"Zvezda nikada konkretno nije zvala. Otprilike 'ajde, šta će nam još i on'. Tako da sam završio u Partizanu i hvala Bogu što je bilo tako", rekao je Mijatović u novoj epizodi Mondo serijala "Mojih TOP 11".
Dok je igrao za Budućnost, nervirao se zbog glasina da fudbaleri plivaju u novcu:
"Živim na 40 kilometara od mora, a nijednom za godinu dana nisam otišao da se okupam", izjavio je u jednom intervjuu za Tempo.
Otac Mijo je radio u Libiji i Mijatovići nisu zavisili od plata i premija najmlađeg člana porodice:
"Kada budem osetio da ga igram isključivo zbog novca, bataliću fudbal i posvetiću se nekom drugom poslu".
Dobrodošli u "Mojih TOP 11" Peđe Mijatovića, čoveka koji nije jurio slavu. Ona je jurila njega. I našli su se jedne tople amsterdamske večeri, 32 godine od poslednje Realove titule šampiona Evrope.
BUDUĆNOST (1987 – 1989)
Tu je sve počelo. Tu se i pročulo. Ima neki mali iz Titograda. Tek se ispilio, a sakriva loptu. Glas se brzinom munje širio Jugoslavijom.
"Debitovao sam protiv Rijeke na Kantridi. Bilo je nerešeno. Nema tog fudbalera koji se ne seća svakog detalja sa svoje prve utakmice. Nisam mogao da verujem kada sam video svoje ime među starterima. Bio sam klinac, tek došao u Budućnost i potpisao prvi profesionalni ugovor. Trener koji me je lansirao zvao se Špaco Poklepović".
"Nažalost, napustio nas je krajem prošle godine. Posle toga je sve išlo prirodnim tokom. Druga utakmica, pa treća, četvrta... stigli su i golovi. Zatim Svetsko omladinsko prvenstvo, gde osvajamo zlato i automatski postajemo veliki igrači. Imao sam sreću da se dopadnem treneru i saigračima pre puta u Čile, jer da nisam tako rano debitovao za Budućnost, verovatno ne bih ni došao u situaciju da se borim za mesto među putnicima".
Velika zemlja, jaka liga. Svuda je bilo teško. Zvezdi u Splitu, Partizanu u Zagrebu, Hajduku u Sarajevu, Dinamu u Beogradu, Sarajevu u Skoplju... Svi pitaju one najjače gde im je bilo najteže. Valjda zato što malima nigde nije bilo lako.
"Budućnost se u tom periodu nije borila za opstanak, ali nije bila ni kandidat za vrh tabele. Dakle, zlatna sredina. Svako gostovanje je bilo komplikovano, naročito ako se ide na noge Velikoj četvorci. To je bila nemoguća misija da se uradi nešto više od časnog poraza. U Podgorici je bila druga pesma, tu smo uvek mogli i protiv najjačih. Vrlo je zanimljivo da u Nikšiću nikada nisam odigrao dobru utakmicu".
"BILO JE TUNELA PO STAROJ JUGOSLAVIJI"
"Ne znam šta je razlog, ali se ne sećam da sam i u omladinskom periodu ikada dao gol protiv Sutjeske. Nije bilo prijatno ni u Sarajevu, Tuzli, Osijeku... maltene ideš i znaš da moraš da pružiš perfektnu igru, bez ijedne greške, pa da se nadaš da možda izvučeš remi. Mnogo nezgodno. Plus što se na većinu tih gostovanja išlo autobusom. To su sati i sati putovanja, izlomiš se i polomiš, da to više nije normalno. I naravno, ako izgubiš, onda je povratak kući još teži".
Nije ni čudo što je članovima "velike četvorke" bilo teško u Titogradu. Tu bi i Realu klecala kolena posle prolaska kroz čuveni tunel.
"Bilo je tih tunela puno u starom jugoslovenskom fudbalu. Svi su stadionu imali neki svoj tunel i tu neku krivinu gde je bilo teško proći, a da ti se nešto ne dogodi. Nekad manje strašno, nekad više, ali nikad nešto nenormalno".
"Mislim da se od toga pravila nepotrebna fama u javnosti, kao da su se tu dešavale ne znam kakve stvari. To je i danas normalna pojava. Uvek ima provokacija, na ovaj ili onaj način. Taj titogradski tunel možda nije bio dugačak, ali je imao svoje draži. Neko je u njemu prolazio bolje, neko malo gore".
A, najgore Zoran Vujović u poluvremenu utakmice Budućnost – Crvena zvezda.
"Znate šta, prolazili su i igrači Budućnosti loše u gostujućim tunelima. Nije se tu dešavalo ništa strašno. Svaka ekipa je imala neke svoje metode. I to je bilo dobro, jedno veliko iskustvo za sve koji bi se našli u takvoj situaciji. Fudbal je ranije bio drugačiji, sada je to na nekom višem niovu. Ali svaka epoha ima svoje draži i svoje specifičnosti".
Prisetio se i selektora reprezentacije Hrvatske...
"Zlatko Dalić je došao kod nas u zimskom prelaznom roku na insistiranje trenera Poklepovića. Pozvan je da pomogne. Sjajan dečko, veliki profesionalac i fenomenalan drug u svlačionici. Vrlo miran i staložen. Nije puno igrao, ali je veoma doprinosio pozitivnoj atmosferi u ekipi".
TOP 11 – Branko BRNOVIĆ (odbrana)
Golman: Dragoje Leković
Odbrana: Miodrag Božović, Željko Petrović, Miladin Pešterac, Goran Stanisavljević, Slavko Vlahović, Marinko Mirotić, Vojo Ćalov, Niša Saveljić, Vatroslav Petrinović
Vezni red: Boško Tatar, Srđan Dmitrović, Zlatko Dalić, Veselin Adžić, Dragoljub Brnović, Branko Brnović, Dejan Savićević, Mijo Radulović, Dejan Vukićević
Napad: Anto Drobnjak, Darko Mugoša, Željko Janović
"Ja bih Brnu. I to na desnog beka, jer je u Budućnosti i Espanjolu igrao sjajno na toj poziciji. On je godinu dana pre mene potpisao profesionalni ugovor, baš u sezoni kada je Živadinović napravio odličan posao i Titogradu. Budućnost je bila veoma popularna, igrali su atraktivan fudbal i ljudi su hrlili na stadion Pod Goricom. Tada je i Savićević eksplodirao i skrenuo pažnju na sebe. Ja sam stigao u trenutku kada je Brnović već bio standardni prvotimac, odigrao je mnogo utakmica u tandemu sa svojim bratom Dragoljubom i već je imao ozbiljan fudbalski pedigre".
