu. Nakon utakmice Murinjo ga ostavlja bez teksta.
"Negde sam ja njemu pomenuo na početku sezone da mi se ide u Dubai sa ženom i skroz zaboravio na to. Završava se utakmica, mi i teoretski šampioni i on me pita u svlačionici ’šta si obećao ženi’. Meni ni na kraj pameti. Kaže ’biraj koju ćeš da propustiš i beži u Dubai’. Ja u čudu. Ono, jesmo šampioni, ali ostale su još dve utakmice do kraja. On kaže ’a koliko si ti puta igrao pod injekcijama za mene’. Naježio sam se. Propustio sam Kaljari, vratio se za Atalantu, dao gol i proslavio titulu sa navijačima. Jeste da te crpi, da ti uzima mnogo, ali ume da pročita kad si umoran, povređen, uvređen... da spusti loptu, da te napuni egom, da ti se zahvali, da bude uz tebe... I da ti sledeću utakmicu preoreš teren za njega".
Non sono un pirla! Zero tituli! Izjave kojima je zapalio Apenine.
"Dve čuvene. U njegovom stilu. Vremenom, postajem sve više svestan šta smo napravili. ’Tripleta’ ostaje i dalje misaona imenica za neke u Italiji. Prevashodno mislim na Juventus. Koliko god ti probao, veštački ili ne, nije lako osvojiti tri trofeja u jednoj sezoni. Mnogo kockica treba da se složi. Da, TRIPLETA. Iz godine u godinu, postaje sve veća u mojim i očima svih navijača Intera".
"Murinjo je ZNAO tačan rezultat finala... dve nedelje pre!"
2009/10
Liga šampiona - KONAČNO!
29. 9. 2009. Rubin - Inter 1:1. Murinjo je celu pauzu u poluvremenu ubeđivao Balotelija da se smiri jer će dobiti crveni karton. Obećao je da hoće...
"50. minut, Baloteli crveni karton. Tu sam dao gol za 1:1, mogli smo lagano da izgubimo utakmicu. Ma mi smo posle tri kola bili napolju. Tri meča, tri remija. I u Kijevu gubimo 1:0 do 89. minuta. Žoze je u poluvremenu razbio sve. Polupao je sve što je moglo da se polupa. Malo je falilo i nas da polupa. Kao Miha na početku karijere. Oni sa Ševom (Ševčenko prim. aut.) u špicu, lep napad. Mnogo hladno u Kijevu, ništa nismo mogli prvo poluvreme. Ja sam mu zahvalan što me nije izveo. Mogao sam još dva dana da trčim, sve sam pohvatao. On je ono njegovo, 4-1-5, ja sam bio taj jedan, lepak između napada i odbrane, stizao sam na sto strana i mi smo 45 minuta bili ispred njihovog šesnaesterca. Milito ga daje za 1:1, tri minuta kasnije Vesli 1:2. Tu smo prelomili. Ne samo tu utakmicu, nego celu sezonu. U Kijevu je osvojeno 50 odsto titule evropskog prvaka. Mario se kasnije iskupio protiv Rubina. Lomilo se, vodili smo 1:0, tu jedna ’kokoška’ da prozuji i ciao. Dao je gol, asistirao i nekako smo prošli u osminu finala".
20. 4. 2010. Inter - Barsa 3:1. Ponovo Mesi, Ćavi i Inijesta. U grupi su se igrali sa Interom. U Milanu im sakrili loptu, na Nou Kampu ih rutinski preslišali. Šta onda da očekuješ u polufinalu Lige šampiona.
"Murinjo je tražio da odemo u Španiju bar sa golom prednosti. Ispostavilo se da to ne bi bilo dovoljno. Srećom, bio je onaj vulkan na Islandu, oni su došli za Milano autobusom, prespavali u Nici... Naša publika, naše verovanje, taj mentalitet koji je Žoze preneo na celu ekipu. Kada Barsa povede 1:0, to se obično završava 3:0 ili 4:0. Mi smo okrenuli na 3:1 za nas. Revanš nisam igrao zbog kartona, izgubili smo jednu loptu i morao sam nekoga da rušim na sredini terena. Teško za gledanje, još teže za igranje. Bez Tijaga Mote od 28. minuta, bog nas je pogledao".
22. 5. 2010. Inter - Bajern 2:0. Učenik je nadmudrio profesora. Van Gal nije imao rešenje za Murinjove teoreme.
