Magzi Bougz ima samo 160 centimetara, ali je rezonovao da košarku igraju oni koji znaju, a ne oni koji imaju visinu. Bio je potpuno u pravu, jer je zahvaljući tom principu, velikoj želji i upornosti ostavio dubok trag u NBA ligi.
Košarka je po nekom usvojenom mišljenju sport visokih momaka. Već u klinačkom periodu, posebno tamo posle 12. godine, kada imaš visinu i solidnu građu kažu ti da od tebe može nešto da bude. Ako si dežmekast, možeš da smršaš, dovoljno je da si visok. Ako si nizak, a prođu godine tokom kojih rasteš, to je to. Nema više. Ostaješ na toj visini. Ostavljen si sebi. Neko se preda, neko ne.
Ne znam da li postoji neka granica koja određuje kada si zaista nizak košarkaš, ali bih rekao da je virtuelno postavljena negde na 180 centimetara. Svi oni koji nisu dobacili do te brojke bili su obeleženi tom nakaradnom etiketom - on je previše nizak za ozbiljnu košarku.
Ako je Kris Pol zamalo pobegao tom postavljaču prihvaćene visine (a bio je jako blizu da ostane ispod), onda su postojali neki kojima priroda nije podarila da pređu tu magičnu granicu. Ako takvi igrači nisu pobegli javnom meraču obećane visine, uspeli bi da pobegu od prosečnosti. Bili su uspešniji od velikog, baš velikog broja, mnogo viših plejmejkera. Realno, drugu poziciju osim "keca" nisu mogli da igraju.
Ima tu igrača, tih heroja velikog srca, ali su nekako upečatljivi oni koje sam izdvojio u redovima ispod. Čarli Kris je utabao put za sve koji su došli posle. Neki nisu bili zapaženi, neki su odigrali premalo sezona kao Kit Dženings. Prvi među jednakima je momak sa ulica Baltimora. Ipak će priča Entonija "Spad" Veba i njegova pobeda u takmičenju u zakucavanjima ostati za neki drugi put.
Apsolutni vladar ove kategorije. Tajron Kurtis "Magzi" Bougz je imao svega 160 centimetara po zvaničnim merenjima. Mogao je da zakuca, ali samo na NBA Live igrici ili Space Jam filmu. Ova rečenica je bila više puta provučena kada je Magzi u pitanju. Istina je da je gospodin imao odraz preko metra, tačno 44 inča.
Matematički, on je mogao da zakuca sa takvim odrazom, eventualno držeći loptu sa dve ruke, teško je zamisliti da je mogao jednom rukom, uzimajući u obzir veličinu lopte i njegove šake. Ne, nije imao enormno velike šake kao Kavaj Lenard.
Nekoliko svedoka je izjavilo da je nekoliko puta zakucao na treningu i zagrevanju. Ne postoji video koji bi javnosti dokazao ove tvrdnje, ali je Magzi bio mnogo više od pokušaja zakucavanja. Sam kaže da bi zakucavanje tokom utakmice bilo bespotrebno trošenje energije. To je samo još jedan ukras. Više bi ga zadovoljila atraktivna asistencija.
Magzi je rođen 1965. na istočnoj obali u Baltimoru, Merilend. "Mislim da me je majka rodila ove visine", rekao je Magzi. "Ne sećam se da sam ikada rastao, imam osećaj da sam uvek bio isti", pričao je sa osmehom na licu.
Cela porodica je bila slične visine, pa ga nije čudilo kako nije mnogo izrastao. To ga nije spečilo da mu košarka postane omiljen sport. Od detinjstva se borio za svoje mesto pod suncem, iako je svakog dana dobijao podrugljive komentare i prognoze da nikada neće ozbiljno zaigrati košarku.
U njegovoj glavi se dešavao neki drugi film. Rezonovao je da košarku igraju oni koji znaju, a ne oni koji imaju visinu. Bio je potpuno u pravu. Sa prijateljima je napravio improvizovani koš, kako se ne bi svaki dan sveo na gledanje "visokih" igrača.