"Nikada neću da zaboravim naše prvo zajedničko putovanje. Pozvani smo obojica na pripreme omladinske reprezentacije i dogovor je bio da se nađemo ispred jednog hotela u Titogradu, pa da odatle krenemo na aerodrom. I ja sam kasnio. Nemam pojma iz kog razloga, uglavnom kasnio sam. U to vreme nije bilo mobilnih telefona i kada sam stigao, nisam zatekao ni njega, ni Lekovića. Onako tužan, produžim ka aerodromu i uspem nekako da se ukrcam u avion. To mi je možda bilo prvo putovanje van Crne Gore", pričao je u dahu.
"Avion je čekao, samo su me ubacili i našli mi prvo sedište koje je bilo slobodno. Tokom čitavog leta bio sam utučen, osećao sam se krivim jer su moji najbolji drugovi zbog moje neodgovornosti zakasnili na avion. Dok sam po sletanju u Sarajevo tražio način da sa njima stupim u kontakt, osetio sam nečiju ruku na svom ramenu. Okrenem se i vidim Brnovića. Kaže ’šta je mali, prva reprezentacija, a kasniš’. Kasnije smo bili cimeri u Partizanu, mnogo je tu anegdota, ali ova prva je nekako najdraža".
PARTIZAN (1989 – 1993)
Čile je sve promenio. "Neki mali" iz Titograda, postaje "zlatni omladinac" i zvezda prelaznog roka. Hajduk je platio kaparu i klubu i igraču. Dileme nema, novi biser jugoslovenskog fudbala pakuje kofere i seli se u Split.
"Ja sam kao mali navijao za Hajduk. Po povratku sa Svetskog prvenstva, imao sam razgovore sa klubovima Velike četvorke, ali su Splićani bili najozbiljniji. Prvo su se dogovorili sa čelnicima Budućnosti, posle sa mnom i sa mojim ćaletom i sve je bilo spremno da krenem na Poljud. Kasnije se Partizan jako zainteresovao i eto..."
"Dobili smo informaciju o tome šta će se desiti sa Jugoslavijom i procenili smo da je pametnije skrenuti ka Beogradu. Onda smo na nivou familije rešili da to bude Partizan. Budućnost je vratila novac koji je dobila od Hajduka, ja sam takođe vratio svoj deo kapare i to je bio početak i kraj moje priče sa ’bilima’".
Mijo Mijatović ceo život partizanovac, a Peđa Mijatović veliki hajdukovac. Nešto tu ne štima...
"Čini mi se da sam od samog detinjstva nekako svoj. Sve nešto u kontri. Ako svi navijaju za Partizan, ja moram za neki drugi klub. Zvezda mi nije bila simpatična. Ni tada, a ni sada. Splićani su bili popularni u to vreme, imali su sjajnu generaciju i puno ljudi iz Crne Gore je navijalo za Hajduk".
"ZVEZDA MI NIKAD NIJE BILA SIMPATIČNA"
Ko da čeka leto. Partizan već u zimskom prelaznom roku dobija top pojačanje. Novinari vade nepoznate detalje iz života "zlatnog čileanca":
...nije potpisao za Hajduk jer su Splićani pod sankcijama UEFA... slupao auto kada se vraćao sa Cetinja i prošao bez ogrebotine... navijači Partizana mu pretili kidnapovanjem i ubistvom kada se saznalo da ide u Hajduk... još prošle sezone mogao na Poljud, ali se delegaciji Hajduka pokvario auto na putu ka Titogradu... interesovala se i Zvezda, pod uslovom da prvo odsluži vojsku dok Piksi ne ode u inostranstvo...
"Zvezda nikada konkretno nije zvala. Negde su možda imali neku ideju da me dovedu, ali je to bila nerealna priča. Uzeli su godinu dana ranije Deju Savićevića, imali su već Piksija, stigao je Robi Prosinečki... bilo je tu puno, puno dobrih igrača i verovatno su procenili da im nisam potreban. Otprilike ’ajde, šta će nam još i on’. Tako da sam završio u Partizanu i hvala Bogu što je bilo tako".
Beogradska zvona zvone... Čudan je to grad. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je spokoj i tišina. Valja se snaći u njemu.
"Nije bilo lako prvi šest meseci. Malo nostalgija... pa glava u Titogradu, telo u Beogradu... onako mlad, neiskusan... bilo je potpuno normalno da u tom periodu nisam bio na nivou".
"ZEKOVIĆ I BJEKOVIĆ SU BILI U PANICI..."
Eliminacija od Dinama iz Bukurešta u Kupu kupova, posrtanje u prvenstvu, klupa, teren, teren, klupa... Za čitavu polusezonu samo jedan gol. Ne pitajte protiv koga...
"... da, ne pitajte. Protiv Budućnosti u debiju za Partizan. Tada su se ’Varvari’ naljutili na mene. U fazonu ’zašto baš nama’. Sve to dođe i prođe. Prvenac je trebalo da bude uvertira u seriju golova, ali nisam očekivao da će taj proces adaptacije biti toliko komplikovan. Znam da su Zečević i Bjeković bili u panici. Kao ’jaoooo, platili smo ga toliko, šta ćemo sa njim’. Znam sto posto... Ma znam sto posto... jednostavno, znam. To je i normalno, potpuno ih razumem. Znaš ono ’doveli smo ovog Titograđanina, on ne može nijednu utakmicu da sastavi kako treba’. Znači gotovo... Kraj".
Bitno je da on nije paničio. I sve je došlo na svoje. Već u drugoj sezoni, prvi strelac tima, oreol vođe na terenu, status zvezde, bljesak u Kupu UEFA. Partizan je izbacio Real Sosijedad i priuštio sebi duele sa Mateusom i Klinsmanom.
"Dvomeč sa Interom je imao veliki uticaj na dalji razvoj moje karijere. Odigrao sam dobro, ali ništa više od toga. Međutim, mnogo godina kasnije kada sam prešao u Fiorentinu i sreo se sa Đovanijem Trapatonijem, on mi je priznao da je tada bio fasciniran mojom igrom i da je znao da ću napraviti veliku karijeru. Meni ta partija nije tada izgledala ništa specijalno. Ok, bio sam solidan, ispali smo od ekipe koja je u tom trenutku bila među najjačima u Evropi, idemo dalje..."
"U Milanu smo odigrali fantastičnu utakmicu i izgubili 3:0. Đurđević je imao tri čista zicera i šteta je što nismo izborili bolji rezultat. U revanšu je teren bio katastrofa. Mateus nas je odučio od fudbala. Kao da je rekao ’bravo momci, svi ste super, ali ja sam tu i učite od mene’. To je bio moj početak u Partizanu, neki prvi izlazak na međunarodnu scenu... nisam ni očekivao da odmah zablistam punim sjajem. Ali eto... Trap je već tada video nešto u meni".