"Hoćeš anegdotu? Osmi maj. Materaci, Kivu i ja na večeri. To je dve nedelje pre finala. Žoze otišao za Berlin sa saradnicima da gleda Bajern u finalu Kupa Nemačke protiv Verdera. Materaci mu šalje poruku: ’Mister, kakvi su?’. Stiže odgovor: ’Sve pod kontrolom, dobijamo 2:0’. Znači, ima SMS, ima i datum, tri jaka svedoka. Bili smo sa ženama, mogu i one da potvrde. Znao je 14 dana ranije tačan rezultat u Madridu. On je rekao: ’Finala se ne igraju, finala se pobeđuju’. Ja sam imao jedan od jedan. Jedno igrao, jedno pobedio. To je bio poslednji voz za nas 12, 13 igrača ’over 30’. Poslednja šansa, kraj priče. Osvajaš sad ili nikad. Bajern je možda u nekim momentima bio bolji, dominirao... ali kod nas u glavama nije bilo dileme. Svako je dao 150 odsto. Od Žulija Cezara do Milita".
Dejan Stanković: Kako sam postao Murinjova "desna ruka"
2010/11
23.12. 2010. Morati raskida ugovor sa Rafom Benitezom zbog različitih pogleda na budućnost Intera. Mada ima i onih koji tvrde da je Španac platio ceh jer je u Abu Dabiju protiv Mazembea počeo bez Stankovića u TOP 11.
"Ne znam šta je bilo. Stvarno nemam pojma. Ok, imaš svoju viziju, ali malo je glupo. Ja sam uvek bio ’realista’. Znao sam kad zaslužujem, kad ne zaslužujem. Uz dužno poštovanje svakome, ti se pred polufinale sa Koreancima dvoumiš između Marige i mene. U tom trenutku, ja zdrav, prav, u top formi. Sva sreća, ti me staviš, ja dam gol, namestim gol, budem među najboljima... I ti me ne staviš u finalu. Zašto, samo on zna".
Kandidati iz Intera:
Golmani: Frančesko Toldo, Žulio Cezar, Samir Handanović;
Odbrana: Lusio, Valter Samuel, Ivan Kordoba, Majkon, Đuzepe Favali, Pjer Vom, Ze Marija, Fabio Groso, Nikolas Burdiso, Siniša Mihajlović, Maksvel (33 trofeja), Andrea Ranokija, Žuan Žezus, Kristijan Kivu, Marko Materaci, Davide Santon, Juto Nagatomo;
Vezni red: Havijer Zaneti, Esteban Kambijaso, Edgar Davids, Kristijano Zaneti, Endi Van Der Mejde, Huan Sebastijan Veron, Santijago Solari, Luiš Figo, David Pizaro, Emre Belezoglu, Olivije Dakur, Patrik Vijeira, Cezar, Vesli Snajder, Tijago Mota, Mansini, Kvarežma, Mauro Zarate, Fredi Gvarin, Zdravko Kuzmanović, Mateo Kovačić, Suli Muntari;
Napad: Alvaro Rekoba, Obafemi Martins, Kristijan Vijeri, Adrijano, Hulio Rikardo Kruz, Dijego Forlan, David Suaco, Ernan Krespo, Mario Baloteli, Zlatan Ibrahimović, Đampaolo Pacini, Antonio Kasano, Filip Kutinjo, Rodrigo Palasio, Dijego Milito, Džonatan Bjabjani, Goran Pandev, Samuel Eto.
"I šta sada ja da radim? Pogledaj tu grupu. A imam pravo samo na dvojicu".
TOP 11 - Daglas MAJKON (odbrana)
"Mi smo imali dve ’desetke’ u timu. Italijani kažu ’doppio regista’. Snajder u sredini i Majkon ovamo desno. Bili smo ’krivi’ na terenu, jer smo imali izlaz na Majkonu koji je stalno visio od centra prema gore. Onda on odatle ima deset rešenja. Da probije, da centrira, da uđe na šut... Neuhvatljiv i nemilosrdan. Ime je dobio greškom. Roditelji su obožavali filmove Majkla Daglasa i htelu su da ga nazovu po njemu Ali je u anagrafu pogrešno upisano ’Majkon’".
TOP 11 - Dijego MILITO (napad)
"Prinćipe. Rekli smo mu ’alal vera Prinćipe za tvoj džek-pot’. Gol protiv Rome za trofej u Kupu Italije, gol protiv Sijene za titulu i dva komada protiv Bajerna u Madridu. Šta ćeš više. Ali veruj mi, sve je zaslužio. Njegov rad, predanost, fanatizam... Pravi ’kompanjo di skvadra’. Kad god sam podigao glavu, video sam njega. I znam da je to gol. Kratka, dugačka, da je primi, da predribla, zadrži, uzme faul... Iako sam igrao sa Adrijem, sa Manćom, Salasom, Ibrom... da se niko ne naljuti, ali Dijego je za mene fascinantan".