Improvizovani koš je bio sačinjen od praznih gajbi mleka. Odsekli bi dno i okačili na dve suprotno postavljene ograde. Dobra stvar, kako Magzi kaže, bila je ta što su mogli da zakucavaju, jer su ih postavili na visinu koja njima odgovara.
"Morate biti kreativni da biste igrali, a ja sam samo želeo da igram košarku",rekao je Magzi.
Još od malena je bio fokusiran na odbranu i kreiranje akcija za poene, više nego na čisto poentiranje. Znatno niži od ostalih shvatio je da svojim ulascima u kretnje protivnika može da napravi prilično veliki haos u igri. Tada su svi oni stariji, koji su ga isključivali iz timova, počeli da primećuju malenog borca.
"Odjednom, svi su počeli da primećuju malog Magzija. Počeo sam da dobijam reputaciju odličnog defanzivca".
Srednja škola Danbar je bila pozornica na kojoj je nastupala spektakularna petorka. Trener Bob Vejd, koji će kasnije trenirati Merilend, bio je idejni tvorac tog tima. Interesantno je to što je trener Vejd pre karijere košarkaškog trenera bio igrač američkog fudbala u nekoliko timova.
Dejvid Vingejt, Redži Luis, Redži Vilijams i Magzi Bougz bili su članovi tima koji je došao do perfektnih 60-0 u sezonama 1981/1982. i 1982/1983. "Kuća od cigli", kako su ih zvali, bili su nepremostiva prepreka za sve rivale. "Pesnici" su bili toliko inspirisani te sezone, da su mnogi predviđali blistave karijere najboljim igračima tima.
"Pogledajte visine koje želite postići,
Držite noge čvrsto na zemlji na putu ka cilju,
Idući ka plemenitim delima svaki napor je opterećujuć,
Ambicija koja je vredna je hrana za dušu".
Pol Lorens Danbar napisao je pesmu "Emancipacija" iz koje je izvučen deo koji bi mogao potpuno da odgovara svemu što su te godine radili učenici škole Danbar.
Nije da škola nije imala istoriju uspešnih sezona. Bila je to škola koja je živela za košarku. U rasponu od 1956. do 1988. osvojili su čak 17 šampionata konferencije. Od 1997. do 2007. osvojili su četiri nacionalna šampionata. Vredno. Čak impresivno za školu iz istočnog Baltimora.
U svlačionici je stajala veš mašina koja je, umesto veša, bila napunjena ciglama. Onim standardnim, crvenim, pravilnog oblika. Školski dres za trening je stajao na mašini više kao ukras. Iako ničemu nije služila, niko se nije usudio da je izbaci.
Nije se usudio zato što je upravo ona svedočila o događajima koji će ostati upisani u srednješkolske košarkaške knjige. Trener Vejd je upravo te cigle zvao motivatorima. One su bile nosilac discipline. Kada bi neko od njegovih igrača odstupio od standarnog režima, svi igrači bi uzeli u ruke cigle i ceo kondicioni trening radili sa njima u rukama.
Zamislite kako izgleda raditi vežbu "skakač" sa ciglama u rukama. I to tempom koji vam trener odredi, ne onim koji vi možete ili želite. Cigle su bile oruđe koje je trener Vejd koristio da izgradi najbolji srednjškolski tim ikada.
Zapravo, rekord od 29-0 je prerastao u 31-0 u post sezoni. Već pomenuta petorka krstarila je dominantno Amerikom te godine. Od četvorke, može se reći da je Dejvid Vingejt ostavio najmanje zapažen trag u NBA ligi.
Magzijevu karijeru ću opisati u redovima ispod. Redži Vilijams je bio dobar igrač iz drugog plana. Najbolje partije je beležio u Denveru koje je tih godina lutao ligom. Pored Mutomba i Mahmud Raufa bio je najbolji igrač Grumenja iz Kolorada.
Redži Luis je išao ka tome da ostvari impresivnu karijeru, ali se tog jula 1993. desila tragedija. Sa 27 godina je doživeo iznenadni srčani udar na terenu, tokom treninga. Pre toga su zabeleženi problemi sa srcem kada je kolabirao na otvaranju plej-of serije sa Šarlotom za koji su nastupali njegovi drugari iz večne Danbar petorke, Bougz i Vingejt.
