Trofejni srpski vaterpolista Andrija Prlainović danas je ušao u "Klub 30". MONDO je pozvao Andriju da mu čestita rođendan i da proćaska sa ovim "zlatnim delfinom" o "običnim" stvarima.
Šta za rođendan poželeti šampionu sveta i osvajaču svih medalja? Šta, osim zdravlja i dobre sreće, poželeti sportisti koji je zaigrao vaterpolo kao klinac i pre ulaska u pozne igračke godine ostvario sve (ili bar ogromnu većinu) sportskih ambicija.
Višestruki je šampion Evrope sa reprezentacijom i klubovima, šampion je svega, osvajač olimpijskih odličja, uključujući i onog najsjajnijeg i najvažnijeg - zlata iz Rija. Uz to i značajnije od toga, ostvario se kao roditelj i formirao je porodicu sa devojkom (sada svojom suprugom) sa kojom je od školskih dana i sa kojom ima dvoje dece.
Pre više od dve decenije, mali Andrija je hteo da bude košarkaš, ali je bio malo "jači", a samim tim i sporiji od ostalih, pa se opredelio za ono što je svim primorcima bliže - vodu. Gotovo da nema Novljanina ili Kotoranina kome neko u porodici bar nije trenirao vaterpolo. Kada je bio srednjoškolac, shvatio je da će vaterpolo biti njegovo životno opredeljenje. Zbog vaterpola je čak bežao sa časova, ali je dobijao i blagonakloni "mig" profesora...
Nabrajanje svega što je Andrija Prlainović postigao do 30. rođendana trajalo bi dugo, a on u intervjuu za MONDO priznaje da ne može da bude nezadovoljan kada se osvrne na svoj put.
"Da li sam sve ovo planirao do 30. godine? Zanimljivo pitanje...", nasmejao se Andrija.
"Nakon što sam počeo da treniram vaterpolo i kada sam ga zavoleo kao sport i kao igru, negde sam uvek sanjao da mogu da stignem do reprezentacije. Uostalom, kao i mnogi drugi koji su odmah posle početka u ovom sportu to isto sanjali. Sad, da li sam sanjao i da ću sve to postići i da ću se uz to ostvariti kao roditelj? Nisam išao toliko daleko, ali za 30 godina zaista mogu da kažem da sam zadovoljan postignutim. Zaista jesam!", rekao je Prlainović za MONDO u rođendanskom intervjuu.
Kada bi sada imao priliku da razgovara sa Andrijom od 18 godina, koji savet bi mu dao?
"Sigurno bi sada bilo dobrih saveta (osmeh). Uvek se trudim da posavetujem mlađe, da im prenesem neka svoja iskustva, kada god imam priliku. Ta iskustva su neprocenjiva i dobro bi i meni došlo da opet imam 18 godina. Bilo je mnogo situacija kada bih, iz retrospektive, pametnije odreagovao i doneo pametnije odluke. To je deo svačijeg života, pa i mog, ali nemam razoga da žalim za odlukama koje sam doneo i stvarima koje sam uradio u ovih 30 godina", kaže Andrija.
Da li, s tim u vezi, postoji neka pesma koja bar približno opisuje i taj put?
"Teško bi se našla jedna da me opiše baš konkretno i kompletno. Ima dosta pesama koje volim, malo je jedna da kaže sve. Nemam posebno omiljenu, ima ih više. Tačnije, ima ih mnogo, jer volim muziku, slušam muziku i volim baš dosta različitih stvari".
Šta bi bio Andrija Prlainović da nije vaterpolista?
"Razmišljao sam o tome mnogo puta... Hm, šta bih bio? Verovatno bih se više posvetio obrazovanju ili možda i nekom drugom sportu, moguće je i to. Ipak, nekako sam porodično i geografski i bio preodređen za vaterpolo, pre svega drugog. Da nije bilo toga, možda bih se posvetio obrazovanju, jer volim istoriju, volim da čitam".
Koji su omiljeni pisci srpskog šampiona? Pre svih, to su domaći autori, mada i među stranim književnicima ima svoje favorite.
"Poštujem naše pisce i zaista volim da čitam. Nisu to izrazito samo naši autori, ali, eto, obožavam Dragoslava Mihailovića. Takođe, od Ive Andrića sam pročitao skoro sve, volim i Momu Kapora, ima ih još dosta... Hvala bogu, pa je bogata naša istorija i imali smo mnogo velikih pisaca koje je i danas uživanje čitati. Naravno, ima i stranih autora koje volim, ali trudim se da pre svega pročitam naše".