Piksi, 'sat' protiv Nemaca, Sale Ilić, Milijaš
REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1998 - 2002)
Sezona iz snova. Sam je rekao, kako god je šutne, ona je u mreži. Levom, desnom, glavom, iz voleja... Sve je jasno. U avion, pa na Svetsko prvenstvo.
"Kad sam debitovao'98, tim je bio jedan od najboljih u istoriji našeg fudbala. Bio sam klinac i nisam bio ni svestan gde sam i s kim sam. Imali su peh da u topu karijere budu pod sankcijama. Vrhunska generacija od koje sam svašta naučio i kasnije koristio kao dragoceno iskustvo. Nisam se osećao ispunjenim do kraja jer nisam učestvovao u kvalifikacijama. Ali, sećam se kad mi je Sani saopštio da počinjem protiv Nemačke. Nisam spavao čitavu noć. Bio je to udarac za mene, znaš ono... Nije svejedno. Uspeo sam da izguram 70 minuta baš onako lepo. Sećam se svakog detalja sa te utakmice, to ostaje urezano za ceo život. Posle sam pričao klincima koji su ulazili u reprezentaciju, nije lako igrati na Mundijalu. Kad se najmanje nadaš, možda zaigraš. I možda ti je to prva i poslednja šansa da budeš akter Svetskog prvenstva".
Kandidati iz reprezentacije Jugoslavije:
Golmani: Ivica Kralj, Dragoje Leković;
Odbrana: Miroslav Đukić, Zoran Mirković, Siniša Mihajlović, Niša Saveljić, Slobodan Komljenović, Željko Petrović, Goran Đorović;
Vezni red: Dragan Stojković, Dejan Savićević, Slaviša Jokanović, Vladimir Jugović, Ljubinko Drulović, Branko Brnović, Dejan Govedarica, Miki Stević;
Napad: Predrag Mijatović, Darko Kovačević, Perica Ognjenović, Savo Milošević.
TOP 11 - Dragan STOJKOVIĆ (vezni red)
"Piksi. Na keca. Kao dete, ulaziš u reprezentaciju i onda on. Dragan Stojković Piksi. I sa njim igraš protiv Nemaca. Nestvarno. Ono zezanje za sat je moja ideja. Ako se sećate, kada je dao drugi gol, pogledao je na sat. To je iz ’Mi nismo anđeli’. Pominjao sam tu scenu, on je zapamtio i iskoristio. Šta reći, Piksi. Pojam za nas klince. Neko ko je izmislio fudbal. Osećao sam se neprijatno pred prvu utakmicu na Evropskom prvenstvu 2000. Kao, ja ili Dragan Stojković. Glupo za merenje. Ne da sam imao tonu, nego sam iamo šleper na leđima. I onda me zamene u 33. minutu. OK, sve prihvatam. Čak i tih 33 minuta protiv Slovenije. Bio sam ’mali od palube’ u nastavku turnira. Igrao mini-golf sa Bunjom i Dudom... Tu sa strane, da se nađem starijima pri ruci. I to prihvatam. Ali u tom trenutku, ne može da bude Piksi ili Deki. Jednostavno, ne ide. Ne, Piksi mora. A posle toga, da l’ će Deki, neće Deki".
TOP 11 - Siniša MIHAJLOVIĆ (odbrana)
"Zamisli tim bez ’ćaleta’. Nema šansi. Siniša. Brat, kum, prijatelj. Sve. Neko ko je stavrno bio uz mene u svakom trenutku. Ja sam ga sa 17 upoznao, sa 19 mu se pridružio u Laciju. Uz njega sam i dan danas. Pamtiću dok sam živ njegov poziv na fiksni telefon pred polazak na prve pripreme. Zvoni, dižeš slušalicu i čuješ ’ciao, Siniša Mihajlović ovde’. Ja sam ustao! Znaš ono, ustao! Kod kuće sam bio sa Anom, još nismo imali klince. Ustao sam i stao mirno. To je jedno ogromno poštovanje koje se posle toliko godina nije promenilo ni za milimetar".
