Oproštajni Kecmanov meč podsetio nas je zašto je košarka u Srbiji oduvek bila "kraljica igara"...
Dušan Kecman nema nijednu medalju sa velikih takmičenja, praktično nikada nije ni bio reprezentativac, ali je njegova oproštajna utakmica u nedelju popodne stala uz rame onoj koju je pre devet godina priredio jedan od naših najvećih asova svih vremena, sadašnji selektor Aleksandar Đorđević.
Po glamuru i spisku učesnika - ne, ali po atmosferi i količini emocija - sigurno, da!
Kecmanovu karijeru obeležili su, pre svega, uspesi u crno-belom dresu i zato ovaj događaj nije mogao da prođe bez izražene note 'grobarstva'.
Jedan od Kecmanovih gostiju bio je Milan Gurović, sa kojim su Grobari na "ratnoj nozi" otkako je 2005, nekoliko meseci posle rastanka sa Partizanom, potpisao za Crvenu zvezdu i otkrio da u srcu nosi crveno-bele boje.
"Za mene je Milan Gurović legenda naše košarke. On je bio među nosiocima generacije 2001-02, koja nam je donela poslednja dva zlata sa velikih takmičenja, iz Istanbula i Indijanapolisa. Setite se trojki kojima je gotovo sam pobedio 'Drim tim'... U to vreme sam bio na širem spisku reprezentacije, družili smo se i za Milana mogu da kažem da je sjajan čovek i veliki košarkaš".
"Hvala mu što je prihvatio poziv. Ovaj oproštaj je i za njega i za još neke naše asove, koji iz objektivnih razloga nisu mogli da dođu".
Međutim, Kecman je svojim košarkaškim umećem i ponašanjem zaslužio da ga upamtimo u mnogo širem kontekstu - kao čoveka koji je popularizovao košarku i davao pozitivan primer u svakom pogledu, tako da su ga cenili i navijači rivalskog kluba i svi istinski ljubitelji dinamične igre pod obručima.
Njegov oproštajni meč privukao je ljude koji, mahom, nisu samo navijači Partizana, već i poštovaoci pravih vrednosti i sporta kakav u svojoj srži treba da bude. Odluka organizatora da dozvoli publici doziran pristup igračima na terenu i pored njega, takođe se pokazala punim pogotkom.
"Osetio sam posebnu energiju. Bilo mi je jako drago što sam na terenu sa bivšim saigračima i trenerima... Ne znam kako bih se odužio i njima i publici, koja je došla da ovo vidi. Sve što kao sportisti radimo, ima smisla kada su navijači na tribinama, kada nam daju energiju i prave ovakvu atmosferu", rekao je Kecman pod tribinama Pionira, kada se gužva malo raščistila.
Od početka kampanje bio je istican humani aspekt utakmice.
"Jako je bitno da su kupovinom ulaznice svi pomogli vrtić 'Dečja radost' u Svilajncu. Nadam se da će što pre biti obnovljen, da se mališani vrate tamo gde najviše vole da se druže, da se igraju i kreiraju... Vrtići su mesta velike energije i inspiracije, pa ko zna, možda baš u tom vrtiću ponikne neki budući šampion".
Kecman je potezima na terenu pokazao da majstorstvo ne nestaje sa prestankom profesionalnog bavljenja košarkom.
"Svi su mi govorili 'Čoveče, nisi pipnuo loptu od oktobra, daj malo uđi u salu, da se ne obrukaš'. Poslušao sam taj savet i pre dva dana sam malo šutirao na koš, odigrao neki basket..."
"Kad igraš ceo život i kad navikneš na ambijent utakmica, čim dotakneš loptu sve ti se vraća. Onaj koš sa pola terena sam pogodio slučajno. Mnogi su me pre utakmice pitali da li ću ponoviti koš iz Zagreba. Ovo je bilo nešto slično, malo bliže, ali presrećan sam što je lopta ušla. Nadam se da sam se odužio svima koji su došli u Pionir očekujući to".
Međutim, povratka u šorc, dres i patike neće biti... U to ime je na kraju utakmice puštena pesma "Show must go on" grupe "Kvin".
"Kada doneseš odluku o završetku, onda to treba da bude konačno, da nemaš nikakvih sumnji ili naknadnih razmišljanja o tome. Mislim da sam doneo pravu odluku. Oproštajni meč je moj poklon i omaž svim saigračima, koji su tiho otišli u 'penziju', a imali su neviđene karijere i rezultate, doneli nam, kao naciji, mnogo trofeja. I oni su zaslužili ovo što sam ja danas doživeo".
"Fali mi zvaničan nastup za reprezentaciju. Kada braniš boje svoje zemlje i vratiš se kući sa zlatom oko vrata, to je vrhunac svačije karijere. U mojoj je to, nažalost, prazan odeljak".
U vreme kada je trebalo da gradi reprezentativnu karijeru, konkurencija na spoljnim pozicijama bila je neverovatno jaka.
"Bodiroga, Jarić, Rakočević, Vujanić, Šćepanović, Stojaković... Meni je bila čast što sam bio među njima makar na pripremama".
Zanimljivo je kako se osećao u danima kada se utakmica već približila.
Briga kako će sve proteći postoji i kada se priprema najobičnija proslava rođendana, a kamoli događaj za 6.000 ljudi, uz prisustvo bivših i sadašnjih asova, velikih igrača i trenera, pred TV kamerama...
"Evo, malo da otvorim dušu, dvadeset dana takoreći nisam spavao. Stalno sam razmišljao da li će ovo biti prava stvar, da li će da privuče publiku... Zahvalan sam svim drugovima koji su došli da igraju. Meni je uspeh tima uvek bio ispred svega. I tu čuvenu pobedu nad Cibonom nikada nisam voleo da pripisujem sebi, svi koji su igrali dali su joj veliki doprinos. Tako posmatram i ovaj meč".
Dušan Kecman dodao je da nikada nije pravio dugoročne planove, pa tako ni sada ne razmišlja čime bi mogao da se bavi u petoj deceniji života. Uželeo se porodice, supruge i sinova, sa kojima će punog srca otići na odmor, a posle... ko zna?
Možemo samo da poželimo da i u košarci i u drugim sportovima bude još ljudi poput Kecmana, koje skromnost (ili možda lenjost?) neće sprečiti da i sami stupe u akciju kada dođe trenutak da siđu sa scene.
U nedelju u Pioniru videlo se zbog čega su nam potrebni takvi događaji.