Jedan od vesnika proleća u Beogradu je Beogradski maraton, sportska manifestacija koja kao i novo godišnje doba, najavljuje dobro raspoloženje
Trčanje je zdravo, a druženje još više.
U nedelju, 14. aprila biće održan 32. Beogradski maraton, kada glavnim gradom Srbije struji pozitivna energija.
Ako trčite svoj prvi (polu)maraton... (SAVETI)
Da je Maraton mnogo više od sporta, treninga i takmičenja, svedoči priča Martine i Marka. Dvoje mladih ljudi koje osim njihovih međusobnih simpatija, veže i ljubav prema trčanju. Maraton je za njih dobro društvo i dobar provod, jer kako se kaže - ko na maraton dođe taj maraton i stvara!
Kako su tekle njihove pripreme, šta vole da rade posle treninga i čime će se nagraditi posle istrčanog maratona, otkrili su nam ovi mladi trkači.
Marko, kada je nastala tvoja ljubav prema trčanju?
Marko: Ljubav se rodila već posle prve zvanične trke, na fakultetu smo imali kros od 6 kilometara. Trčanje je postalo deo mene, kao što neki ljudi ne mogu bez kafe ujutru tako i ja bez lepog treninga.
Martina, zbog čega voliš Beogradski maraton?
Martina: Beogradski maraton je naša najveća trka, i jedan od simbola ovog grada. Zvuči otrcano, ali to je naš trkački praznik. To je i najbitnija trka na kalendaru našeg kluba. Jednom kada istrčiš Beogradski ovaj grad gledaš drugim očima.
Marko, koji deo Beograda ti je omiljeni za trčanje?
Marko: Obožavam Košutnjak. Neverovatno je šta čoveku uradi sat vremena treninga u prirodi. Molim ljude da čuvaju Košutnjak, da ga ne zagađuju, da ostane onakav kakav jeste. Ako poštujemo prirodu, ona nam vrati višestruko.
Martina, kakva je ishrana trkača? Pazite li posebno u nedelji pre maratona?
Martina: Nažalost, nisam svetli primer kada se radi o ishrani. Devet meseci treniram i jedem sve što poželim, a onda tri meseca vrlo vodim računa o tome šta jedem i to se odmah pozitivno odrazi na rezultate. Sem toga, stvar o kojoj posebno treba voditi računa je hidratacija vodom.
Marko, o čemu razmišljaš dok trčiš?
Marko: Trudim se da ne razmišljam. Ali, to obično ide ovako: kad’ krenemo kažem sebi ima još samo 20 kilometara. Ma to je ništa, realno. Sat i po i gotov sam. Posle 15 kilometara postajem veoma gladan. Moram da se počastim posle ovakvog treninga. Palačinke? Da, pravi izbor. Posle 20 kilometara kažem samo - Yeees. Kraj. The end. Mada realno nije bilo teško, ‘ajmo još par kilometara. I na kraju, posle 22 kilometra počnem da se smejem od sreće i odem na duplu porciju palačinki. Plus šlag. Tada pomislim kako volim trčanje.