Druga uzastopna titula prvaka sveta za SR Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru) osvojena je u kolevci košarke 2002. godine. Posvećena joj je jedna epizoda serijala "Zlatni momci", koji će od ponedeljka biti emitovan na RTS.
Milan Gurović je Srbin i Novosađanin, ali početkom 90-ih je sticajem okolnosti postao i Grk, kao i mnogi drugi naši talentovani košarkaši tog vremena (Stojaković, Tarlać, Jarić...).
Zato je na debi u reprezentaciji SR Jugoslavije čekao do Eurobasketa 1999, iako je prema igrama i kvalitetu za njega bilo mesta bar godinu dana ranije na Svetskom prvenstvu u Atini, gde je u to vreme živeo.
Gurović se u epizodi serijala "Zlatni momci" setio takmičenja u Francuskoj, na kome je osvojena bronza, poslednja medalja u eri selektora Dušana Ivkovića i Željka Obradovića (1995-2000).
"Zlatni momci" će biti emitovani na RTS, od ponedeljka 26. avgusta do subote 31. avgusta, u terminu od 22 časa.
MONDO, kao jedan od partnera serijala, objavljuje isečke iz transkripta sa snimanja ovog značajnog medijskog projekta.
"Imali smo jak nacionalni naboj, zbog svega što se izdešavalo našem narodu. Zbog besomučnog bombardovanja naših sunarodnika glava nam nije bila na mestu, tako da to treće mesto '99. godine smatram jednom vrstom uspeha, počevši od toga da smo zbog situacije u zemlji morali da se pripremamo u Grčkoj, a ne u našoj zemlji".
Propustio je Olimpijske igre u Sidneju, na kojima smo zauzeli šesto mesto (za tadašnje standarde ogroman neuspeh), a nakon toga je kormilo reprezentacije preuzeo Svetislav Pešić.
U Turskoj 2001. na dominantan način je osvojeno evropsko zlato, da bi godinu dana kasnije "plavi" u donekle izmenjenom sastavu počeli da se pripremaju za šampionat sveta u Indijanapolisu.
U konačnih 12 našla su se sedmorica igrača iz Istanbula, a Pešić je uveo perspektivne momke poput Vujanića, Čabarkape, Radmanovića...
"Nisam mislio da će Pešić nešto ozbiljno da računa na mene, međutim ispostavilo se da sam i 2001. i 2002. bio član startne petorke. Ovom prilikom mu se zahvaljujem na tome i kapa dole", rekao je Gurović.
Novo lice u odnosu na 2001. bio je Vlade Divac, u to vreme veliki NBA as, koga je selektor označio kao ključnog igrača za moguće finale protiv SAD. Ispostavilo se da je do te utakmice došlo ranije, već u četvrtfinalu, pošto je naša reprezentacija u dve grupne faze izgubila od Španije i Portorika, dok su Amerikanci u poslednjem kolu druge faze poraženi od Argentine.
Mi kao "E3" i oni kao "F2", sudarili smo se tako da je pobednik išao u borbu za medalje, a poraženom je maksimum bio peto mesto.
"Divac je tamo igrao godinama i rekao nam je da su oni isto od krvi i mesa, da mogu da se pobede i da to nije tako strašno, kao što se ispostavilo da nije".
To je vreme kada nije bilo društvenih mreža, pa čak ni internet još nije bio toliko rasprostranjen, ali su igrači osećali da ih prati cela zemlja.
"Poučeni prethodnim generacijama, mi smo znali šta znači nositi dres Jugoslavije, sada Srbije, da je košarka jednostavno nacionalni sport broj jedan i da sedam miliona Srba budno prate svaki poen i svaki korak koji napravimo".
Raspored takmičenja je bio takav da su SAD izgubile od Argentine 4. septembra, a četvrtfinale je bilo na programu već sledećeg dana.
"Utakmicu Argentina - SAD je možda bila i prekretnica u našim glavama, da poverujemo da možemo da pobedimo selekciju Amerike, iz razloga što su Stojaković, Divac, Drobnjak, Jarić i Radman tada bili u NBA, a mi ostali smo igrali u Španiji i svake nedelje smo se susretali da li sa Noćionijem, Skolom, Obertom, pa nekad pobede njihovi klubovi, nekad naši. Onda smo rekli, ako su ih oni dobili 10 razlike, mi 'ladno možemo sa njima da igramo".
