Jaćimović za MONDO: Na planini padaju maske

Znate onaj vic kad Spajdermen skače sa zgrade na zgradu po Beogradu... Na kraju doskoči na "Beograđanku", lupi se po čelu i zapita: "A gde ću sad?". Dragan Jaćimović nije Spajdermen, ali jeste čovek koji se peo i popeo na najviše svetske vrhove, da bi došao i na krov sveta, na visine od preko 8.000 metara koje dosežu samo ptice i avioni.

U razgovoru za MONDO Jaćimović je pričao o tome kakav je osećaj kada je "samo nebo iznad", koji je vrh prvi osvojio, kako izgleda život alpiniste...

Smiren, ušao je u redakciju MONDA sa romanom Amina Malufa pod rukom, i uz šolju zelenog čaja počeo da priča. Srednjeg je rasta, atletske gradje, nije "krakat" ako ste tako zamišljali alpinistu, ali jeste preplanuo, jer se pre nekoliko dana vratio sa Akonkagve.

"Dvadesetjednočlana ekspedicija Planinarskog saveza Srbije i Extreme Summit Teama, je u punom sastavu osvojila najviši vrh južne hemisfere - Akonkagvu (6.962 metara). Ekspedicija je u argentinskom Ministarstvu turizma registrovala rekord - uspon najbrojnije stoprocentne ekspedicije u istoriji ove planine - za šta nam je dodeljen sartifikat. Mada, mi ne idemo u planine da bismo postizali ili obarali rekorde. Mi se penjemo jer to volimo, a rekord se dogodi ili ne."

Objasnite nam, zašto je uspeh ako se svi popnu? Zar nisu zbog toga i krenuli?

Planina je mesto gde padaju maske i gde može doći do neočekivanih reakcija ljudi. Znate, i u Beogradu često odreagujemo nekontrolisano, a zamislite tek na velikim nadmorskim visinama, usled napora, straha... Zato uspon do vrha ne zavisi samo od kondicione pripreme, koja je baza, već od harmonije duha i tela, od spoljnih uticaja, od meteoroloških uslova. Klima je na planini, posebno na Akonkagvi, veoma nestabilna, čak nestabilnija nego na Himalajima. Andi se nalaze izmedju Atlantskog okeana i Pacifika, mnoge struje se tu sudaraju i ne možete znati šta vas čeka. Ja nisam pristalica korišćenja satelitskih prognoza, jer nisu pouzdane. Zato je životno iskustvo od velikog značaja. Takodje, potrebno je ljude postepeno aklimatizovati. Ako biste iz dana u dan išli na novu visinu, bez adekvatne aklimatizacije, razboleli biste se, povraćali, bolela bi vas glava. Dakle, morali biste da se vratite, jer ako nastavite uprkos signalima koje vam telo šalje, umrli biste.

Da li to znači da vi, kao vođa ekspedicije, odlučujete ko nastavlja uspon, a ko ne?

Ne, ja uvek pokušavam da izvučem maksimum iz čoveka i da ga motivišem. Svoje iskustvo, a samo na Himalajima sam 12 godina, pokušavam da prenesem ostalim članovima ekspedicije. Ja sam na Everestu gotovo doživeo kliničku smrt i to me je zaista promenilo. Sada znam svoje granice. Rekao sam sebi - hvala Bogu da sam preživeo, a sada bih mogao drugima da prenesem to iskustvo. Napustio sam osmočasovno radno vreme na Vojnoj akademiji i posvetio se vodjenju ekspedicija. Želim da pomognem drugima da izbegnu moje početničke greške. Mislim da mi to polazi za rukom. Posebno se ponosim što sam na Mont Everest izveo prvu ženu iz Srbije Draganu Rajblović, a sa mnom se popelo i još sedam ljudi, medju kojima prvi Bosanac, prvi Makedonac kome je u Makedoniji upravo uručen orden zbog tog podviga. To su trenuci kada shvatite da ono što radite ima smisla.

Dakle, vi sada motivišete druge, a šta je vas motivisalo da počnete? Znamo da ste kao mladić skakali sa mosta u reku Skrapež. Jeste li se i verali po drveću?

