Osvajao je titule u Jugoslaviji sa dva različita kluba, igrao u klubu Željka Ražnatovića Arkana, bio šampion Francuske, delio sobu sa Maurisiom Poketinom i postao "Belgijanac". Dva puta je trebalo da ode u Premijer ligu i imao karijeru punu neobičnih okolnosti.
Nema mnogo fudbalera koji su u poslednjih 30 godina osvajali titule prvaka Srbije ili Jugoslavije sa dva različita kluba. Jednostavno, Crvena zvezda i Partizan su svaki put, osim jedne sezone, uspevali da budu fudbalski šampioni, surovo dominantni u domaćem takmičenju.
Ali ima i onih koji su to uspevali. Neki onim putem kojim se retko ide, poput Vladimira Stojkovića, koji je nosio dres i crveno-belih i crno-belih. A neki zaobilaznim putem - prvo sa Vračara, pa tek onda sa Autokomande. Tim putem išao je Ivan Vukomanović.
Nekadašnji defanzivac i bivši mladi reprezentativac Jugoslavije imao je neobičan put u svojoj karijeri. Igrao je u sedam različitih zemalja, a retko šta je u njoj išlo onim redom koji je on želeo ili zamišljao.
Sa 17 godina je već igrao u Prvoj ligi Jugoslavije, sa 21 postao prvak države sa Obilićem, nekoliko puta u poslednji čas ostajao bez odlaska u Premijer ligu, da bi danas i zvanično bio državljanin Belgije.
Vukomanović u intervjuu za MONDO govori o putu koji je prošao od rodnog Užica, preko titule u Francuskoj, do igranja u Rusiji i sporadičnog povratka u Srbiju gde je prethodnih godina bio stručni konsultant na TV Arenasport.
"DEKI STANKOVIĆ ME NIJE IZNENADIO"
Ipak, posle teške 2020. godine, Vukomanović pre svega želi da se ona nikada ne ponovi. Doživeo je porodičnu tragediju i proživeo neke od najgorih životnih trenutaka.
"Oporavljam se od korona virusa i sad je to već pri kraju, nije to meni tako teško palo. Brat se isto bori sa tim i kod njega to traje duže jer je gojazan. Mama se dugo borila i čak je bila "zaglavila" 15-ak dana u "Areni". Tata je na nesreću umro pre nekih mesec dana. Šta znam, bio je jedan mučan period i mučna godina koju valja zaboraviti što pre. Ali šta da se radi, sve su to neka životna iskušenja, idemo dalje. Sreća pa sam taj dan bio u Beogradu, išao sam u studio, Zvezda je igrala i baš pre nego što smo krenuli u studio, oni mi to jave. Sreća u nesreći je da sam bio u Srbiji jer ne provodim puno vremena ovde", počinje Vukomanović otvoreno u razgovoru za MONDO.
Na vezi iz Ljubljane, nekadašnji štoper Bordoa, posle teških tema brzo uspeva da se "prešalta" na fudbalske priče. Govori u dahu, artikulisano i jasno, bez ustezanja.
Kao bivši šampion zemlje u dresu Crvene zvezde, rado govori o aktuelnostima u Ljutice Bogdana i uspešnoj godini za tim Dejana Stankovića. Plasman u 1/16 finala Lige Evrope kaže da je očekivao.
"Nije me iznenadilo! Nije, jer Deki je prošao sve u igračkoj karijeri. Preko reprezentativne karijere sa preko 100 nastupa, u klupskoj karijeri je u Italiji radio sa najboljim stručnjacima i osvojio sve moguće trofeje. Stekao je veliko iskustvo, okružio se dobrim stručnjacima, koji u momentima kada vi kao mlad trener u jednom momentu "iskočite iz vinkla", vi imate stručnjake koji vas vrate. Deki je napravio odličnu sinergiju sa svojim stručnim štabom i sve više pokazuje da se formira kao trener, ima situaciju pod kontrolom. To me ne čudi, jer on zna šta znači igranje i u Zvezdi i na evropskom nivou. Gledajući te utakmice, video sam i da mu je zadovoljstvo što je imao priliku da igra takve mečeve. On u sebi ima kapacitet i ima "bagaž" na leđima koji mu doprinosi da može da shvati te situacije i da se izbori sa njima. Sve mi je ovo bilo za očekivati", priča Vukomanović.
Rođeni Užičanin je srećan što je njegov klub već godinama konstanta u evropskim takmičenjima, za šta glavnog "krivca" vidi u jednom čoveku.
"Jedina stvar koja je rešila probleme je bilo dovođenje Vladana Milojevića. Jer on je neko ko je stvari postavio na svoje mesto. Neko ko iz svojih igračkih dana zna šta znači energija svlačionice Crvene zvezde, na jedan svoj stručan način, sa svojim "stafom" uspeo da dovede Zvezdu do trofeja, do nastupa u Evropi. Date su mu odrešene ruke i prostor da on radi na način na koji je radio i da vrati Zvezdu na evropsku mapu. Puno puta smo u tim prenosima i analizama govorili da Zvezda nije nivo Lige šampiona i da Zvezda ne može da se tamo takmiči na ozbiljnom nivou jer je hendikepirana igranjem u jako lošem šampionatu. Ona nema naviku i kontinuitet jakih utakmica, kao što imaju evropski klubovi koji su dolazili u Beograd. I onda je Zvezda pred tim velikanima izgledala kao fudbalski liliputanac, primajući po tri-četiri-pet golova. Ali to je realnost i od toga ne treba bežati! Zvezda je u onoj prvoj sezoni pokazala da može da igra u Ligi Evrope u grupi u kojoj se našla i to je pokazala ove godine i ništa dalje od toga. Liga šampiona je lepo takmičenje, ali kada dođete tamo, onda ste u današnjoj realnosti samo topovska hrana i ništa više. Sada će protivnik Zvezde biti Milan i videćemo, ali mislim da u tom dvomeču nema neke velike šanse, jer je Milan ipak dobro nauljena "mašina". Iako sam veliki Zvezdaš i optimista, ne nadam se prolasku", trezveno priča Vukomanović za MONDO.