Polovinom četvrte četvrtine, bilo je 69:59 za SAD, a onda je počeo preokret, tokom koga je Gurović postigao tri od svoje četiri trojke u tom meču.
"Tačku na i" stavio je Marko Jarić ubacivši sva četiri slobodna bacanja.
"Znam tačno. Prva je bila iz ćoška, na pas Koturovića, druga je bila izlazak iz blokade na 45 stepeni, treća je bila uručenje sa Dejanom Tomaševićem i sa druge strane Marko Jarić prelazi polovinu i dodaje mi na 45. Pošto sam dao ove dve zaredom, instinkt dobrog šutera je da proba i treću. I ušla je", priseća se Gurović.
"Ako me pitaš, ne mogu da kažem da su bile slučajne, iz razloga što sam ceo svoj život posvetio tome, što sam svakodnevno ispaljivao po 300, 400, 500 lopti i onda bog to nekako vidi i nagradi te".
Kako je rekao, "jedna mala državica, puna ponosa i srca", pobedila je na njenom terenu selekciju zemlje od preko 300 miliona ljudi.
"Slušam okolo priče nas, Srba, kako to nije bio pravi američki 'Drim tim', međutim ja moram da ih ovom prilikom demantujem. Ta selekcija SAD je imala devet Ol star igrača, četvoricu sa NBA prstenom. Andre Miler je te godine bio prvi asistent lige, uz to se igralo u Americi. Prema tome, Majkla Džordana i Šekila O'Nila nismo pobedili, ali i da jesmo, verovatno bi neki rekli 'e, ali nije im igrao Vilt Čemberlen'".
Mada je to sama po sebi bila ogromna pobeda, tek je trebalo potvrditi je u polufinalu protiv Novog Zelanda i posle u finalu protiv Argentine, što su "plavi" uspeli da urade - uz dosta prolivenog znoja i potrošenih navijačkih živaca.
"U medijima se već najavljivalo finale sa Argentinom, a mi smo znali da taj Novi Zeland uopšte nije naivna ekipa. Znali smo da je Pero Kameron, koji fizički izgleda smešno, vrhunski igrač koga nismo baš umeli da čuvamo kako valja. Ali smo imali sreću da neko iskoči na svakoj utakmici. Eto, ja sam protiv Amerikanaca, Koturović protiv Novog Zelanda i naravno Dejan Bodiroga, bez koga sigurno danas ne bismo pričali o Indijanapolisu, da nije onako maestralno odigrao u finalu".
"Na plus osam za njih, dva minuta i 30 sekundi do kraja, naš kapiten uzima loptu i rešava utakmicu, kao što je to radio i prethodnih godina. Što kažu, kad ne znaš šta ćeš - daj loptu Dejanu. U produžetku je pored Bodiroge proradio i Peđa Stojaković, ali krucijalni igrač u toku čitavog meča je bio Dejan".
U Beogradu im je upriličen veličanstven doček, ali ne samo u centru grada, ispred Skupštine, već praktično duž čitavog puta, od aerodroma preko Novog Beograda, pa nadalje.
"Čim su počele prve zgrade iz blokova da se nižu, činilo mi se da su svi ljudi iz zgrada izašli da nas pozdrave. Znali smo da nas neko čeka ispred Skupštine, kao i ranijih godina kad se osvoji zlato, ali da će ljudi da izađu već od aerodroma i da nam mašu, da nas pozdravljaju... I evo, ljudi posle 17 godina i dalje pričaju o Indijanapolisu, a ja mislim da će pričati i dalje, kao što se pričalo o Kićanoviću, Slavniću, Dalipagiću, Moskvi '80. Čini mi se da smo i mi ušli bar malo u priču sa takvim legendama i ponosni smo što smo jedan mali deo naše istorije, svega što se izdešavalo u poslednjih 30-40 godina", poručio je Milan Gurović.