Ona je veliki borac, koji odmalena dokazuje da ne postoji nemoguće. I zato je njena priča važna poruka za sve na početku 2020. godine.
Sa rivalima u bazenu ona lako izađe na kraj. Borbom i neverovatnom upornošću u svoju korist okrene situacije u kojima mnogi odustanu.
I nikad se ne predaje.
Uspešna srpska paraplivačica Ana Jovović ima 20 godina, višestruka je nacionalna šampionka i trenutno osma najbolja na svetu.
Kad je imala samo tri godine, amputiran joj je deo desne noge zbog tumora. Potom je zbog drugog zdravstvenog razloga uskočila u bazen sa osam godina, a onda je zbog trećeg 2018. bila prinuđena da skoro godinu dana odsustvuje sa takmičenja.
I svaki put je bilo isto - što je problem bio veći, ona se svaki put vraćala jača i odlučnija da uspe.
Na MONDU ste prošlog leta čitali o njenoj borbi da nađe neophodan novac (5.000 evra) i da sa trenerom Bojanom Počučom ode na Svetsko prvenstvo u London. Nažalost, to nije bio prvi put da ima ostvarenu normu, a nema sredstva, kao što ne bi bio ni prvi put da zbog finansija propusti takmičenje.
Međutim, izborila se i sa tim, pronašla novac i na Svetskom prvenstvu oborila lični, nacionalni rekord i ušla u finale. I da nije ostvarila ništa od toga u Engleskoj, njena priča o neodustajanju toliko je snažna da će pružiti veliki motiv svima za jutros svanulu 2020.
"Kada sam prvi put počela da plivam, sa osam godina, bila mi je hladna voda i morali su da me teraju da idem na bazen. Krenula sam zbog krivljenja kičme, na preporuku doktora, ali nije mi se svidelo. Posle sam zavolela ovaj sport kada sam počela da se takmičim, mada je i nakon toga bilo sumnji, strepnji i razmišljanja da prestanem", seća se Ana na početku prazničnog razgovora za MONDO.
Brzo je počela da stiže i prestiže konkurenciju (i onu sa invaliditetom i bez) i postajalo je jasno da u njoj postoji nešto što će njenu sportsku i životnu priču učiniti zaista posebnom. Usledila su ozbiljnija, međunarodna takmičenja, a onda i Svetsko prvenstvo za juniore u Holandiji 2015, na kojem je osvojila četiri zlata i dve bronze.
Kako je postajala ozbiljniji takmičar, tako je i njen odnos prema plivanju postajao sve posvećeniji. Danas živi životom usmerenim pre svega ka bazenu.
"Ujutru ustajem u pet sati, trening počinje u šest i dva sata sam u bazenu. Potom idem na fakultet, a onda opet dolazim na bazen. Kada se tome dodaju i dani za teretanu, uveče posle svih obaveza ostaje malo snage za bilo šta", rekla nam je Ana, usred graje malih plivača na bazenu, gde se oseća kao kod kuće.
Uz trenera, Ani je majka najveći oslonac, a uspehe posvećuje i pokojnom ocu, koji je imao veliku želju da mu se kćerka bavi ovim sportom profesionalno. Mlada heroina srpskog plivanja imala je na svom prvom međunarodnom takmičenju u Malmeu 2012. ponudu da ostane u Švedskoj zajedno sa porodicom, ali je ipak prevladala njena ljubav prema Srbiji.
A, bilo je i saveta da se ne bavi sportom uopšte.
"To su mi rekli doktori...", otkriva Ana kroz pobednički osmeh.
"Ispunila sam normu i za seniorsko Evropsko prvenstvo 2018. u Dablinu, ali mi se dogodila povreda noge zbog koje nisam trenirala skoro godinu dana. Išla sam kod raznih doktora, pala u depresiju i slušala da imam problem sa išijasom, diskus hernijom... Savetovali su da ne smem da se bavim sportom, ni slučajno plivanjem, da ne idem na treninge, već da bi trebalo da radim posebne vežbe".
"U to vreme sam krenula na Visoku sportsku i zdravstvenu školu i slušala predavanje iz anatomije, na kojem nam je profesorka pričala o mišiću piriformisu, smeštenom duboko u karlici, koji se nalazi blizu nerva koji stvara bol u čitavoj nozi, pa mnogi zato operišu kuk, kičmu, pršljenove... Srećom, drugarica mi je fizioterapeut i rekla mi je da obratim pažnju na to i tako sam shvatila šta je problem i našla način da ga rešim".
Neodustajanje uprkos svemu - to je najvažnija poruka Anine priče.
"Najvažnije je da nikad ne odustaješ. Ako imaš tu ljubav prema sportu kojim se baviš, ako imaš jasan cilj pred sobom bilo šta da radiš, ne smeš da ostaneš bez motiva. Naravno, ako se dogodi takav problem ili situacija, tu su najbliži da ti pruže podršku i da te vrate na put kojim si krenuo".
Na početku nove godine, njena pažnja je usmerena ka najvišem cilju - plasmanu u Tokio.
"Fali mi pola sekunde do 'A' norme za Paraolimpijske igre u Tokiju. To mi je glavna ambicija i najviše bih volela da to ostvarim. Moj trener i ja dajemo sve od sebe i nadam se da ću uspeti da predstavljam Srbiju na tako velikom takmičenju, jer nismo imali predstavnika još od 2004".
Tokio, Pariz, Los Anđeles... Ko posle svega sme da posumnja u Anu?