TOP 11 – Gordan PETRIĆ (odbrana)
Golmani: Fahrudin Omerović, Goran Pandurović
Odbrana: Darko Milanič, Gordan Petrić, Budimir Vujačić, Vujadin Stanojković, Bratislav Mijalković, Petar Vasiljević, Aleksandar Đorđević, Nebojša Gudelj
Vezni red: Slaviša Jokanović, Goran Bogdanović, Goran Stevanović, Miodrag Ješić, Slađan Đukić, Džoni Novak, Darko Tešović, Branko Brnović, Zlatko Zahović, Dragan Ćirić, Albert Nađ, Đorđe Tomić
Napad: Milan Đurđević, Slađan Šćepović, Josip Višnjić, Vladislav Đukić, Dejan Marković, Slobodan Krčmarević, Ljubomir Vorkapić, Savo Milošević
"Mnogo je tu vrhunskih igrača. Malo mi je 11 pozicija u timu. Kako da smestim sve to u 4-3-3? Mogao bih da sastavim pet ekipa samo od kandidata iz Budućnosti i Partizana. Što se fudbal ne igra sa 15 igrača u startnoj postavi? Ali ajde... Staviću Petrića", prelomio je Mijat.
"On me je prvi dočekao u Partizanu. Često ume da kaže ’ja sam tvoj tata’. Ja se nasmejem i odgovorim ’važi ćale’. Stvarno mi je mnogo pomogao. Ne samo u Partizanu, već i u omladinskoj reprezentaciji. Od prvog dana priprema na Igmanu, bio je uz mene i trudio se da mi olakša uklapanje sa starijim igračima", prisećao se.
"U to vreme već je imao ’ime i prezime’. Osetio je vrlo rano barut prvoligaške konkurencije u dresu OFK Beograda, debitovao za reprezentaciju, ustalio se u timu... ono... kažeš Gordan Petrić, znaš o kome se radi... već je bio igrač. A ja neki klinac, tek stigao u veliki grad".
Sa osmehom na licu rekao je...
"Verovatno me je nekako skenirao, onako sa strane kao iskusno beogradsko dete i rekao ’vidi ovog izgubljenog, daj da mu pomognem’. Nikada to neće da prizna, ali sigurno je bilo tako. Tako smo se ’spanđali’ već na prvom koraku i ne razdvajamo se do dana današnjeg".
VALENSIJA (1993 – 1996)
Jugoslavija se raspala. Mada je Peđa i pre toga prerastao domaću scenu. Ne ide da virtuoz njegovog formata zabada krampone po džombama Kikinde, Kule, Bečeja, Budve... Vreme je za evropske dvorove i palate.
"U Partizanu sam napredovao, sticao iskustvo, rešavao Derbije, osvajao trofeje i shvatio da mogu daleko da doguram u karijeri. Zanimljivo da sam sve vreme maštao o nekom italijanskom klubu. Više sam pratio Seriju A od bilo koje druge lige u Evropi, čak i od španske Primere koja je i tada bila izuzetno atraktivna. Nije bilo toliko menadžera kao danas, dešavalo se da te pozove neko iz kluba i da ti skrene pažnju da je neko od skauta došao da te gleda".
"Nisam obraćao veliku pažnju sve dok me Zečević nije pozvao jednog dana i rekao mi da će doći neko iz Valensije. Meni je Mario Kempes bio idol od malih nogu i zbog njega sam i zavoleo fudbal. Pored onih golova koji su Argentini doneli titulu svetskog prvaka, proslavio se i u dresu Valensije. Zato mi je ta informacija od starta bila interesantna. Igrali smo protiv nekog slabijeg rivala, ne sećam se tačno protiv koga i Zeka je rekao ’jako su zainteresovani, ajde molim te skoncentriši se i odigraj to na svom niovu’. I naravno, kako to obično biva, toliko sam se dobro skoncentrisao da sam bio najgori na terenu (smeh)".
Posle male pauze, nastavio je...
"To mi je bila apsolutno najslabija utakmica u Partizanu. Sećam se da sam u svalčionici bio besan na sebe, otprilike ’da li je moguće da su ljudi došli da me gledaju, a ja ne mogu da se sastavim’. Međutim, to je bio moj utisak. Sutradan me Zeka pozvao u svoju kancelariju i rekao ’ovaj čovek iz Valensije je odušveljen tvojom igrom’. Znaš kako je... ono... Zeka... ja ga dobro poznajem, mi smo super drugari, čujemo se i dan danas.."
"Ali u tom trenutku... ja mu kažem: 'Zeko, ja znam da ti imaš tu priču, ali pusti me toga da je čovek oduševljen, kad znam kako sam odigrao'. On uporan 'oduševljen, pa oduševljen'. I stvarno posle desetak dana, stigne zvanična ponuda u Partizan i ja odem u Valensiju. Kasnije sam upoznao tog čoveka, zvao se Pasehito", rekao je i dodao:
"Sjajan lik".
Raspoložen za priču, Peđa se prisetio tog razgovora...
"Nisam mogao da izdržim da ga ne pitam, onako najiskrenije, šta je to video u mojoj igri kada je bio u Beogradu. On je odgovorio: 'Vidi, nisi odigrao neku vrhunsku utakmicu, ali si imao tri poteza koja su meni bila sasvim dovoljna'. I pomenuo je neki prijem na sredini terena, jednu asistenciju u prostor i neku promenu ritma".
"BIRAO SAM KAKO ĆU POSTIĆI GOL"
Nastavio je...
"Kasnije, kada sam eksplodirao u Valensiji i postao najbolji igrač španskog prvenstva, on je bio jako ponosan na mene. Koristio sam svaki intervju u Španiji i sada to kažem još jednom, Pasehito je bio prototip modernog skauta koji je imao njuh za dobrog igrača".
Mudar čovek ide korak po korak. I ne treba mu vreme za adaptaciju. Već u prvoj sezoni, najbolji strelac ekipe sa 16 golova. Na deobi sedmog mesta liste strelaca sa Bebetom, Hugom Sančezom, Stoičkovom i Olegom Salenkom. U drugoj, finale Kupa. A u trećoj – potpuna eksplozija. Valensija za dlaku ostaje bez titule španskog šampiona, a Peđa je drugi strelac prvenstva iza Huana Antonija Picija.
"Definitivno, moja najbolja sezona u karijeri. Golovi, asistencije, nivo predstave... Sve. Jednostavno, imao sam osećaj da mogu da postignem gol kad god hoću. Ali bukvalno. Ide utakmica, ja pogledam na semafor i vidim 15. minut. U tom trenutku kažem sebi ’do 20. minuta postižeš gol’. I posle stotinak sekundi, uzmem loptu i ušetam se u mrežu. Neki neverovatan osećaj koji nisam imao nikada pre i posle toga u karijeri. Ni u jednom drugom klubu. Toliko sam se dobro osećao, da sam birao način na koji ću da postignem gol".