Autopsijom je utvrđeno da je uzrok bila hipertrofična kardiomiopatija. Sahranjen je u neobeleženom grobu u Masačusetsu. Kasnije je kružilo dosta priča da je kokain glavni krivac za smrt Luisa. Seltiksi su pretili tužbom protiv novinara. Kada je pronađeno prisustvo adenovirusa, prestale su priče o kokainu.
Magzi se rado seća utakmice protiv škole Kemden iz Džersija. Pubika se smejala Magziju kada je izašao na zagrevanje. Meč je spojio dve neporažene ekipe. Zvezda Kemdena, Bili Tompson, bio je odlučan da odbrani domaći teren.
Dobacivali su mu da je dobar samo kao nosač vode. Trener Vejd ga je pogledao i upitao da li je dobro. Magzi je samo rekao: "Treneru, danas ćemo imati žurku na terenu". Danbar je "obrisao parket" ekipom Kemdena. Pobedili su ubedljivo - 84:59. Pokazali su ko je gazda.
Kada se danas priča o dominaciji srednješkolskih timova tu je Lebronov tim, pa Ouk Hil, koje je predvodio Džeri Stekhaus, ali je Danbar i dalje tim koje je dao četiri NBA košarkaša, od toga trojicu izabranih u prvoj rundi drafta. Ne samo to, ceo tim je otišao na koledže u Diviziji 1. IM-PRE-SI-VNO!
Na sve to, tim je bio toliko dobar, da je pokojni Luis ulazio sa klupe. Vingejt, koji je kasnije bio poznat kao defanzivni specijalista, bio je zapravo ofanzivna napast. Redži Luis, koje je bio najveća zvezda među njima, u rasponu od 1988. do 1993, bio je među šest igrača sa 7.500 poena, 1.500 skokova, 1.000 asistencija i 500 ukradenih lopti. Ostali su bili Džordan, Barkli, Dreksler, Meloun i Malin.
Neka sledeća kolumna će sigurno biti o njemu. O njemu i Danbar timu koji je gotovo sve protivnike častio sa "30 plus" razlikom tokom dve dominatne sezone.
Magzi je stalno ponavljao da morate pametno pronaći svoje mesto. Sa njegovom visinom pronašao je ono što timu nedostaje, a on može nadomestiti. Shvatio je da može biti general na parketu, koji će voditi tim.
Ako posmatramo njegovu karijeru, daleko od toga da je bio epizodista. Štaviše, tokom najvećeg dela karijere bio je prvi plejmejker. Njegov "prime time" je ostao u Hornetsima. Bio je uvek među vodećim asistentima lige. Ako posmatramo samo asistencije, to bi bilo potcenjivanje Magzija. Svoju "manu" je obilato koristio kako bi poboljšao učinak u kategoriji - ukradene lopte.
Ako ste pomislili da je bilo prenizak, možda ćete promeniti mišljenje kada pročitate da je na utakmici protiv Netsa zabeležio čak dve blokade. Jednu je čak udario velikom Petu Juingu! Još jedna od nerealnih partija je bila protiv Pistonsa u sezoni 1993/1994. kada je zabeležio 18 poena, 5 asistencija, 2 ukradene lopte i čak 10 skokova. Podelio je mesto najboljeg skakača sa Alonzom i to vam sigurno dovoljno govori kakav borac je Magzi bio.
Magzi trenutno zauzima 23. mesto na večnoj listi najboljih asistenata NBA lige. Ako vam je ovaj podatak impresivan, onda će još impresivnije biti sledeće. Magzi zauzima čak pet mesta od prvih deset na listi koja beleži odnos asistencija i izgubljenih lopti. Kada se uzme totalni koeficijent, Magzi ima najbolji odnos asistencija i izgubljenih lopti među tolikim brojem vanserijiskih plejmejkera koji su prošli ligom.
