Debitujem na Olimpijskim igrama. U ogromnom gradu kakav je London. Izazov po svim osnovama. Ovo je tekst o ljudima i jednoj stvarčici koji su mi olakšali život.
Primjetili ste da ne pišem o Olimpijskim igrama. Em nemam glavnu akreditaciju, što znači da Olimpijskom parku, borilištima, Selu, ne mogu ni da primirišem, em kapiram da vas izjave sportista, uz dužno poštovanje svima njima, i ne zanimaju pretjerano. Znate ono: "daćemo maksimum", "spremili smo se", "danas svako igra...(dopunite sport po želji)".
Vjerujte, i meni je preko glave tih i takvih izjava. Znam da su one sastavni dio ovog posla, ali dolazak u London sam shvatio i kao priliku da vam prenesem nešto što većina vas, možda, nije bila u prilici da vidi, osjeti. Naravno da bih volio da idem na takmičenja, da gledam vrhunske sportiste iz cijelog svijeta, ali tako je-kako je i ne žalim se.
To što sam "zanemario" Olimpijske igre zarad prenošenja atmosfere i nekih turističkih atrakcija u Londonu, ne znači da ja nemam svoje olimpijske heroje. Štaviše!
Zato je ovaj tekst posvećen njima, osobama koje su mi pomogle prvih dana boravka u Londonu. Pomogle toliko da sada čitate ono što ja prolazim i doživljavam.
Mjesto broj 1: Eli R. (znam, prezime, naravno, ali to nije bitno). Ta djevojka je učinila nemoguće mogućim. Obezbijedila mi je press akreditaciju za London medija centar, što znači da bez problema, pritiska, pronalaženja alternativnih lokacija u ovom megalopolisu, mogu da šaljem tekstove, kačim fotke, šaljem mejlove, sjedim u klimatizovanoj prostoriji (čitaj: ne topim se na suncu)…
Kako je uopšte do toga došlo? Puka sreća! Trebalo je tu registraciju za press akreditaciju da sredim mnogo ranije. Nešto je, međutim, zapelo u sistemu i mene nije bilo. Već sam se bio pomirio sa činjenicom da ću morati da trčim po internet šopovima i kafićima sa wi-fi po Londonu (svako ko je bio u ovom gradu zna da se to graniči sa ludilom!). Uglavnom, dođem vam ja do tog press centra i kažem: "Ja doš'o, a vi vidite šta ćete". Dobro, nije baš bilo tako, ali sam objasnio da ja nisam znao za taj press, bla, bla...
Morao sam da pošaljem novu registraciju, ali, opet problemi. Uglavnom, u trenutku beznađa, sjetim se da bi u tom Medija centru mogla da radi osoba koja bi mogla da mi pomogne. Kontaktirao sam sestru, a onda jednu od najboljih drugarica koja zna djevojku u Londonu. Da, to je Eli! I tako je meni Eli sredila akreditaciju na lijepe oči.
Hvala ti, Eli! Hvala, Majo, hvala i sestro moja!
Mjesto broj 2: Brat Indijac. Ne znam kako se zove momak koji radi u PC šopu u Kilburnu, ali zaslužio je aplauz. Prvog dana boravka odem do obližnjeg internet šopa u kvartu gdje sam odsjeo. Tamo mi lik kaže da ne mogu da koristim svoj laptop. Hm, ok, šta je-tu je. Ali, odmah do njega je PC prodavnica, neka vrsta servisa za laptop i gedžete, uz nekoliko kompjutera za surfovanje netom. E, tu može laptop! U prodavnici, u 10 sati ujutru, piči neka indijska muzika, vjerovatno iz bolivudskih filmova. Ritam mi i nije toliko stran. Kad sam već tu odlučio sam da pitam momka da mi pomogne u vezi sa nabavkom interneta, po instrukcijama kolega iz IT sektora u MONDU.
"Molim te, da mi objasniš kao potpunom idiotu, jer ja se u to baš ništa ne razumijem. Treba mi internet gdje god da se nađem - u stanu, u parku...", rekoh mu. Brat Indijac (tako sam ga prozvao, ne zamjerite) mi sve potanko objasni.
"Imaš internet stik (pripejd fazon) jednog operatera, koji je jeftiniji, ali moraš stalno da dopunjuješ i drugog operatera, koji je malo skuplji, ali ima 1gb. Ustvari, ima 3gb". Sve se ovo dešava prije magične Eli, tako da je bilo: "daj šta daš, poludiću bez mogućnosti da imam internet stalno (navika je čudo!)". Dečko mi je sve ponovo potanko objasnio, ubacio sve šta treba, instalirao pripejde, provjerio više puta, a potom mi NIJE naplatio prethodno korišćenje interneta, a bio sam u šopu bar jedan sat (to bi bilo oko 2 funte). Iako sam insistirao da platim sve, on nije htio ni da čuje: "Ne, ne, naplatiću ti samo ovo, ovo ostalo neću".
Po izlasku iz prodavnice dobacio sam mu: "You are king" (Kralj si, brate, po zemunski).
Mjesto broj 3: To što ću ove ljude da navedem pod ovim brojem ne znači da ne zaslužuju višu poziciju, ali mjesta nisu važna. Važno je nešto drugo. Keti, Vlada, Paja i Gane, ekipa iz Sport Networka, ekipa sa kojom sam došao u London i sa kojom se borim da svaki dan prođe lakše, bez mnogo nervoze...Međusobna podrška, bodrenje...Rade kao mašine, puni entuzijazma, trče sa kraja na kraj Londona i kad se sretnemo u Medija centru razmjenimo utiske i šale. Uveče, prije spavanja ćaskanje i po pivce za lak san do sutradan.
Hvala i njima!
Mjesto broj 4: Galaxy Note. Moj vjerni drug. Munja. Don Čiko Felipe Kajetano Lopez Martinez i Gonzales ili samo Čiko (Zagorov prijatelj). Da nema tog čuda tehnike ne biste gledali fotografije. Za sada me služi ekstra, što bi rekli mladi.
Za mene su Olimpijske igre već počele i, da parafraziram bivšeg golgetera Partizana Milana Galića: “Ja sam medalje podijelio, a ostali neka se poređaju kako im volja”.
PS: Uskoro još tekstova!
(Izvještač MONDA iz Londona Predrag Vujić)