Pročitajte misao velikog Vladimira Grbića o ONOM potezu iz Sidneja, šta mu je rekla 82-godišnja žena kada je doneo zlatnu medalju i za šta bi dao sve preostale godine života. Pogledajte novu emisiju "Lavovskih priča".
Sidnej. 2000. godina. Olimpijsko finale u odbojci, Srbija - Rusija. Rusi serviraju, naša ekipa odbija loptu daleko, ide ona "van dvorane"... Ali, tu je Vanja Grbić koji čini nemoguće - preskače ograđeni prostor, volšebno vraća loptu u teren, potom stiže da stane u blok i zarađuje poen koji je ušao u anale ovog sporta!
PODSETITE SE TOG POENA
Dakle, neko pamti 2000. godinu po maturi, neko po rođenju prvog deteta, neko se možda oženio, a neko diplomirao… Razni ljudi je se sećaju sa raznim emocijama. Ipak, samo je jedna stvar koja se te godine desila, a koja i gotovo 20 godina kasnije kod svakog od nas i dalje izaziva žmarce.
Poen Vanje Grbića u petom setu finala olimpijskih igara u Sidneju protiv Rusa možda bi ostao zaboravljen da smo to finale izgubili, ali njegova veličina je u tome što je nakon njega poraz bio prosto nemoguć.
Danas, prisećajući se tog poena, u najnovijoj epizodi Lavovskih priča Vladimir Grbić otkriva kako ga je upravo moto njegovog oca pripremo na takvu situaciju i u tom trenutku odigrao ključnu ulogu.
"Ljudi me stalno pitaju za to, kao da se ništa pre i posle tog poena nije dogodilo u mom životu (smeh). U mom odrastanju i učenju, postoji lepa stvar koju mi je otac rekao - ne odustaje ni od jedne lopte, za svakom loptom se ide do kraja, jer nikada ne znaš kada će se desiti ona koja će ti promeniti život, ili ona koja će biti najvažnija za tvoj tim", rekao je Grbić u novoj epizodi "Lavovskih priča" kod domaćina Nenada Jezdića.
Grbić dodaje da život nađe načina da ti sve to pokaže.
"Svaka lopta za kojom sam trčao a nisam je stigao, vodila je upravo ka toj, onoj koja je nama bila najbitnija".
Pre 8 godina u Italiji je bilo održano Svetsko odbojkaško prvenstvo. Godinu dana ranije, dakle 2009. godine, Vladimir Grbić je završio aktivnu karijeru. Naravno, bio je na tribinama, gledao, nervirao se. Utom ga je tadašnji predsednik Svetske odbojkaške federacije upitao da li bi voleo da je na terenu.
"Odgovorio sam mu ovako: 'Dao bih sve svoje preostale godine života da mogu da igram još 5 godina za reprezentaciju'. Eto, kad me pitaš kakav je osećaj igrati za svoju zemlju. To je taj osećaj. Ali, uzeo bih onda momcima njihovo pravo da igraju", rekao je Grbić.
Prisetio se da je još kao dečak oblačio očev reprezentativni dres i stavljao njegovu medalju oko vrata, prvu koju je Jugoslavija osvojila na evropskim prvenstvima, peo se na tabure, zamišljao da je osvojio olimpijsko zlato i da su svi ponosni na njega.
"Igranje za reprezentaciju je čast i privilegija, to ne može svako, to je osećaj... Kad si u reprezentaciji nema 'ne mogu', 'umoran sam', 'boli me'", kaže Grbić.
Prisetio se još jednog događaja. Po pivratku sa Olimpijskih igara 1996. godine u Atlanti, bio je organizovan doček. Na ulici, kaže, pola milion ljudi.
"Zaustavlja me baka, 82 godine je imala, drži me za ruku i kaže mi: 'Sine, hvala ti, sad mogu da umrem ponosno'. Tad shvatiš da ono što radiš izaziva efekat kod ljudi. Shvatiš da više ne igraš za sebe, već da predstavljaš svoju zemlju, svoj narod. Često nemamo predstavu kakav to efekat ima na ljude, kakvu inspiraciju im daje. Tada tvoj posao, tvoja igra dobija novu dimenziju, sasvim drugačiji smisao", rekao je Grbić, pritom odgovarajući i na pitanje za one koji imaju dilemu da li da igraju za reprezentaciju:
"Ovo je poenta - da oni koji igraju za reprezentaciju imaju taj osećaj. Ili, ako to ne osećaju, da kažu: 'Ja to ne osećam'. Sve ok, onda nemoj".
Domaćin "Lavovskih priča" je pitao Grbića i po kojoj su to karakternoj osobini prvi u svetu i još mnogo toga.
POGLEDAJTE CELU EMISIJU
/promo sadržaj/