Možda mislite da su telo i um nešto što je samo vaše, ali izgleda da je došlo vreme da razmislite ponovo...
Nekada davno naše poreklo je bilo lako razumeti. Tata je upoznao mamu, oni su se malo "zabavili" i od malih oplođenih jajašca mi ste na ovaj svet izašli šutirajući i vrišteći. U tom smislu, pola smo naša mama, pola tata i 100 odsto mi.
Međutim, ova jednostavna priča je postala daleko komplikovanija. Pored gena naših roditelja, ljudi su mozaici virusa, bakterija i potencijalno - drugih ljudi. Ukoliko ste blizanac, velike su šanse da nosite deliće vašeg brata ili sestre unutar svog tela i mozga. Još čudnije je to što ovakva "spajanja" mogu uticati na naše ponašanje.
"Ljudi nisu jedinstveni pojedinci, već superorganizmi. Veliki broj različitih ljudskih i ne-ljudskih individua se bore unutar nas oko preuzimanja kontrole", rekao je Piter Krejmer za Univerziteta u Padui.
Krejmer je zajedno sa Paolom Bresan nedavno napisao nučni članak za Perspectives in Psychological Science žurnalu, u kojem poziva psihologe i psihijatra da uvide načine na koje ova teorija može uticati na naše ponašanje.
Iako ovo zvuči alarmantno, već duže vreme je poznato da su naša tela miks mnogih različitih organizama. Mikrobi u stomaku mogu proizvesti neurotransmitere koji menjaju raspoloženja, a neki naučnici čak misle da utiču na naš apetit, pa na taj način vi želite da jedete njihovu omiljenu hranu.
I kao da to ne zvuči dovoljno "ludo", pojedini mikrobi u našem organizmu mogu dovesti i do oboljevanja od šizofrenije ili Alchajmera, uspotavljajući na neki način kontrolu nad našim umom.
U ovom kontekstu, postaje jadno da sve naše akcije nisu u potpunosti, pa, naše. Ovo može uticati na pitanje identiteta, ali onda se javlja i druga činjenica - mozak nije samo infiltriran od strane sićušnih mikroba, već i od strane drugih ljudskih bića.
Najvidljiviji primer toga mogu biti spojeni (sijamski) blizanci koji dele mozak, ali čak i "regularni" blizanci mogu posedovati organe ovog drugog bez da su toga uopšte i svesni, istakao je Krejmer.
Tokom rane faze razvoja u materici, ćelije se mogu prenositi između blizanaca ili trojki, četvorki... Oko osam odsto dvojajčanih blizanaca i 20 odsto trojki imaju ne jedno, već dve krvne grupe - jednu koju proizvode ćelije njihovog tela i jednu koju proizvode strane ćelije apsorbovane od njihovog blizanca. Oni su zapravo "himera" - fuzija dva dela, koja se može dogoditi u mnogim organima, uključujući i u mozgu.
Himera mozak može ostaviti ozbiljne posledice, jer postoji mogućnost da remeti ravnotežu nečijeg funkcionisanja. To može objasniti zašto, na primer, blizanci uglavnom levoruki - jednostavna osobina koja zavisi od organizacije leve i desne hemisfere mozga.
Čak iako ne mislite da ste ikada imali blizanca, postoje drugi načini da budete "okupirani" ćelija drugog ljudskog bića. Moguće je da su u početku postojala dva fetusa u materici, ali da su se blizanci vremenom spojili. S obzirom na to da se dešava u ranoj fazi razvoja fetusa, ćelije mogu bez problema da se pomešaju u tkivu i da izgledaju kao da se razvijaju normalno, ali opet da nose genetski plan druge osobe.
"Izgledate kao jedna osoba, ali imate ćelije druge osobe unutar vas, što znači da ste oduvek bili dva čoveka", ističe Krejmer.
U jednom ekstremnom slučaju, žena je bila šokirana kada su joj rekli da ona nije biološka majka svoje dvoje dece. Šta se zapravo dogodilo? Ćelije starije sestre su najverovatnije ostale u majčinom telu i posle pronašle put u tela druge dece nakon začeća. I to se zapravo može dogoditi svakome.
U drugom slučaju, otkriveno je da jedna žena u svom mozgu ima 63 odsto muških ćelija. Jedino logično objašnjenje do kojeg su naučnici uspeli da dođu je da su te ćelije potekle od bebe ove žene: ćelije njenog sina su se probile kroz placentu i "smestile" u njen mozak. Iz neobjašnjenih razloga, kod ove žene je to smanjilo rizik od razvijanja Alchajmera.
Naše znanje o ljudskom "superorganizmu" je i dalje na početku, pa su mnoge od posledica mešanja ćelija čisto teoretske u ovom trenutku.
Krejmer i Bresan žele svojim radom da skrenu pažnju psiholozima i psihijatrima na mnoge aspekte koji nčine naš identitet i ponašanje, i ističu da na ovo ne treba gledati kao na nešto negativno ili biti neprijateljski nastrojeni prema "uljezima" u našim telima, jer su ipak oni deo onoga što nas je napravilo da budemo to što jesmo.
Kako se vi osećate povodom ovog saznanja?