Ako treba sa 50 metara, onda sa 50 metara. Kao onaj protiv Logronjesa u prvoj sezoni. Možda i najlepši tokom španske epizode. Ne i najdraži...
"Najdraži je u onaj u finalu kupa protiv Deportiva. Pogodio sam iz slobodnog udarca za 1:1, dvadesetak minuta pre kraja, a onda je počeo pljusak kakav se ne pamti u poslednjih sto godina u Madridu. Prava provala oblaka. Utakmica je prikinuta i dva dana kasnije nastavljena od 80. minuta. Alfredo nam je već u 2. minutu nastavka dao gol i Kup kralja je otišao za La Korunju".
TOP 11 – Gaiska MENDIJETA (vezni red)
Golmani: Andoni Zubizareta, Gonzalez, Sempere
Odbrana: Miodrag Belodedić, Benito, Kamarasa, Fran, Giner, Havi Navaro, Matijas Rudio, Kike Flores, Roberto Garsija, Serer, Taraga, Huan Karlos, Kike Medina, Romero, Pači Fereira, Sietes
Vezni red: Arojo, Fernando Gomez, Ibanjez, Gaicka Mendijeta, Robert, Tomas Gonzalez, Botela, Engonga, Mazinjo, Otero, Pojatos, Eskurza, Farinos, Hoze Injasio
Napad: Alvaro Kervera, Viktor Aristizabal, Dijego Ribera, Eloj, Luboslav Penev, Pepe Galvez, Huan Pici, Raul Ibanjez, Oleg Salenko, Injaki Urtado, Raul Martinez, Viola
"Koga sad iz Valensije... je l’ baš moram nekoga? (smeh). Zaista imam mnogo dilema. Stavio bih Peneva koji je bio fantastičan špic, ali gde ću kasnije Šukera? Moram da smislim nešto... fali mi... šta mi fali.. Eto, mogao bi Mazinjo... bio je vrhunski igrač, ali na njegovoj poziciji imam Redonda".
"Ne mogu ni Zubizaretu, jer sam u Realu imao još boljeg golmana. Šta ćemo sa Raulom, Batistutom... a Rui Košta? Gde ćemo njega? A da ti ne pričam... Ufff... mnogo komplikovana priča. A mislio sam da je trenerski posao lak".
"Kada sam stigao u Valensiju, on je igrao desnog beka. Ali, staviću ga na zadnjeg veznog gde se kasnije proslavio i postao vrhunski igrač. Gaicka je jedan fenomenalan momak. Bio je veliki radnik i surovi profesionalac. Na vreme je shvatio da samo tako može da napravi karijeru. Da se bori, da uči... Učio je brzinom svetlosti. Neverovatan napredak", rekao je i nastavio:
"Van terena miran i povučen, nikada nije pravio probleme. Igra, ne igra, nema veze. Trening je bio zakon i tu je izgarao do poslednjeg daha. Mislim da je po tom profesionalizmu bio ispred svog vremena. Apsolutno. Kasnije kada je postao jako popularan, davao je mnogo intervjua i svaki put kad bi ga pitali ko je najbolji igrač sa kojim je delio svlačionicu, on je odgovarao ’Peđa Mijatović’. Verovatno pod utiskom moje poslednje sezone koja je zaista bila spektakularna".
REAL MADRID (1996 – 1999)
Čoveče, 32 godine. Mnogo je to. Čitava jedna epoha. Kako skinuti prokletstvo? Kako razbiti maler? Real je suviše veliki klub da bi toliko dugo čekao na evropski tron.
"Neverovatno. Od ’66 do ’98. Čak su navijači Barse i Juventusa počeli da nas zadirkuju da smo sve trofeje u Kupu šampiona osvojili u crno-beloj tehnici. I šta si drugo mogao da kažeš, nego ’da, u pravu ste’. E, sad je ovo bila prva titula u boji. Često mi i danas govore da je moj gol protiv Juventusa označio početak savremene vladavine Real Madrida".
Amsterdam Arena, minut 67, jedna "ničija" lopta posle šuta Roberta Karlosa, postaje vlasništvo jedine osobe koja je znala šta će sa njom. Peruci leti u prazno, Montero udara u stativu, mreža se trese, Španci u delirijumu. Italijani ga i dan danas peckaju da je najvažniji gol u svojoj karijeri postigao iz ofsajd položaja.
"Pazi, u to vreme nije bilo video tehnologije. Nije bilo 15-20 kamera koje prate svaki detalj na terenu. Fudbal je u konstantnoj evoluciji, mada i sa VAR-om ima mnogo situacija koje škripe. Ali, kada me pitaju za taj gol u finalu Kupa šampiona, uvek imam dva jaka argumenta na svojoj strani".
"Prvo, Pesoto se ne vidi u kadru u momentu kada Roberto Karlos šutira ka golu, a upravo je on najbliži Peruciju. I drugo, još važnije, nijedan fudbaler Juventusa ne diže ruku u pravcu pomoćnog sudije i ne reklamira ofsajd. Meni je to dovoljan dokaz da je sve bilo čisto. Ako iko diže frku na sudijske odluke, onda su to Italijani. Kako na mečevima reprezentacije, tako i na klupskoj sceni. Dakle, odgovor navijačima Juventusa i svim anti-madriđanima je uvek isti – ne, nema govora o ofsajdu".
TOP 11 – Bodo ILGNER (golman)
Golmani: Francisko Bujo, Bodo Ilgner, Santijago Kanjizares
Odbrana: Ćendo, Roberto Karlos, Fernando Jero, Manuel Sančiz, Sekretario, Kristijan Panući, Alkorta, Ze Roberto, Fernando Sanc, Ajtor Karanka
Vezni red: Fernando Redondo, Klarens Sedorf, Guti, Viktor Sančez, Hoze Amaviska, Haime, Savio, Kristijan Karembeu.
Napad: Dejan Petković, Davor Šuker, Raul Gonzalez, Fernando Morijentes, Dani
"Klarens je neverovatan tip. Vrhunski fudbaler, sjajan dečko, drug, saigrač... Jedno divno stvorenje. Srećemo se često u Madridu i kad god se vidimo to je klasičan bratski odnos. Imali smo mi naše čarke na terenu, ali to je čovek od koga može mnogo da se nauči. Prostije rečeno, neko na koga može uvek da se računa. Tako je bilo tokom igračke karijere, tako je i sada kad se posvetio trenerskom poslu".
Ali...
"Ali, ovde nemam ni najmanju dilemu. Stvarno savršen golman. Onaj autentični nemački mentalitet. Nema tu puno šala, nema mesta improvizaciji. ’Branim ono što se brani i na mene možete da se oslonite’. Kad je trening, uvek prvi na terenu. Kraj treninga, otaje još pola sata da brani slobodnjake", prisećao se.