Magziju je nakon škole ponuđena stipendija na Vejk Forestu, koji će kasnije dati najbolju četvorku u istoriji lige, Tima Dankana. I dalje su negativni komentari pratili karijeru malenog borca. Koledž je imao skoro istu putanju kao NBA karijera. Krenulo je sporo, ali je na poslednje tri godine Magzi postao najbolji asistent i kradljivac lopti. Ubedljivo. Pored toga, bio je treći skakač tima.
Talentovana draft klasa donela je čak trojicu "Pesnika" u NBA ligu. Luis je otišao u Seltikse, Vilijams u Kliperse, dok je Magzija birao Vašington. Navijači su ga izviždali na draftu, kada ga je Vašington birao u prvoj rundi, ali su brzo shvatili da u timu imaju najvišeg i najnižeg igrača ikada.
To im je bilo prilično simpatično, ali nije bilo simpatično treneru koji je Magziju dao šansu tek na kašičicu. Magzi je odmah nakon toga procvetao u Hornetsima u čijem dresu ga svim pamtimo. Svi smo obožavali to hrabro srce.
Šarlot i Majami su u njegovoj drugoj sezoni bili novi timovi u ligi. Upravo su ga Hornetsi birali na ekspanzionom draftu, zajedno sa Delom Karijem. Kako su dugo igrali zajedno, otac Stefa i Seta Karija, nosi dosta anegdota iz tih lepih godina.
Kari senior se seća kako je dobijao lopte na tacni od Magzija. U početku je po prihvatanju pasa pravio dodatni dribling, pa nakon toga uputio šut na koš. Magzi je to gledao i onda mu je u jednom momentu prišao.
"Zašto spuštaš loptu? Ja ti serviram pas da šutneš. Nema potrebe da praviš dodatni potez", odbrusio je Magzi.
Del ga je shvatio ozbiljno. Sam kaže da je time postao znatno opasniji šuter. Uskladio je svoju kretnju sa Bougzovim dodavanjima i šutirao u milisekundi po dobijanju pasa. Postali su tandem koji je radio perfektno.
Proveo je punih deset sezona u Hornetsima čineći jedan od najvoljenijih timova NBA lige. Sve do dolaska Lerija Džonsona, Šarlot je bio tim koji je večito bio u negativnom odnosu pobeda i poraza. Reks Čepmen i Kendal Gil nisu bili dovoljan zalog za dobre partije. Iako ih je Magzi hranio loptama, Šarlot nije imao dovoljnu dubinu da na istoku uradi nešto više.
U ruki sezoni Alonza Morninga, ovaj tim je stigao čak do druge runde plej-ofa. Od tima koji je služio za popravljanje razlike, stigli su do legitimnog konkurenta za titulu na Istoku. Petorka Morning, Džonson, Gil, Vingejt i Bougz, uz najbolje šestog igrača, Dela Karija, napravila je pravu senzaciju u plej-ofu, ali su u polufinalu zaustavljeni od iskusnih Niksa.
U narednim sezonama, od kojih su neke bile obeležene povredama glavnih igrača, pa tihim sukobom između Alonza i Lerija, donela je toplo-hladne sezone. Kada se konačno razrešila situacija oko Alonza, koja je rezultirala trejdom u Majami, došlo je vreme za rebilding.
Hornetsi su poslali pika u liku Kobija Brajanta u Lejkerse za Vlada Divca. Leri je otišao u Nikse, dok je u suprotnom pravcu pošao Entoni Mejson. Pre toga je Glen Rajs zauzeo mesto prvog strelca i glavne ofanzivne poluge odlaskom Morninga.
Dejv Kauens je fino uklopio ekipu gde se tačno znalo ko šta radi. U plej-ofu su ispali od Niksa, u prvoj rundi, ali je Magzi pružio blistavu partiju sa 16 poena u proseku protiv snažnih Niksa. Klupa je potpuno podbacila, pre svega Del Kari koji je bio totalno ispod svog nivoa. Prvenstveno šuterski.
