Crno i crveno-beli sa severa Engleske imaju rivala samo u onom drugom. Ne zanimaju ih Mančesteri, Liverpuli, Arsenali; oni žive samo za derbi Njukasl – Sanderlend. Verovali ili ne, ima ih i u Srbiji, a mi smo gledali derbi sa njima...
/Piše Milutin Vujičić/
Stigli smo u Sanderlend okruženi hiljadama navijača u crveno-belom i pokušali da nađemo karte za najveći derbi severa Engleske. Prodao nam ih je jedan tapkaroš za dvadeset pinti piva i zauzeli smo svoje mesto na "Stadionu Svetlosti".
Počelo je da grmi sa tribina dok su igrači izlazili na teren, a mi smo bili uljezi. Srce je drhtalo, ali onda smo iz srca zapevali...
Sunderland 'til half-time,
You're Sunderland 'til half-time,
You know you are,
You're sure you are,
You're Sunderland 'til half-time!
Ne, ipak nije bilo tako. Lepo je zamisliti, ali nažalost nije tako bilo...
Bilo je daleko manje opasno, manje glamurozno, ali opet jako lepo.
Dogovor je bio da se nađem sa navijačima Njukasla, novosadskih navijača Njukasla, u jednoj od kladionica. Znajući da moje "srce" pripada jednom od timova iz Londona neko bi pomislio da sam zakazao tuču sa navijačima "svraka", ali oni su pre svega ljubitelji fudbala. Kao i ja.
Došla su ih dvojica. Na prvu ruku osećaj je da je to premalo. Na drugu, kada mi kažu da ih je nekoliko odsutno zbog posla i raznih obaveza, pa i nije malo. Da i pet ljudi iz Novog Sada navija za neki tamo tim u Engleskoj koji je prethodne sezone bio u donjem delu tabele – pa to je stvarno čudno!
Nisam imao sreće da ih se okupi više, pa i da čujem informacije od drugih, ali i ova dvojica "Džordija" su kao enciklopedije na onom čudnom jeziku kojim pričaju stanovnici Njukasla. A i kako drugačije kada ti je bliži Edinburg nego London.
Zamislio sam da će doći u uniformama. U dresu sa početka dvehiljaditih kad im je crno-bele boje kvario onaj ružni sponzor "NTL:" u svojoj zeleno-ljubičastoj kombinaciji, što nikad niko i nije znao šta predstavlja ta kompanija. Ako ne to, da će im bar lice biti podeljeno na crne i bele štrafte. Ili, u krajnjem slučaju, da će biti ogrnuti zastavom Njukasla.
Međutim, ne.
Pojavili su se normalno obučeni, kao svaki "stanovnik" kladionice, i zauzeli svoje mesto koje kao da im pripada. Verovatno niko i nije pomišljao da se smesti ravno ispod televizora kada igra Njukasl, to je njihovo mesto vikendom.
"Ma daj, nećemo da izgledamo kao debili", kaže Vladimir uz osmeh.
"Prošlo me je to malo, ljudi smo u godinama... Mislim, mogu ja i da dođem u komplet-opremi, u dresu, ceo grad zna za koga mi navijamo, ali nismo klinci da celoj kladionici dokazujemo za koga navijamo", rekao je Vladimir kao da sa porazom priznaje da nije ova sredina potpuno prihvatila takve stvari.
Upravo je Vladimir jedan od najvećih navijača Njukasla u Srbiji. Pokrenuo je blog o Njukaslu pre devet godina na kome skoro svakodnevno izveštava o dešavanjima u ovom gradu i klubu. Ni sam ne zna koliko "upisa" na sajtu ima, a tu su povrede, izveštaji, vesti sa transfer pijace, dešavanja u upravi kluba itd. Svoje izveštaje o utakmicama Njukasla, koje redovno prati, kaže voli da začini i nekom ličnom opaskom, u nekoliko redova.
"Profesor sam fizičkog i diplomirani trener fudbala, pa smatram da imam pravo da pravo da prigovorim menadžerima kada nešto pogreše. A i duže od vlasnika kluba Majka Ešlija pratimo Njukasl".
Robi je daleko mlađi momak. Za sebe kaže "propali" fudbaler, a više je ponosan titulom administratora foruma navijača Njukasla iz Srbije. Uspeli su da na tom forumu okupe oko 150 navijača sa ovih prostora, ali iskren je i kaže – "Nema nas više od 30 aktivnih". Pa kao da je to malo?