"Ulivao je svima ogromno poverenje, naročito defanzivcima. I kad primi gol, to mora da bude neki šut koji bukvalno ne može da se brani. Zaista je hvatao sve što golman treba da hvata. Uz dužno poštovanje svima koji su takođe bili vrhunske ’jedinice’... ne znam, Omerović iz Partizana... Zubizareta i Gonzalez iz Valensije... bila je tu gomila kvalitetnih čuvara mreže... ali Bodo Ilgner je bez premca najbolji sa kojim sam delio svlačionicu tokom karijere".
FIORENTINA (1999 – 2002)
Firenca u transu. Stiže čovek koji je srušio Juventus. A takvi u prestonici Toskane zaslužuju poseban status.
"Jedino sam od te privilegije i živeo u Firenci (smeh). Trener je bio Trapatoni. Doveli su Kijezu, Di Livija, Balba... Već su imali Batistutu, Rui Koštu, Toričelija... Odigrali su sjajno prethodnu sezonu i mene su doveli kao pojačanje za Ligu šampiona. Nismo gurali loše, prošli smo prvi krug i malo je falilo da se nađemo među osam najboljih klubova u Evropi. Igrom sudbine, presudili su dueli sa Valensijom", rekao je i dodao:
U Firenci sam dao gol iz penala za pobedu od 1:0, ali su nas dobili na Mestalji u jednoj čudnoj utakmici u kojoj nam je poništen regularan gol. Oni su kasnije dogurali do finala i izgubili od Real Madrida".
Posle Trapa, stižu Terim i Manćini, a sa njima i karijera Peđe Mijatovića dobija silaznu putanju.
"Nisu previše računali na mene, ali se ni ja nisam nešto batrgao da igram. Mislim, bio sam tu... navijači su me i dalje obožavali... više zbog gola u Amsterdamu, nego zbog neke spektakularne sezone u Fiorentini. Dao sam ja i neke golove... protiv Parme i Kaljarija u prvoj sezoni... Paljuki protiv Bolonje u drugoj... Lećeu u trećoj... ali sam uglavnom bio u drugom planu".
Pamti se ’rokamboleska’ protiv Lacija. Miha je u 89. minutu doveo Rimljane u vođstvo, a ’BatiGol’ u dubokoj nadoknadi izjednačio rezultat.
"Oni su se borili za titulu, a nama je bilo svejedno. Čisto da odigramo... Miha i Deki su napravili sjajne karijere u Italiji. Drago mi je što su te sezone osvojili ’skudeto’ i ušli u istoriju Lacija. Nisam bio protagonista u toj Fiorentini. Prva sezona tu i tamo, posle sam bio jedan od... ono... veteran... tavorio sam. Doduše, osvojili smo Kup Italije, ali sam ja tu najmanje doprineo. Pomirio sam se sudbinom da ima mlađih i boljih, pa neka igraju. Jednostavno, nije mi legao italijanski fudbal".
TOP 11 – Rui KOŠTA (vezni red)
Golmani: Frančesko Toldo, Aleksander Maninger, Đuzepe Taljalatela
Odbrana: Moreno Toričeli, Tomaš Repka, Paskvale Padalino, Danijele Adani, Alesandro Pjerini, Andrea Taroci, Jerg Hajnrih, Saliju Lasisi, Paolo Vanoli, Emilijano Moreti
Vezni red: Pol Okon, Mauro Bresan, Sandro Kois, Anđelo Di Livio, Giljermo Amor, Kristijan Amorozo, Rui Košta, Amaral, Marko Rosi, Fabio Rosito, Ezekil Gonzalez, Domeniko Morfeo, Roberto Baronio
Napad: Abel Balbo, Enriko Kijeza, Gabrijel Batistuta, Nunjo Gomeš, Leandro, Mauricio Ganc, Adrijano Treneri: Đovani Trapatoni, Fatih Terim, Roberto Manćini, Otavio Bjanki
Pre nego se odlučio za saigrača iz dana provedenih u Toskani, Mijatović se setio jednog specifičnog saigrača sa kojim je igrao...
"Adrijano je tih šest meseci bio na pozajmicu iz Intera. Sa Di Livijom i Toričelijem sam imao interesantan prvi susret u svlačionici, jer su oni igrali za Juve u tom finalu Lige šampiona. Ja sam ustvari imao jednu dilemu. Tokom utakmice u Amsterdamu, zapazio sam da Di Livio na ruci ima bandaž na kome je pisalo ’jedan ’ i ’nula’. Čak sam posle jednog duela u finišu meča, kada smo se obojica našli na zemlji, pomislio ’vidi ga, pogodio rezultat’. Znaš, već malo prepotentno", pričao je sa osmehom.
"I kad sam ga sreo u Fiorentini, setim se tog detalja i pitam ga: ’Izvini, šta su ti značile one brojke na bandažu’. On onako iznenađeno: ’Otkud ti to znaš... kako si zapamtio...’. I onda mi je objasnio da su imali premiju od 10 milijardi lira za pobedu protiv Real Madrida. Rekao mi je: ’Svaki put kada je bila frka, ja pogledam u bandaž, vidim milijarde i nastavim da trčim’. Čak me je i opsovao što sam mu izbio pare iz džepa (smeh). Inače, dobar dasa i mnogo pozitivan lik".
Međutim... Rui Košta je Rui Košta.
"Perfektan ofanzivni vezni. Jako, jako, jako dobar igrač i dobar drugar. Pravi Portugalac. Malo je takvih igrača u današnjem fudbalu. Sa tom nekom lucidnošću, projekcijom, pregledom igre... Sa svim elementima koji nekoga čine fudbalerom vanserijske klase".
LEVANTE (2002 – 2003)
Golman: Rafa Gomez
Odbrana: Injaki Deskarga, Kristijan Dijaz, Feliks, Olijas, Huanra, Alfonso, Horhe Ruiz, Rijal
Vezni red: Karpintero, Limones, Hofre, Alberto Rivera, Feliks Etijen, Francisko Kastanjo, Duda, Lekumberi, Luizmi Loro, Koskola, Alberto Savedra
Napad: Gabrijel Amato, Arturo Kongo, Mustafa Čota, Servulo
Sa Apenina, nazad na Iberijsko poluostrvo. I bankrot Fiorentine sa tom odlukom nema nikakve veze. Vratio se da bi bio uz sina i da u laganom ritmu stavi tačku na predivnu fudbalsku priču.