Naravno! Odrastao sam na selu i tome dugujem ljubav prema prirodi koja me je i odvela u planine. Takođe, nema sporta kojim se nisam bavio, ali ni kosti koju nisam polomio. Bio sam pravi adrenalinski ovisnik i do 2000. godine cilj mi je bio - Everest! Međutim, taj vrh me je potpuno promenio i zahvalan sam mu na tome. Shvatio sam da adrenalinska priča vodi samo u smrt.

Šta misli čovek dok stoji na vrhu Mont Everesta? Da li ste se osećali kao Spajdermen u Beogradu? Znate taj vic? Skakao je sa jedne zgrade na drugu i tako stigao do Beogradjanke, osvrnuo se oko sebe i pomislio - gde ću sad?

Pa, tako nekako. Kada počnete, prvo želite da se popnete na vrh od 6.000 metara, i to uspete, zatim želite da se popnete nekim težim putem, onda i to uspete, a onda se zapitate - gde su moje granice? Ja sam pronašao odgovor - nema granice, adrenalin vodi u smrt. Zato kažem da su me Himalaji promenili. To je moja druga domovina. Imam tamo puno prijatelja.

Da li su vam i šerpasi prijatelji? Kakvi su to ljudi?

Neverovatni! To su najčistija stvorenja na svetu, oni žive u potpunom skladu sa prirodom. U niže predele silaze samo kada treba da uzmu platu, a u poslednje vreme imaju sve više novca, ali ih to ne menja. Ulažu u obrazovanje svoje dece, kupuju kuće u Katmanduu, ali niko od njih ne želi da bude bogat i glavni, već se pomažu međusobno. Bez obzira na to koliko zaradjuju, možete ih videti skromne i mirne, sa brojanicom u ruci (istom kao što su naše, čak i sa istim brojem kuglica). Kada je loša sezona za poljoprivredu u dolini, gde žive hindusi, onda im šerpasi, koji su budisti, pomažu. Plaćaju ih da im obavljaju kućne poslove, na primer.

I vi delujete smireno i opušteno. Da li samo takvi osvajaju vrh?

Everest bira ko će doći na vrh. On je taj koji odlučuje. To nije najteži vrh, ali je najviši i magičan je. Tamo se poludi u želji da se uspe, tamo ljudi, čak i gaze po drugima, bukvalno. Međutim, ne popnu se takvi. Do vrha stignu oni koji nađu mir u sebi, koji uhvate ritam prirode, mnogo sporiji od našeg uobičajenog ritma. Ko stvori svoju pozitivnu karmu planina će mu otvoriti vrata. Ljudi sa jakim egom teško penju Everest. Lakše je nasmejanima, koji razmenjuju energiju sa prirodom. Zato je i diskutabilno pitanje - da li je alpinizam sport? Sport je takmičenje protiv druge ekipe ili čoveka. U alpinizmu toga nema. Da li se mi takmičimo protiv planine? Ne, čovek se tu takmiči sam sa sobom.

O čemu se razmišlja na vrhu?

Kada stignete ne zadržavate se dugo, desetak minuta, napravite nekoliko fotografija, možda pomislite - napokon, nema više, kraj! Mnogo su bitnija razmišljanja i osećanja koja vas prate tokom uspona.

Vi ste Mont Everest osvojili bez kiseonika?

Meni se dogodilo da sam ostao bez kiseonika na 8.700 metara, ali nisam odustao, bez obzira na to što mi je život bio ugrožen. To nije hrabrost, to je ludost i zato sada želim da kažem drugima da to ne rade. Sada vodim ekspedicije u kojima je bezbednost maksimalna. Međutim, pitanje je da li je doživljaj potpun kada je sve idealno. Tako smo prošle godine imali divan, sunčan dan, a moj prijatelj iz Škotske, Henri Tod, koji je 30 godina posvetio Himalajima i imao preko 70 ekspedicija, rekao je "ovo je najgori dan za uspon". Bio sam iznenađen, ali mi je on objasnio - članovi ekspedicije sada misle da je ovo lako, da će im uvek biti ovako. "Misliće - posle ovakvog uspona na Himalaje idemo na K2 (najteži vrh u Pakistanu), popećemo se k'o od šale!" I bio je u pravu. Prošle godine sam imao jednog čoveka koji je tako 'prošao' na Himalajima, pa je, kada se vratio u Beograd, pričao drugarima kako je lako. To znači da ništa nije shvatio.