Trejd je sprečio Magzija da učestvuje u jednoj od najboljih sezona Hornetsa. Šarlot je ispao od Džordanovog Čikaga u polufinalu. Svi su imali osećaj da su mnogo nedostajale Magzijeve asistencije koji je bio trejdovan u Golden Stejt za Bi Džej Armstronga. Armstrong nije ni približno bio uticajan na igru, posebno u plej-ofu, kao što je Magzi bio. Pored toga, Dejvid Vesli nije bio dovoljno veliki general na terenu. Svima je nedostajao maleni komandant napada Hornetsa.
U Golden Stejtu je bila tužna situacija. Sprivel je igrao svoju igru. Iako su dobili novi logo, novu uniformu, novu dvoranu, sve ostalo je ostalo nesrećno. Džo Smit je bio previše povučen da bi imao velikog uticaja na promenu hemije ekipe. Donjel Maršal je bio još jedna mlada nada, koja je bila zarobljenik ega Latrela Sprivela.
Magzi je doživeo da vidi da igrač davi glavnog trenera, kada je Sprivel proveravao žležde na vrati PJ Karlesima. Sezona za zaborav u kojoj je Magzi imao delimično bitnu ulogu. Veliki trejd koji se desio na pola sezone trebao je da označi rebilding franšize, koji je svakako bio potreban.
Svi talenti su otišli. Stigao je problematični Kris Mils. Na sreću Magzija, nije doživeo gangstersku scenu kada je Kris Mils preprečio put autobusu sa igračima Portlanda, te je sa svojom ekipom izvadio oružje i držao igrače kao taoce, kako bi “popričao” sa Bonzijem Velsom. U toj sezoni, najefikasniji je bio Džon Starks, sa 14 poena po meču.
Kao slobodan igrač je potpisao za Toronto, gde je bio deo uzbudljivog tima koga su predvodili rođaci, Vins Karter i Trejsi Mekgrejdi. Magzi je bio obožavan i poštovan u Torontu. U obe sezone Reptorsi su bili akteri plej-ofa, od čega je Magzi propustio drugu sezonu, jer je odigrao samo tri utakmice. Nakon toga je usledila penzija malenog borca ogromnog srca.
Nadimak koji ga prati dobio je od drugara, po liku iz serije "The Bowery Boys". Postojao je lik koji je nosio taj nadimak, koji je bio vođa ekipe, a bio je najniži među njima. Isprava mu se nadimak nije svideo, ali uzimajući u obzir da mu je prvi nadimak Jabuka, nije se mnogo dvoumio. Nadimak Jabuka je dobio zbog ultrakratke frizure, zbog koje mu se glava sijala kao jabuka.
Ostao je Magzi. Tajron je bilo ime koje je koristila samo njegova majka i učitelji, koji su morali da koriste ime koje je dobio rođenjem. Kaže da je bilo saigrača koji su mislili da se zaista zove Magzi. Leri Džonson često nije mogao da se seti njegovog imena po nekoliko minuta. Leri ga nije zvao mi Magzi, ni Tajron, već Bili. To je bio nadimak njegovog oca.
Pravo ime oca je bilo Ričard, ali su ga svi zvali Bili. Magzi i dalje ne zna zašto i kako je došlo do toga. Zaključak je da si morao da dobiješ neki specifičan nadimak rastući na obodima Baltimora. Kao što je Redži Vilijams imao nadimak Ras.
Čak ga je i žena zvala Magzi. Tako joj se predstavio prvi put, tako je ostalo. I na dan venčanja. Nikada Tajron. Baš nikada.
Kada je prisustovao zvaničnom prijemu u Beloj kući, gde je bio gost Baraka Obame, pismo je bilo adresirano na… Magzija Bougza. Skoro čitavog života je zvan imenom pod kojim nije rođen. Šali se da će mu sigurno jednog dana na ploči pisati Tajron "Magzi" Kurtis Bougz.
Za sve nas koji obožavamo ovog velikog gospodina on je Magzi. Pitanje je kako bi sve izgledalo da mu je ostao nadimak Jabuka. Da li bi postao zaštitno lice Apple kompanije? Moguće. Ali je mnogo bolje što je od Jabuke nastao Magzi.