"Predsednik je došao na ideju da napravi tim koji bi se borio za ulazak u Prvu ligu. I bili smo blizu. Završili smo iza Mursije, Saragose i Albasetea i naredne sezone kada sam ja otišao, oni su ušli u elitu. Opet sam bio deo jednog ambicioznog projekta, jer je Levante u tom periodu počeo da stiče osobine stabilnog prvoligaša. Ali ja prosto ne znam koga da stavim u TOP 11. Znaš kako, bio sam godinu dana u Drugoj španskoj ligi... niko mi ne pada na pamet".
TOP 11 – Feliks ETIJEN (napad)
"Tamnoputi Feliks iz Obale Slonovače. Igrao je po desnoj strani. Brz, jako brz. Znao je fudbala, tehnika sasvim solidna, ali brzoplet. Međutim, ekstremno brz. Kad dobije loptu i kad krene po krilu, to je šou. Dizao je publiku na noge. Istina, retko... ali... (smeh)".
REPREZENTACIJA SFRJ (1987 – 1992)
Bratstvo i jedinstvo. Još smo bili složni, udruženi i moćni. Niko nije obratio pažnju na grupu momaka koja se okupila na Igmanu i otisnula u Južnu Ameriku. Gde? Ma, na tamo neki ’koka-kola kup’. Vratili su se kao heroji. Kao ’čileanci’. Zlatni ’čileanci’.
"Mnogo je emocija i mnogo anegdota. Prvo što mi pada na pamet je fantastična atmosfera u ekipi, to naše prijateljstvo i ogromna želja da napravimo nešto što će ući u istoriju jugoslovenskog i svetskog fudbala. Nažalost, postoji i tužna strana priče. Ostali smo bez dva velika drugara, Mijucića i Pavličića, koji više nisu među živima. Sećam se odlaska na taj šampionat, svi smo bili uplašeni i skeptični. Malo smo živnuli posle prve utakmice u kojoj smo pobedili domaćina turnira, a prelomni trenutak je bila pobeda protiv Brazila. Oni su u tom trenutku bili aktuelni prvaci sveta u omladinskom uzrastu i mislim da smo tek tada shvatili da možemo do kraja. Nastavili smo u furioznom stilu i uradili ono što nas danas čini ’čileancima’".
Nema mnogo arhive iz tog perioda. Tek poneka izbledela fotografija i nekoliko video fajlova lošeg kvaliteta. Ali tu je ono najvažnije. Golovi, radovanje, uručenje pehara. Čak i scena iz polufinala, kada selektor Jozić vređa Mijatovića zbog naivnog crvenog kartona.
"Ne znam tačno šta mi je govorio, ali mislim da je bilo svega i svačega. Ja sam bio kao u nekom transu. Strašna situacija, dobijaš crveni karton, svestan si da ne igraš finale, zbog svoje greške. On je bio podalje, ali sam ga čuo. Al’ sad da se setim šta je sve rekao, nema šanse. Da su neka modernija vremena, pa da pročitamo sa usana, ovako... Nema veze. Šta god da je rekao, bio je apsolutno u pravu. Posle smo osvojili titulu i niko se više nije sećao mog isključenja".
"PA OVO I NIJE TAKO LOŠE..."
Sjajna generacija. Peđa je među poslednjima priključen ekipi. Do priprema na Igmanu, nije ni bio u mislima selektora Jozića.
"Dogodilo se da 7-8- igrača dobije stomačne tegobe na prijateljskoj utakmici protiv Rusije u Valjevu, Jozić je ukazao šansu mlađima i mi smo je iskoristili. Tad je i meni sinulo u glavi ’pa ovo i nije tako loše, mogu ja tu nešto da uradim’. Nikada pre toga nisam igrao ni za jednu selekciju. Jesam za Crnu Goru, ali nikada za reprezentaciju Jugoslavije".
"Imao sam jako veliku tremu. Mučio sam se na prvim treninzima jer su svi oni bili već o-ho-ho reprezentativci. Uspeo sam da se uklopim i da zaslužim poverenje Mirka Jozića. Kad god pomislim na Čile i na činjenicu da smo tako mladi i nezreli otišli tamo i upisali se zlatnim slovima u anale jugoslovesnkog fudbala, prorade mi emocije i stvarno sam ponosan što sam bio deo cele te priče".
Debi u A timu u pravom trenutku. U smiraj ’89. Taman da se nametne Osimu za Svetsko prvenstvo. Ali...
"Sećam se te utakmice sa Finskom. Zamenio sam Prosinečkog i znam da je bilo nerešeno... 1:1 ili 2:2... Odigrao sam i poslednji meč u kvalifikacijama protiv Kipra, ali nisam se našao na spisku putnika za Italiju. I to je nešto što me i dan danas muči. Naravno, krivim isključivo sebe jer nisam uspeo u tih šest meseci u Partizanu da ubedim selektora da zaslužujem mesto na Svetskom prvenstvu. Imao sam katastrofalnu polusezonu... bio sam praktično... ma katastrofa... Iako sam ja rano debitovao i u tom trenutku bio možda i najperspektivniji igrač u Jugoslaviji. Međutim, utisak koji sam ostavio u prvoj polovini 1990. godine nije bio na nivou reprezentacije. Bljesnuli su neki drugi klinci... Bokšić, Šuker, Prosinečki... i zasluženo su ušli u ekipu. To je bilo realno i nisam se ljutio".
TOP 11 – Davor ŠUKER (napad)
Golmani: Fahrudin Omerović, Tomislav Ivković, Dražen Ladić
Odbrana: Vujadin Stanojković, Slobodan Marović, Goran Jurić, Zoran Vulić, Predrag Spasić, Budimir Vujačić, Davor Jozić, Gordan Petrić, Andrej Panadić, Željko Petrović, Miroslav Đukić, Faruk Hadžibegić, Ilija Najdoski, Siniša Mihajlović, Džoni Novak, Darko Milanič, Boban Babunski, Risto Vidaković
Vezni red: Dragoljub Brnović, Robert Prosinečki, Dragan Stojković, Branko Brnović, Mehmed Baždarević, Zvonimir Boban, Slaviša Jokanović, Vladimir Jugović, Saša Ćurčić
Napad: Darko Pančev, Dejan Savićević, Dragan Jakovljević, Haris Škoro, Davor Šuker, Vladan Lukić, Mario Stanić, Meho Kodro
"Davor... Davor... Davor je tri godine bio moj cimer u Real Madridu. Neverovatan je taj njegov golgeterski kapacitet. On je toliko prosto davao golove da je to bilo fascinantno. Imao je jake noge i kada primi loptu, ona je tu. Kao u sefu", govorio je Mijatović o dugogodišnjem saigraču, ali i rivalu.
"Taj njegov prijem na butinu, ja to u životu nisam video. Leva noga neverovatna. Tehnički jak. Možda se to u njegovoj igri nije primećivalo, ali je stvarno znao da zalomi, da izdribla... nezgodan ’jedan na jedan’..."