PODKAST "SVE U 16": DEJAN STANKOVIĆ O "POTEZU KARIJERE"
REPREZENTACIJA SRBIJE I CRNE GORE (2002 - 2006)
"Period tranzicije. Šta ćemo, gde ćemo. U kvalifikacijama, WOW, 17:1 gol razlika, bez poraza, euforija. I onda odeš tamo, grupa smrti. Ne verujem da je bilo ko očekivao da ćemo napraviti nešto bolje. Svašta se izdešavalo, znaš i ti, da ne vadimo detalje. I to je jedna škola. I tu se sazreva i odrasta. Jaki rivali, ciao, nismo se ništa pitali. Možda je ta prva protiv Holandije odredila dalji tok. Jedan kiks. Da je bilo 0:0, pa da se nečemu nadaš protiv Argentine. Povrede, kartoni, ništa nije bilo kao pre. Bitno je da smo iz toga izašli jači".
Nađ je u ovoj istoj rubrici zamerio svima što nisu više stali uz Petka i zaštitili ga od medijske hajke.
"Ma ne bih da otvaram. Kako da stanem, ne razumem. Svako treba da radi svoj posao. Svako da preuzme odgovornost. Samim tim što izađem na teren, što izginem, što ostavim sve što imam... Ne znam da li sam mogao više od toga. Možda... ne znam... Bio sam kapiten na toj poslednjoj protiv Obale Slonovače. Dešavalo se svašta... tu je jedna otvorena zagrada, zatvorio sam je, ostavio sve to unutra i ne diram više. Neka ostane tako. Ne želim da se vraćam na nešto što je bilo pre mnogo godina. Lepa škola za sve nas. Kako smo završili? Neslavno, ok. To je Adijevo mišljenje, ja ga poštujem. Sa Petkom i dalje imam fenomenalan odnos. To je neko ko mi je prišao pred prvu protiv Južne Koreje i rekao mi: ’Sine, nemoj se plašiš ništa, debitanti uvek igraju najbolje’. Dao sam dva gola, a mogao još tri. Leteo sam po terenu. I danas kad se vidimo, ogromno poštovanje. Ja sam prema njemu bio maksimalno pošten i lojalan. I na svakoj utakmici sa ponosom nosio dres sa državnim grbom".
Kandidati iz reprezentacije SCG:
Golman: Dragoslav Jevrić;
Odrbana: Nemanja Vidić, Mladen Krstajić, Ivica Dragutinović, Goran Gavrančić, Nenad Đorđević, Dušan Basta Vezni red: Saša Ilić, Igor Duljaj, Dragan Mladenović, Predrag Đorđević, Albert Nađ, Zvone Vukić, Ognjen Koroman, Ivan Ergić, Dragan Mladenović;
Napad: Mateja Kežman, Savo Milošević, Nikola Žigić, Marko Pantelić, Danijel Ljuboja.
TOP 11 - Saša ILIĆ (vezni red)
"Znaš kako, ja bih stavio Saleta Ilića. Evo ovde, desno. Iako ne može više nikoga da pretrči (smeh). Ne znam da li je ikada i mogao (smeh). Mi smo odrasli zajedno. Generacije ’77 i ’78, on u Partizanu, ja u Zvezdi. Stalno smo se ukrštali. Bio je i ostao prijatelj za ceo život. Imam ogromno poštovanje prema njemu kao čoveku, a što se tiče karijere i fudbalske veštine, kapa dole. Jedina dva igrača zbog kojih sam trčao i za koje sam trčao, bili su Sale Ilić i Miloš Ninković. Znači, to su takva dva znalca... Svi su bili znalci, ali su njih dvojica imala nešto specifično. Kako god da im je daš, ona je tu. Primljena, spakovana... I ide se dalje".
MONDO TV INTERVJU: SAŠA ILIĆ
REPREZENTACIJA SRBIJE (2006 - 2010):
Konačno sve na svom mestu. Vrhunski tim. Selektor od autoriteta i kredibiliteta. Ambijent. Grupa po meri. I onda... Kejhil i Holmen (Australija, Mundijal u Južnoj Africi). Ciao ragazzi!
"Jedini zarez koji bih promenio u karijeri. Vrhunsko prvo poluvreme. Kao iz bajke, naigrali smo se fudbala. Sećam se Vida ovde, oko kruga na centru, Lune malo levo, ja ispred. Tu je bio naš gard. I samo tup-tup-tup... Kao podmazano. 3:0 da vodiš, niko ništa da ti zameri. I onda taj ludi fudbal. Nikad ne znaš šta želi i šta donosi. Video si Ajaks i Barsu. Primiš sa 12 metara glavom, gde Stojke ne može da stigne. Onda te uhvate onako zbunjenog i daju ti još jedan. Na kraju je i nerešeno moglo da nas vodi dalje. Ne daju nam penal u 90’, a protiv nas su dva takva svirali na prethodne dve utakmice".
