Vaterpolo klub Partizan i ceo srpski klupski vaterpolo grca u problemima. Aleksandar Šoštar: "Treba nam 300.000 evra godišnje da pokrijemo sve troškove".
Vaterpolo je jedan od retkih svetionika napaćene Srbije. Godinama, decenijama unazad dičimo se uspesima vaterpolista (što u reprezentaciji, što u klubovima). Ali, voda u bazenima "presušuje", metaforično rečeno.
Upozoravaju svi koji imaju nekakve veze sa vaterpolom, a pogotovo proslavljeni vaterpolisti, da je stanje u klupskom vaterpolu da treba staviti prst na čelo kada je reč o budućnosti ovog sporta. Država jeste izgradila bazen u Vrnjačkoj Banji za potrebe reprezentacije, ali ako se ovako nastavi pitanje je ko će i da li će neko uskočiti u taj bazen i trenirati.
Vaterpolo klub Partizan, institucija ovog sporta, ne samo u našim, već i u evropskim okvirima, sedmostruki prvak Evrope, klub koji je temelj svih uspeha vaterpolo reprezentacije, godinama se "davi" u nemaštini, godinama odlaze stasali igrači, iz godine u godinu pravi se novi tim. Trenutno, Partizan nastupa sa najmlađim timom u svojoj istoriji, a nedavni (ponovljeni) problemi sa grejanjem bazena i "izbeglištvo" crno-belih, opet su aktuelizovali pitanje - kuda ide naš klupski vaterpolo.
"Problemi su ogromni i možda smo u najtežoj situaciji otkako sam 2001. godine prvi čovek kluba. Donedavno, bazen nam nije zatvoren nijedan dan, ni tokom sankcija, ni tokom bombardovanja. Ali, naši problemi počeli su 2006, 2007. godine kada je počela ekonomska kriza, jer sport ne može da bude izuzet od društvenog miljea, a Partizan od sporta", kaže predsednik kluba Aleksandar Šoštar za NIN.
Pogledajte ovaj podatak - od 13 momaka koji su osvojili olimpijsko zlato u Rio de Žaneiru, samo jedan nikada nije igrao u Partizanu. Svi ostali su pisali istoriju Partizana, a jedan od njih - Nikola Jakšić, koji je u januaru napunio 20 godina, i dalje je član Partizana (sa, izvesno, vrlo skorim odlaskom sa Banjice).
Da ne pominjemo mlađe reprezentativne selekcije...
"To je uloga Partizana, ali ja bih bio presrećan da imamo još nekoliko takvih centara, lakše je praviti selekciju iz šire baze. Uz Jakšića, koji je budući biser srpskog vaterpola, okosnica reprezentacije... mi danas u prvom timu Partizana imamo omladince - Dobožanova, Toholja, Manojlovića, Drašovića... Sve su to igrači koji će sutra igrati za A reprezentaciju", kaže Šoštar.
Odlasci igrača su neminovnost (ne samo u vaterpolu, nažalost).
"Nije postojala mogućnost da ih zadržimo", nemoćno konstatuje Šoštar, a kad se uzme u obzir da ni voda u bazenu ne može da se zagreje, onda je jasno kakvo je stanje.
"Vlasništvo nad bazenom pravno nije razrešeno. Bazen jeste narodni objekat, pa nije ni bilo govora da ga zadržimo samo za nas, a jesmo ga održavali. Kada je trebalo da dobijemo novčanu pomoć - kao drugi beogradski klubovi koji dobijaju dotaciju za troškove treninga - nismo je dobili jer imamo sopstveni sportski objekat. A kad hoćemo nešto da radimo na bazemnu, da organizujemo neko javno-privatno partnerstvo, to ne može - jer bazen nije naš", ističe Šoštar.
Koliko to novca treba Partizanu da bi "preživeo"?
"Vaterpolo klubu Partizan, na ovom nivou, sa igračima koji obećavaju, treba 300.000 do 350.000 evra godišnje. To apsolutno pokriva troškove igrača, trenera, takmičenja, delegata, svega što je potrebno jednoj ekipi", odgovorio je Šoštar.
To je, otprilike, jedan "jači" fudbalski ugovor na tržištu Srbije.