Na početku novogodišnjeg serijala "Gost MONDA" predstavljamo Jovanu Kovačević, reprezentativku Srbije i nezvanično najlepšu igračicu Evropskog prvenstva u Švedskoj.
"Tri puta sam lomila nos, nabijala sve prste na rukama, imam šake veće od mnogih muškaraca...", nabrajala je mlada rukometašica Jovana Kovačević prilikom gostovanja u redakciji MONDO.rs.
Bez obzira na sve to, 20-godišnja reprezentativka Srbije i članica mađarske Bekeščabe očarava svojim izgledom i osmehom. Da se ne bavi rukometom, bez problema bi se snašla u manekenstvu.
Zapravo, pre nego što je izabrala loptu, imala je iskustvo pred foto-aparatom.
"Kao mala, išla sam na manekenstvo zajedno sa bratom. Nikada nisam planirala da se bavim rukometom, sve dok me na školskom turniru nije primetio jedan profesor i pozvao da treniram u Zemunu. Prvo nisam htela, jer me je 'majka rodila živu i zdravu', a rukomet mi je delovao kao prilično grub sport, pa sam zamišljala da će tamo da me 'polome'", priča Jovana.
"Dve godine me je drugarica ubeđivala da pođem na trening sa njom, a kada sam otišla, odmah sam napravila 'haos'", sa osmehom se prisetila i objasnila nam šta se dogodilo:
"Na prvom treningu sam iz sve snage pogodila golmanku loptom u stomak i izbila joj vazduh. Trener je zapazio da imam snažan šut i tako je sve počelo... Niti sam želela, niti maštala da igram rukomet, a sada ne mogu da zamislim život bez njega".
Jovana je rukometom počela da se bavi sa 14 godina. Pre toga je trenirala realni aikido, u kojem je stigla do braon pojasa.
"Svi u familiji smo veoma vezani za sportove. Mama za atletiku, tata takođe za rukomet, stariji brat je sada fitnes trener, ali je igrao odbojku, a mlađi se još traži. Za sada je u ragbiju".
Da je napravila pravi izbor, potvrđuje činjenica da je posle samo šest meseci treninga bila pozvana u nacionalni tim (mlađe selekcije), dok je na nedavnom Evropskom prvenstvu u Švedskoj bila najmlađa u našoj "A" reprezentaciji.
U međuvremenu je, prošle sezone, bila član tadašnjeg evropskog prvaka, podgoričke Budućnosti.
"Nikada nisam bila opterećena rukometom. Igrala sam ga zato što meni prija i zavolela sam ga zbog sebe, jer mi je bilo lepo. U početku i nisam znala ko su najbolji igrači i timovi, ali sam kasnije sve to naučila, pošto sam igrala protiv mnogih od njih, ili sa njima", priznaje Jovana.
U Budućnost je otišla iz beogradskog Juniora, sa kojim je izborila plasman u Superligu Srbije i za koji je u jednoj utakmici dala 20 golova!
"Igrali smo protiv Radničkog iz Svilajnca. Neraspoložena sam otišla na utakmicu i dala 20 golova od, ako se dobro sećam, 27 celog tima. Kako me je krenulo, ne znam...".
Kao što je pomenuto na početku teksta, bavljenje rukometom donosi i rizik od povreda.
"Dan pred putovanje na Evropsko prvenstvo za juniorke, saigračica mi je slučajno slomila nos na treningu. Urnisala ga skroz! Ali, toliko sam želela da igram, da sam pristala na operaciju 'na živo'. Rekla sam doktorki da moram da idem na Evropsko prvenstvo, ali na kraju su mi, ipak, zabranili da igram. Baš teško sam to podnela".
Bio joj je to treći put da je polomila nos.
"Na probu u Budućnost sam došla sa zaštitnom maskom, ali sam uspela da ih ubedim da me zadrže. To, međutim, nije bio jedini peh, pošto sam uoči početka sezone pokidala bočne ligamente kolena. Srećom, to samo zarasta, pa nije bila potrebna operacija, a u klubu su imali strpljenja da sačekaju mesec dana dok se oporavim".
Podgoricu je, ipak, napustila posle godinu dana.
"Bilo je to fantastično iskustvo za mene. Trenirala sam sa nekim od najboljih igračica Evrope, kao što je na mojoj poziciji Rumunka Kristina Neagu, ali sam odlučila da odem u Mađarsku, pošto sam želela da igram. Ja sam još mlada, a klub kao Budućnost ima takve ciljeve da nisu mogli da mi daju veliku minutažu".