Uz navedene pisce, Prlainović ističe i jednog današnjeg autora.
"Drago mi je i što imam priliku da sam savremenik Nikole Malovića iz Herceg Novog i njegove knjige bih istakao sa zadovoljstvom, jer je jedini koji se posvetio isključivo pisanju o Boki Kotorskoj, koja mi je bliska i koja mi je fascinantna sama po sebi".
I iz ovih reči naslućuje se koliko je Andrija vezan za Herceg Novi, grad u kojem je proveo detinjstvo, u kojem je odrastao i gde priznaje da bi mogao da se vrati, i to za stalno. Kad Andriji kažeš Herceg Novi, on pomisli na...
"Proveo sam u Herceg Novom prvih 19 godina života i uvek mu se rado vraćam. Ne isključujem mogućnost da se vratim tamo da živim. Volim da odlazim tamo, obožavam taj grad i svaki put mi je lepo kada tamo odem. Ima dosta ljudi koji se vežu za svoje rodne gradove, pa tako i ja, jer u njemu sam proveo detinjstvo. I ne samo to, već je i supruga odande i deca su nam tamo rođena i poseban je to grad za mene, zaista".
A Beograd?
"I to mi je veoma drag grad. U njemu mi se dogodilo mnogo lepih stvari, upoznao sam mnogo ljudi koji su mi postali prijatelji. Za Beograd me takođe vežu lepe uspomene".
S obzirom na to da je poznat i kao uspešan sportista i kao čovek koji svoja uverenja i stavove iznosi i stoji iza njih, ovo su tri osobine koje posebno ceni kod ljudi:
"Plemenitost, poštenje i hrabrost. Poštujem i izuzetno cenim ljude od integriteta, koji su nezavisni u mišljenju i delovanju, a to je danas, pogotovo u Srbiji, najveći luksuz. Sve je manje i manje ljudi od integriteta, koji misle svojom glavom i koji tako rade i pričaju", objašnjava Prlainović.
Gradeći veliku karijeru, Andrija je od početka uspone i padove delio sa Ivanom, svojom suprugom, sa kojom je više od decenije.
Dakle, ljubav je sledeća neizbežna tema u razgovoru...
"Kada je ljubav u pitanju, tu sam zaista imao sreću u životu. Moja supruga je moja prva ljubav, ljubav iz srednje škole i više od deset godina smo zajedno... Tačnije, 12 ili 13 godina, tako da sam tu imao sreću da pronađem pravu osobu", uz osmeh je dodao Prlainović.
Za 30 godina dotakao je zvezde, pisao istoriju i postao legenda srpskog sporta davno pre ovog petka, 28. aprila. Njegovu karijeru, koliko god ona trajala, pamtićemo isključivo po pobedama, kojih je bilo drastično više od poraza, sa kojima je tokom godina naučio da lakše živi.
Šta je za tebe, Andrija, pobeda, a šta poraz?
Najsmešnije što sam čuo o sebi bilo je dobacivanje nekoliko navijača na utakmici protiv Crne Gore u Svetskoj ligi - "Posrbice".
"Uvek se bolje osećaš, kao i svaki sportista, posle dobrog rezultata, ali nekako sam sa godinama počeo da prihvatam i poraze kao sastavni deo sporta. Teže su mi padali na početku karijere, ali sam vremenom počeo da ih prihvatam i nekad su mi porazi dobre opomene pred važnije utakmice. Teški su oni porazi posle kojih nema popravnih. Hvala bogu da sam igrao u klubovima i reprezentaciji gde nisam previše gubio i gde sam imao više pobeda od poraza i to je onda dobro, ali stariji uvek govore da nije svaki poraz zlo. I u pravu su".
Iskusniji nego što mu piše u krštenici i ostvareniji nego što to pokazuje njegov spisak medalja, Andrija Prlainović ovog petka će oduvati svećice na torti u Mađarskoj, gde igra za Solnok. Eru koja traje, u kojoj su on, Filipović, Gocić, Pijetlovići, Nikić, Ćuk, Aleksić, Mitrović i ostali asovi Dejana Savića osvajali i osvojili svet pamtićemo kao zlatno i najuspešnije doba srpske vaterpolo reprezentacije, a oni će ostati večne sportske legende nacije.
Pridružujemo se čestitkama: PRLE, SREĆAN ROĐENDAN!