Po čemu se vaš svakodnevni život razlikuje od nas koji "ne penjemo", kako to vi kažete.

Treniram redovno i zdravo se hranim. Uglavnom jedem vegetarijansku hranu, retko piletinu, i slušam svoje telo. Uživam u treninzima jer to za mene nije obaveza, već ljubav. Vozim bicikl, plivam, trčim, idem u teretanu... ali onda kada želim i koliko želim. Ja treniram srce, a ne mišiće. Imali smo na Akonkagvi čoveka koji je trenirao sigurno tri puta više nego ja, ali je tokom uspona bio jedan od najgorih. Falilo mu je samopouzdanje, ali i nepoznavanje određenih pravila. Strah 'srče' energiju. Kada je mozak uključen više nego što treba on troši glikogen koji je potreban mišićima. Na planini morate biti opušteni.

A šta morate da jedete?

U baznom kampu se jede sve, ali najviše namirnice bogate ugljenim hidratima i proteinima. Unosi se puno tečnosti - supe, čajevi... Na planini dehidrirate samo zato što dišete i gubite tri do četiri litre tečnosti, a znojenje je pravi luksuz! Svaki put kada dođete u bazni kamp neko vas dočeka i pripremi vam jelo. Topimo sneg i pripremamo gotova jela, testeninu, instant supe, ali jedemo i slatkiše, čokoladice... Bitno je da se ne dehidrira i da vam ne opadne nivo šećera u krvi. Zato se jede i kada niste gladni, na silu.

Koliko košta jedna ekspedicija?

Cena zavisi od visine na koju se penjemo. Za ekspediciju od tri nedelje, do 6.000 metara, sa sve avionskom kartom, opremom... potrebno je oko 2.500 evra, što je za naše uslove puno, ali u svetu je to ništa. Usponi preko 8.000 metara, zbog rizika i priprema koje traju skoro dva meseca, koštaju oko 7.000 evra. Everest je posebno skup jer vlada Nepala živi od toga i samo dozvolu za penjanje naplaćuju 70.000 evra. Tako da Everest košta oko 15.000 evra po osobi.

Ko to u Srbiji može da plati?

Gotovo niko. Uglavnom se penju Britanci, Amerikanci, Rusi sve više, ali i Španci i Francuzi, dok Nemaca skoro i nema. Takođe, ima dosta Slovenaca, Čeha i Slovaka.

Da li ste čuli za "Spajdermena" koji se već godinama penje po svetskim neboderima i redovno ga hapse. Da li bi on uspeo da osvoji Mont Everest?

Ja to ne razumem. Kada imate producenta, fotografa, kamermana... čitav tim koji je tu da vas ovekoveči, onda je to egzibicionizam. Ja sam protiv toga i ne volim da se pojavljujem u medijima. Ja sam sportista, a ne zvezda, radim ono što volim, a poseban odnos imam prema Himalajima. Meni je ta planina dozvolila da budem tamo i puno sam naučio od nje. Prijatelji mi kažu da sam se promenio, nabolje, a i ja osećam da sam opušteniji i da lakše rešavam svakodnevne probleme sa kojima se susrećem živeći u gradu.

Znači, preporučujete nam penjanje kao terapiju?

Svaki sport je dobar i za duh i za telo. Čovek do smrti treba da radi na sebi, a penjanje je odličan način da se čovek oslobodi negativnih stvari, da se pronađe, pročisti misli. Često su mi ljudi, kada stignu na Himalaje, govorili - odavde vidim sebe u Srbiji kao neku drugu osobu, kada se vratim kući mnogo toga ću da promenim.

(Dragana Todorović, www.mtsmondo.com)