Forum je nastao kasnije, ali je mesto gde se dogovaraju o zajedničkim susretima, turnirima u fudbalu sa drugim navijačim inostranih klubova, polemišu o prethodnim i narednim utakmicama, skupljaju informacije i stare fotografije o istoriji kluba, ali je to takođe mesto gde su se ljudi sa ovih prostora okupili oko jedne zajedničke stvari koje vole – Njukasla.
Baš u trenutku kada su se njih dvojica sa mnom spremala da odgledaju derbi sa Sanderlendom, kažu da se u Hrvatskoj, u Slavonskom Brodu, okuplja "zapadna frakcija" navijača. Ima ih i u Makedoniji, Beogradu, ali i drugim gradovima Srbije.
"To je postala opsesija. Prvo ustanemo ujutro, pročitamo vesti iz Njukasla, pa popijemo kafu".
Kao čovek koji ne voli da ga zapitkuju u toku utakmice predložio sam da se nađemo nešto ranije, kako bi se na vreme ispričali, a da utakmicu možemo da gledamo na miru i da komentarišemo samo ono što se dešava na terenu.
Kako ste, majke vam, počeli da navijate za Njukasl?
"Duga priča... Negde 92-93, igrali su onu staru drugu ligu. Dali su preko sto golova tamo, ušli u prvu ligu i bili najbolji debitanti. Ja sam tad rekao, to je moj tim. A i boje dresova su uticale, pošto navijam... navijao sam za Partizan. Bilo je tu pomešanih osećanja '98 i 2003. godine. A tek kad je moj "Džordi" Alan Širer došao 1996. godine, pa tu više nije bilo nikakve dileme", kazao mi je Vladimir i pitao odmah šta misliš koliko bi danas vredeo Širer kada onaj Sterling vredi 45?
Dogovorili smo se na 70. Ipak neću da se kačim sa navijačima Njukasla...
"Širer je imao ponudu Mančester junajteda i Njukasla, s tim da je Mančesterova bila mnogo jača. Međutim, sa njim je razgovarao Kevin Kigen, koji je bio Širerov idol, i samo ga je pitao šta želiš da bi prešao kod nas – "Devetku!", rekao je Širer. Kigen mu je rekao "Pa Ferdinand je nosi, ali dogovorićemo se", i to je bilo to. Šireru nisu bili toliko važni trofeji..."
Njukasl dugo već nema Širera ali Aleksandar Mitrović obećava da će on biti novi. Postigao je samo dva gola, a nedavno je obećao još 204, koliko ga deli od Širerovog rekorda...
"Klinac od 18 godina igra u prvom timu Partizana, pa onda Anderleht... Ma najbolji napadač u Evropi u tom godištu", rekao je Robi oduševljeno.
"Ja nisam bio za njega", odmah odgovara Vladimir.
"Posle priče sa nekim navijačima, ai posle nekih poteza – kupio me je. Kao i navijače Njukasla, a to nije teško ako poštuješ određenu formulu".
"Navijače Njukasla ćeš lako kupiti – čime? Iskrenošću.Daj sve od sebe na terenu, gini na terenu, razgrći, lomi, kidaj... I kupio si ih navijače. Njima je to dovoljno".
"Njukaslu je bio potreban takav napadač kao Mitrović. Nije bilo te borbenosti, zato su toliko oduševljeni njim. A tek sad kad su došli golovi. Bajka!", dodaje Robi.
Previše su se opustili i vinuli "na sedmo nebo" pričom o Alanu Šireru i Aleksandru Mitroviću, ali nije uvek tako sjajno navijati za Njukasl. Posebno je bilo teško te 2009. godine kada su ispali u drugu ligu...
"Uf...", bio je zajednički uzdah kada se potegne ta bolna tema.
Robiju je bilo teže.
"Znaš već kako se slavi punoletstvo u Srbiji. E to je meni bio "poklon" za 18. rođendan... Nekoliko dana pre mog rođendana Njukasl je ispao, pa možeš misliti kako sam proslavio rođendan. Kakvo slavlje..."
Vladimiru je bilo lepo, ali teško pratiti tu sezonu u Čempionšipu...
"Uhvatio sam sebe da slušam radio prenose protiv Koventrija u Čempionšipu, nije bilo toliko utakmica na TV. Čak smo i mi uticali na prenose na televiziji. Zvali smo ih i smarali da puštaju utakmice. Ali bar smo igrali dobar fudbal i bili ubedljivo najjači u drugoj ligi".
Primećujemo već da nas ljudi čudno gledaju. Konobarici kao da je dosadilo da sluša ove priče, a igrači su tek izlazili na teren, pa je dok je menjala pepeljaru tresnula toliko jako od sto da smo pomislili da je topovski udar.