Kandidati iz reprezentacije Srbije:
Golman: Vladimir Stojković;
Odbrana: Nemanja Vidić, Branislav Ivanović, Ivica Dragutinović, Antonio Rukavina, Aleksandar Luković, Aleksandar Kolarov, Neven Subotić;
Vezni red: Zdravko Kuzmanović, Nenad Milijaš, Miloš Krasić, Gojko Kačar, Miloš Ninković;
Napad: Marko Pantelić, Milan Jovanović, Nikola Žigić, Danko Lazović
TOP 11 - Aleksandar KOLAROV (odbrana)
"Koki, na levog beka. Moj brat i veliki prijatelj. Oslonac na terenu i van njega. Neću mnogo o fudbalskim kvalitetima, svi ih znaju. Želim samo da istaknem da srpski fudbal u njemu ima kadar za budućnost kada završi karijeru. Mislim da poseduje sjajne sposobnosti i da će po silasku sa terena nastaviti da radi neke dobre stvari u drugačijim uslovima. Nego, šta mi fali. Vezni? Ja sad moram da promenim sistem. Idemo na 4-2-3-1. To Žoze voli. Kad smo u problemu, on jednom izmenom pomeri gard malo ka napred".
Nema Ibre.
"Ibra je na klupi, evo ga ovde. Voleo je da se zeza kad dobijemo premiju. Uzme onaj koverat i pusti ga da mu padne na nogu. Pa onda kuka kako ga boli. Kao da je cigla. A ja ga pitam ’šta, a naši padaju kao suvi list’. Pazi, bilo je tu igrača koji nisu napravili karijere, a na mene su u datom trenutku ostavili impresivan utisak. Fredi Gvarin recimo. Otkrovenje tih šest meseci. Jedan moderan vezni, ’krkela’ kako ja to kažem. Imao sam osećaj da taj igrač može da slomi svet. Imao sam Salasa, Manća... Eto, Manća nisam stavio".
TOP 11 - Vesli SNAJDER (vezni red)
"Staviću Veslija, ali u zagradi neka bude Milijaš. Sad više ne mogu da pričam Miki saigrač. Ne, Miki prijatelj. Ozbiljan prijatelj. Jedan bratski, familijaran odnos. Drago mi je zbog njega i njegove porodice što je uspeo da ispiše istoriju sa Zvezdom. Odrastali smo zajedno. Siguran sam da je i njemu prijalo kao što je prijalo meni. Tu je i Panta. Znamo se od desete godine. Znaš šta je to, tri decenije pored nekoga. Evo, kuma ću u zagradu pored Milita. Da se dvoumim do lajn-apa koga ću da izvedem".
Trener?
"Ja bih to podelio po zonama terena. Stručni štab, ne samo jedan trener. Ljupko, koji me je lansirao. Pižon, koga sam imao i u Zvezdi i u reprezentaciji. Manćo i Murinjo. Žoze, kao ’capo di capo’. Onako periodično".
TOP 11 Dejana Stankovića: MILOJEVIĆ - MAJKON, NESTA, MIHAJLOVIĆ, KOLAROV - SNAJDER, VERON - ILIĆ, STOJKOVIĆ, KRUPNIKOVIĆ - MILITO. Treneri: Ljupko Petrović, Vladimir Petrović, Roberto Manćini, Žoze Murinjo.
"Vidi, ja sam ti ovo pričao emotivno, kroz celu karijeru. Nešto što me vezuje, što sam ja video. Baš onako iz srca".
Tako je i najiskrenije. Iz srca. Tako je i dogurao do zvezda. Okačen o krake one rakete. Iz Ohridske, pravo u "Kuću slavnih".
RUBRIKA TOP 11:
Vlada Jugović: Našem fudbalu treba poštenja!
Albert Nađ: Zamalo da ubijem Jarnija!
Darko Kovačević: Pitao sam Deju ko je taj Vidić
Miloš Krasić: Taj penal mi je uništio karijeru!
Lane Jovanović: Ko bi odbio Liverpul?
Radmilo Mihajlović: Potrebni su Šajber i Arkan
---------------------------------
SVE KOLUMNE i INTERVJUI NEBOJŠE PETROVIĆA