Mijat i Šuker.
"U Madridu je igrao špica, pa nije to toliko koristio. Ali zato sa reprezentacijom Hrvatske na Svetskom prvenstvu, ako se sećate njegovih golova, to je bilo neviđeno. Kad zamane, pa zalomi, iznenadi sve", govorio je Mijatović i nastavio:
"Osim mene, koji sam znao da će to da uradi i pre nego što je uradio. Sjajan tip i vrhunski igrač. Nadavao se golova te prve sezone u Realu. Provodili smo mnogo vremena zajedno, bili smo cimeri, bez obzira što je politička situacija u tom trenutku bila zategnuta. Ostali smo veliki prijatelji, često se čujemo i kad god se ukaže prilika, viđamo se i družimo".
REPREZENTACIJA SR JUGOSLAVIJE (1994 – 2002)
Ostajemo bez Hrvata, Slovenaca, Bosanaca i Makedonaca. Nikad malobrojniji, a nikad jači. Apsurd u jugoslovenskom stilu.
"Konačno sam dočekao i prvenac u dresu državnog tima. Dugo sam se mučio, pogađao stative, prečke... bilo je tu čudnih situacija... neće da uđe, pa neće. Već sam imao ozbiljne traume. Kad će da dođe, kad će da dođe... i došao je. Protiv Malte. Neko je prošao po desnoj strani, Juga ili Jokan, gurnuo mi loptu u prostor, izašao sam ’jedan na jedan’ sa golmanom i... napokon taj gol. Posle su išli kao na traci. Sve jedan za drugim. Možda je i najdraži onaj u Pragu za 1:1 koji je inicirao preokret u najvažnijoj utakmici na putu ka Svetskom prvenstvu. Drula i Sava su kasnije ušli u igru i iskreirali pobedonosni gol".
Protiv Češke iz slobodnog udarca. Namestio je, nanišanio i pogodio. Pored živog Dragana Stojkovića.
"Ma Piksi je sjajan tip. Izuzetno normalna i pozitivna ličnost. Svi su imali dilemu kako će se on ponašati u toj generaciji, da li će glumiti zvezdu... On je bio toliko skroman i toliko razuman, da je to bilo prosto neverovatno. I nikakvih tenzija nije bilo između njega i mene... da sad on nešto insistira ’ja, pa ja’. Ma kakvi. Onaj ko se u datom trenutku osećao bolje, taj je šutirao slobodan udarac. Dovoljno je bilo da se pogledamo i da shvatimo na koga je red. Sve je bilo stvar dogovora. Ja ću penal, ti ćeš slobodnjak, ja korner, ti penal... i tako u krug".
"PREČKA VIŠE NE ODZVANJA, ALI MUČI..."
Golmani: Goran Pandurović, Aleksandar Kocić, Zvonko Milojević, Ivica Kralj, Dragoje Leković
Odbrana: Slobodan Komljenović, Miroslav Đukić, Slobodan Dubajić, Siniša Mihajlović, Goran Đorović, Zoran Mirković, Dejan Stefanović, Niša Saveljić, Risto Vidaković, Željko Petrović
Vezni red: Slaviša Jokanović, Branko Brnović, Dragan Stojković, Vladimir Jugović, Dejan Govedarica, Albert Nađ, Saša Ćurčić, Milinko Pantić, Ljubinko Drulović, Dragan Ćirić, Dejan Stanković, Jovan Stanković
Napad: Dejan Savićević, Savo Milošević, Darko Kovačević, Perica Ognjenović
Gde baš u Tuluzu da se zalomi na Mijata. Mada, ko će ako ne ’srebrna lopta’ svetskog fudbala i strelac sedam komada u baražu protiv Mađarske. Zalet, bum, tras! Prečka! Kakav zvuk! Odzvanja i dan danas...
"Ne odzvanja, ali muči. Baš muči! Naročito kada dođu neki datumi, pa se ljudi sete. Zovu te novinari, zovu te prijatelji... Pitaju te prvo o tom golu protiv Juventusa, a pošto je ovo bilo samo mesec dana kasnije, obavezno te pitaju i za prečku. I ti hteo, ne hteo, moraš da pričaš. A taman si pomislio da se sve zaboravilo. To je sastavni deo sporta. U svakom slučaju, fudbalska trauma za mene i za nekoliko miliona naših navijača koji su nas već videli u četvrtfinalu Svetskog prvenstva".
Ruku na srce, šut uopšte nije bio loš. Onako, u nemačkom stilu. Iz sve snage, pa šta bude.
"Ja sam u tim kvalifikacijama šutirao sve penale i nijednom nisam promašio. Problem je bio druge prirode. U tom trenutku, ogroman pritisak. Ideš sa idejom da zatreseš mrežu, a vidiš ispred sebe gromadu od čoveka. Vidiš tog nekog Van der Sara... onako sa onim rukama... baš ogroman. I onda gledaš šta ti je najsigurnija varijanta. Gde da je šutneš, da ne može da stigne. Tako sam doneo odluku da šutnem jako i po sredini gola. To su milimetri... da, milimetri... hmmm... prokleti milimetri".
TOP 11 – Slaviša JOKANOVIĆ (vezni red)
"I to ispred odbrane. Na njegovoj omiljenoj poziciji", precizirao je Jokanovićev saigrač i prijatelj.
"Tu je i eksplodirao u Partizanu i kasnije napravio karijeru u Španiji i Engleskoj. Sećam se da je Atletiko Madrid par sezona pokušavao na sve načine da ga angažuje i nije uspeo. Jokan je bio jedan od najvažnijih igrača sredine terena u našoj generaciji. Sada gura odlično na trenerskoj klupi. Svaka mu čast. Najiskrenije, nisam ni sumnjao da će uspeti u novoj ulozi".
REPREZENTACIJA SCG (2003) / "IMAM BOLJU IDEJU"
Golman: Dragoslav Jevrić
Odbrana: Zoran Mirković, Nikola Malbaša, Mladen Krstajić, Nenad Đorđević, Zoran Njeguš, Goran Bunjevčević, Milan Dudić, Nemanja Vidić, Ivica Dragutinović, Boban Dmitrović, Slobodan Marković, Goran Gavrančić
Vezni red: Igor Duljaj, Zvonimir Vukić, Branko Bošković, Nenad Kovačević, Nikola Lazetić, Dejan Stanković, Goran Trobok, Vladimir Ivić, Predrag Đorđević, Saša Ilić
Napad: Mateja Kežman, Savo Milošević, Danijel Ljuboja, Nenad Jestrović, Ivica Ilijev
Karijera za anale. Nije zaslužio takav oproštaj. Ne, Peđa Mijatović ne sme da ode posle poraza od Azerbejdžana. Mora uz fanfare i konfete.