Pričajte mi o derbiju sa Sanderlendom. Koliko je veliki, koliko znači navijačima dva kluba?
"Slušaj me sad dobro", udahnuo je Robi i krenuo.
Koliko su Sanderlend i Njukasl izjednačeni, i koliko je to derbi i za jedne i druge, najbolje govori podatak da oba tima imaju po 53 pobede, dok je 49 puta bilo nerešeno.
"Kada sam bio u Engleskoj u Njukaslu, otišao sam na jednu pijacu i nosio dres sa imenom Ben Arfe na leđima. Ugledao sam na jednom štandu lepu, zapakovanu knjigu Bobija Robsona i izvadio novac da je kupim. Pitam prodavca koliko košta, kaže dve i po funte... Što je stvarno ništa. Otvorio sam knjigu i vidim piše cena 10 funti... U čemu je fora, pitam čoveka?"
"Vidim da nosiš dres Njukasla, pa zato", pretpostavo je Robi da je i on navijač Njukasla, međutim...
"Kaže mi čovek da navija za Sanderlend dok otkopčava kaput i pokazuje crveno-beli dres. Ostao sam zabezeknut", a tada je išao da gleda, ispostaviće se, najveći poraz Njukasla od Liverpula od 6:0. Kaže – baksuz.
"Tu je ipak rivalstvo gradova. Velika je istorija "sukoba" ova dva grada. Doduše, mi smo grad, a oni selo. Mi smo Novi Sad, a oni Futog", sa osmehom kaže Vladimir dok mi u glavi prolazi Stingova pesma "Englishman in Futog".
Da, zaista su enciklopedija kada je u pitanju Njukasl. Pričali su mi o noćnom životu u ovom gradu, koji važi za jedan od najboljih gradova za izlaske, potom o najlepšoj ulici na svetu, linijama koje povezuju gradove na severu, ali i o kvalitetu Univerziteta koji se nalazi u Njukaslu. "Pa ljudi iz Liverpula dolaze tamo da studiraju". Tu je i maloletnička trudnoća, pa nije sve tako sjajno...
Utakmica je počela, a oni su pesimistični. Robert očekuje pobedu, Vlada remi, a ja pobedu. Njukasla, podrazumeva se.
"Ove psovke ne moraš pisati", naglašavaju na početku.
Ćaskaju o sastavu i zadovoljni su što ne igra Tovan. Sprema se prekid sa leve strane za Kolbeka...
"Sad gledaj kako se naš Vajnaldum kreće kod druge stat....AJDE JEDAN NULAAAA! JAOO! Puuuuuu, *cenzurisano*", a delovali su kao da će mirno ispratiti utakmicu. Nemaju ih ni na tiketu, nisu rođeni tamo, a toliko im znači. Sjajno je biti u takvom društvu.
"Lepše je dati gol u 89. minutu nego u 3. minutu", kao da se tešio Vladimir zbog greške.
"Ajde, ajde, ajde – ŠUT ŠUT ŠUT!", urlali su dok je Sisoko jurišao ka golu. "Pa majku mu, šta radiš...", usledilo je koji sekund kasnije.
"Premijerligaške sudije su najgore sudije na svetu", rekao je Vlada kao da je osetio šta će se desiti u nastavku.
Njukasl je igrao odlično prvo poluvreme. Mislio sam da ću uhvatiti momenat sreće tokom njihovog radovanja kod postignutog gola, a ako budem imao sreće – skinuće majicu i otrčati krug po Limanu, mislio sam se...
Međutim, dok su u nadoknadi prvog poluvremena vikali "penal, penal" zbog igranja rukom igrača Sanderlenda, sudija je na suprotnoj strani pokazao na belu tačku. Uhvatili su se za glavu, kao da se radi o pitanju života i smrti (i radi se, šta vas briga!), kada je Adam Džonson otrčao na suprotnu stranu stadiona da proslavi gol.
Prepričavati psovke ipak je bespotrebno. Samo zamislite šta vi izgovarate kada vas nepravda iznervira.
Drugi i treći gol su bile so na ranu, a Mitrović je pre toga mogao da ih obraduje i ulepša nedeljno popodne. Pitam Vladimira kako prolazi u školi sa klincima kada Njukasl izgubi, jer svi znaju za koga navija...
"Samo im kažem – vidimo se u avgustu! Pa nek tumače da li je to zbog nove sezone ili zbog popravnog ispita", bar se malo nasmejao u tom tužnom trenutku.
Rastali smo se, nažalost, pomalo i pokunjeni zbog poraza.
A sledeći put na "Sent Džejms Parku", pa da se peva pesma sa početka teksta. Oni su to zaslužili.