Jovana je sada u Bekeščabi.
"Mislim da je mađarska liga najjača u Evropi, kada je u pitanju ženski rukomet. Svako svakoga može da pobedi. Mogla sam opet da odem u neki veliki klub, konkretno u Erd, ali odlučila sam da odem negde gde ću redovno da igram i napredujem. Zato sam izabrala manji klub, u kojem sam trenutno jedna od glavnih igračica", objasnila nam je harizmatična rukometašica.
Seniorske rukometne reprezentacije Srbije poslednjih godina su jedine uspehe pravile na takmičenjima održanim u Beogradu. Sve ostale akcije završavale su se manjim ili većim debaklom.
Međutim, rukometašice pod vođstvom Dragice Đurić, imale su ovog meseca u Švedskoj odličnu šansu da naprave neočekivani prodor u evropski vrh. U jakoj grupi su ostvarile dve pobede i jedan remi, došle u poziciju da se bore za polufinale, ali se u drugoj fazi taj san raspršio.
Završile su EP na respektabilnom, devetom mestu, ali Jovana veruje da su mogle mnogo više, iako i dalje bez četiri velike zvezde (Lekić, Damnjanović, Cvijić, Tomašević), koje su počele bojkot u vreme selektora Saše Boškovića, ali nisu vraćene ni nakon promene na klupi.
"Mislim da smo kao ekipa imale jako dobru energiju. Među sobom smo izgradile dobru atmosferu, sa mnogo šale. U sportu gde su žene, pogotovo u kolektivnom, ima jako puno čarki, ali kod nas toga nije bilo, iako nas ima od 20, 23, 25, pa do 30-31 godine".
Većina igračica sa spiska, uključujući Kovačevićevu, nisu bile poznate širem krugu navijača, ali početni uspesi učinili su da se javnost zainteresuje za njih.
"Imale smo veliki zajednički cilj, da osvojimo medalju. Mislile smo da to zaslužujemo i osetile smo da možemo da se nosimo sa svakom ekipom. To smo pokazale u prvom krugu, kada smo protiv sjajne Španije vodile sa devet golova razlike, pa odigrale odličan meč sa Švedskom pred 7.000 gledalaca".
Iako mlada, Jovana se ne libi da kaže šta misli, što je pravo osveženje u "moru" preslikanih sportskih izjava, u stilu "Šef je sve rekao, ne bih o taktici".
"U drugom krugu mislim da je umor prouzrokovao pad forme, jer su sve naše glavne igračice bile non stop na terenu, celo prvenstvo. Moje lično mišljenje je da je možda mogla da se da šansa i nekim drugim igračicama, da odmene prvu postavu na 5-10 minuta".
Nakon poraza od Nemačke, uz "pet ili šest promašenih zicera u prvih 10 minuta", bolje od Srbije bile su Holandija i Francuska.
"Borile smo se, grizle. Znam za sebe da sam davala sve u fazi odbrane, da sam se zarekla da mi nijedna protivnica neće proći... Nije bilo dovoljno".
"Ovo je za nas veliko iskustvo i ako ostanemo u ovom sastavu, uz još vremena provedenog zajedno, biće bolje na Svetskom prvenstvu, naravno ako pobedimo Italiju u baražu, što mislim da hoćemo. Sada smo malo privukle pažnju javnosti i to će nam biti dodatni motiv".
Kakve utiske nosi sa prvog velikog takmičenja u seniorskoj konkurenciji?
"Bila sam prethodno na Fajnal foru u Budimpešti, kada je Budućnost osvojila Ligu šampiona i to je bio spektakl kakav ne može da se opiše. A, ovo je bilo takmičenje na kome učestvuješ sa svojom zemljom, gde znaš da ćeš koliko-toliko igrati, jer sam po radu na treninzima znala da se od mene očekuje doprinos u odbrani... Bilo je fenomenalno", evocirala je uspomene iz Stokholma.
"Imala sam veliku tremu, bar do početka utakmica, prvo zato što sam najmlađa - kako da se nosim sa tim, da li ću uspeti da odradim posao... Mnogo sam srećna što sam bila deo reprezentacije i ponosna na sve te devojke, koje su pokazale koliko vrede i ostavile srce na terenu. A, medalja, neki drugi put", obećala je ova nasmejana rukometašica na kraju intervjua za MONDO.
I možete se kladiti da će učiniti sve da zaista tako bude!