"Još jedna rana koja peče. Tako je to u svim kvalifikacijama. Kada se izgube bodovi od reprezentacija koje nemaju nikakvih ambicija da igraju na završnom turniru, automatski vaše šanse svodite na minimum. Kada se prave kalkulacije na početku ciklusa, nikome ne pada na pamet da može da se kiksne protiv totalnog autsajdera. I nije bitno u kojoj ti se fazi kvalifikacija dogodio kiks", promenio se Mijatoviću izraz na licu.
"Obično kažu ’nema veze, tek je prva utakmica, ima vremena da se nadoknadi’. Ne, nema vremena. Kada izgubiš od Azerbejdžana ili tamo neke Malte, gotovo je. Kraj. I kada na kraju napraviš računicu, shvatiš da zbog tih bodova nisi otišao na veliko takmičenje. Za mene su obe te utakmice, i u Podgorici i u Bakuu, bile jako trumatične".
"Već sam stavio dovoljno reprezentativaca. Imam bolju ideju kako da popunim mesta u zadnjoj liniji".
TOP 11 – Fernando JERO (odbrana)
"Lider te generacije. U redu karakter i ’personality’, ali Fernando je imao neku specifičnu dragost. Što bi Španci rekli ’karinjo’. Voleo je igrače sa naših prostora i uvek je prema nama Balkancima bio prijateljski nastrojen. Prihvatio me je od samog starta na najbolji mogući način i sa njim sam drug i dan danas. Mislim... sjajan tip... apsolutno sjajan. I fenomenalan igrač", govorio je i svom kapitenu u madridskim danima.
"Štoper sa kvalitetima i mentalitetom veznog fudbalera. Umeo je sa neviđenom lakoćom da iznese loptu i da pokrene akciju. Imao je taj izuzetno precizan pas. Veoma dobro smo se razumeli, kada dođem između linija i on mi doda loptu, to je zaista bilo milimetarski. Pravi vođa, iako nije nosio traku. Bio je zamenik Sančizu, ali je na svakom koraku ulivao respekt i strahopoštovanje".
TOP 11 – Roberto KARLOS (odbrana)
"To sam rekao mnogo puta i stojim iza svojih reči, najbolji levi bek u istoriji fudbala. Znanje, brzina, jačina šuta, mentalitet... sve mu je bilo na vrhunskom nivou. I pored svega toga, on te na treningu uvek iznenadi nekim novim potezom. Nekim driblingom, nekim brazilskim čudom... ono... lopta je tu i sa njom radi šta hoće", govorio je Mijat.
"Zatim, snaga. Ona prirodna snaga. Kada zategne onaj kvadriceps, sve puca na njemu. Uopšte nije voleo teretanu, a imao je mišiće kao neki bilder".
Kompletirali smo odbranu i vezni red. Još nam fali neko na levoj strani napadačkog trija.
"Pa ne znam... razmišljam ovako... pao mi je na pamet Miha. On je u Zvezdi igrao maestralno kao ofanzivni bočni igrač i postali su prvaci Evrope. Kasnije se ustalio na štoperu i znam da se u reprezentaciji jako ljutio kad bi mu uopšte selektor predložio da igra na nekoj drugoj poziciji. Ali u toj sjajnoj generaciji Crvene zvezde stvarno je gazio po levoj strani i ja bih najradije stavio njega", pričao je, ali se predomislio:
"Međutim, ako ga stavim, zvaće me i reći će ’alo bre Mijate, bolje nemoj da me staviš nigde, nego da me guraš tamo gde ne umem da igram’. Ne mogu ni Batistutu jer je on bio klasičan špic. Treba mi neko ko je umeo da se snađe kao krilni napadač".
TOP 11 – RAUL Gonzalez (napad)
"On je kod Kapela i kasnije kad smo osvojili Ligu šampiona sa Hajnkesom igrao sjajno po levoj strani. Tog nekog... ne baš krilnog napadača, ali tog polušpica i bio je jako nezgodan. Morijentes i ja smo bili u špicu u 4-4-2, a Raul je više delovao po boku i imao je mnogo obaveza u defanzivi. Ne znam kako bih vam dočarao njegove osobine, a da me pogrešno ne razumete. To je možda najinteligentniji napadač sa kojim sam igrao u karijeri. Toliko mudar... tako je dobro rešavao situacije... gde da se pojavi, kada da zasprinta, kako da odigra... neverovatan instinkt. Neka kombinacija osećaja i inteligencije", rekao je i nastavio:
"Opisaću vam tu neku prvu impresiju o Raulu. Vi ste recimo špic, doveli su vas kao pojačanje u Real Madrid i znate da vam je on glavni konkurent za mesto u timu. Posle prvog treninga, vi ste ubeđeni da nemate čega da se plašite. Raul nije ni brz, nema ni neki skok, slab je u ’jedan na jedan’, nema ni dribling... I vi kažete sebi ’ok, dobar je igrač, ali ja sam bolji’. Posle dva dana dođe utakmica i vi vidite aždaju na terenu. Brutalna transformacija od jednog mirnog i povučenog momka do neukrotive zveri koja protivničke defanzivce dovodi do ludila".
Trener: Luis ARAGONES
Stanko Poklepović, Mirko Jozić, Miloš Milutinović, Ivica Osim, Ljubiša Tumbaković, Gus Hidink, Karlos Alberto Pareira, Luis Aragones, Fabio Kapelo, Jup Hajnkes, Džon Tošak, Đovani Trapatoni, Fatih Terim, Roberto Manćini, Otavio Bjanki, Hoze Gomez, Slobodan Santrač, Vujadin Boškov, Milan Živadinović, Dejan Savićević
"Uz dužno poštovanje svima, imam dilemu između Fabija Kapela i Luisa Aragonesa. I neka bude Aragones. Sarađivali smo u mojoj poslednjoj sezoni u Valensiji. Vrhunski motivator. Sa Špancima je osvojio Evropsko prvenstvo 2008 i stvorio generaciju koja je četiri godine vladala evropskim i svetskim fudbalom", pričao je Mijatović i imao preporuku za čitaoce Monda.
"Ima jedan sjajan dokumentarni film o njemu, baš govori o tom periodu kada je bio na kormilu reprezentacije. Njihov put do titule evropskog šampiona. Preporučujem ga svima koji vole fudbal na jedan poseban način".
Posle svega, ovo je rezultat razgovora sa legendarnim fudbalerom.
Predrag Mijatović – Mojih TOP 11: Ilgner, B.Brnović, Jero, Petrić, R.Karlos, Jokanović, Mendijeta, Rui Košta, Raul, Šuker, Feliks. Trener: Aragones.
Tim koji bi se šetao do pehara Lige šampiona. Bez obzira u kojoj tehnici. Crno-beloj ili u koloru.