"ZA DOLAZAK U OBILIĆ ME NIKO NIŠTA NIJE PITAO"
Razgovor brzo sa kraja 2020. godine pravi zaokret ka sredini famoznih 90-ih. Vukomanović u leto 1996. iz Slobode prelazi u Obilić iako je sve trebalo da izgleda drugačije.
"U Obilić sam stigao sa 19 godina, a već sam igrao dve sezone u Prvoj ligi za Slobodu iz Užica, u gradu gde sam rođen. I kao svaki dečak koji "pika" loptu, moj san je bio da zaigram za Slobodu i Crvenu zvezdu. Nakon te druge sezone u Slobodi, u klubu su me obavestili da me želi Zvezda. Imali su dobru saradnju sa Slobodom. Obilić me je tada hteo, ali su mi u klubu rekli da su već napravili dogovor sa Zvezdom. Iz Slobode je tada već šest meseci ranije u Zvezdu otišao Zoran Njeguš i bio je dogovor da ja odem posle toga."
Ali stvari se nisu tako odigrale.
"To leto se desilo da su došli ljudi iz Obilića u Užice i rekli "ne, ne, to ne može, mi ga kupujemo" i doneli su novac. Pozvali su me u klub i to je bilo to. To je period kada je Obilić bio sa svojim vlasnikom, jednim od najmoćnijih ljudi u državi (Željko Ražnatović Arkan, prim. aut). I retko ko je smeo bilo šta da kaže... Kao mlad dečko od 19 godina nisam imao veliki izbor, već samo da sednem u auto i odemo na Vračar da potpišem ugovor. I tako se i desilo. Vrlo brzo sam se izborio za minutažu i to je bio viši nivo. Sećam se dolaska u Obilić gde nam je pokojni predsednik kluba rekao da smo svi isti i da smo svi imali iste ugovore. Svako je primao isto", Vukomanović "vraća film" na sada već davna vremena.
U prvoj sezoni u klubu (1996/97) Obilić je bio najbolji u tadašnjoj IB (prvoj B) ligi i obezbedio mesto u IA ligi. Već u narednoj sezoni, ispisali su istoriju i postali šampioni Jugoslavije.
"To je bila jako dobra mlada ekipa, dobro selektirana po Srbiji. Napravila se dobra energija i sa trenerom Miloljubom Ostojićem, a kasnije i Dragomirom Okukom s kojim smo osvojili titulu, i te dve godine su bile veliko životno iskustvo. Prvi put sam igrao na nivou gde se vi borite za visok plasman sa dva vodeća kluba koji su imali jako dobre ekipe. I u nekoliko direktnih duela smo pobedili i Zvezdu i Partizan, i na Marakani i na JNA, gubili utakmice na Vračaru... Kao najmlađi igrač u timu, nisam ja puno ni razmišljao o tome ni šta se tu radi ni kako. U tim godinama, vaše je da svaki dan dođete na trening da biste sebe usavršili i da biste mogli da odete na još viši nivo. Ja sam ćutao i radio i gledao da izađem iz toga što bolji mogu."
Vukomanović jasno ističe da sa Željkom Ražnatovićem Arkanom nikada nije bilo nekog većeg pritiska.
"Meni nije bilo. Pričajući o tome ko je nama bio predsednik i ko je bio taj čovek, ja mogu da tvrdim da za te dve godine nikad nisam doživeo nijednu neprijatnost. Nikad nisam video u svlačionici da je iko od igrača imao neprijatnost unutar kluba sa bilo kim od bilo kojih ljudi, a da ne pominjemo predsednika koji je svaki dan bio na stadionu. Samo kad se setim kakve smo stanove imali svi igrači Obilića, kakve smo automobile dobijali kao igrači, velike i dobre premije..."
Ipak, plate nisu bile velike.
"Plate koje smo imali na godišnjem nivou, u odnosu na ovo danas što primaju igrači - to je kikiriki. Teška sitnina, ali smo opet bili srećni i zadovoljni, nama kao mladima to uopšte nije bilo neka prva stvar u glavi, kao sad ćemo mi tu da zaradimo neki novac... Profesionalizam je bio na visokom nivou, disciplina, oba trenera jako zahtevna i jako dobra u formaciji mladih igrača, da iz igrača izvuku maksimum. I zato i dan-danas sa velikim poštovanjem pričam o Ostojiću i Okuki."
"MALI, PAKUJ SE, PUTUJEŠ U FRANCUSKU"
Kao što je bio slučaj sa dolaskom u Obilić, slično je bilo i sa odlaskom. Vukomanović nije imao nikakvog udela u tome šta će biti sa njegovom karijerom.
Obilić je 1998. postao šampion, a mladom štoperu je bilo vreme da ide "preko grane".
"Odmah nakon osvajanja titule stigla je ponuda za mene iz Bordoa i nisam se ni tada pitao niti mi je ko postavio pitanje da li želim da idem ili ne. Bilo je jednostavno "prodali smo te, spakuj se, putuješ". I tako sam otišao iz Obilića."
Razlika u fudbalu, priznaje Vukomanović, bila je ogromna.
"Kad sam stigao u Francusku posle četiri godine igranja u Prvoj ligi Jugoslavije, prvo što sam video i osetio iz ovog svog današnjeg ugla, video sam da sam kao igrač taktički totalno neobučen! Da nemam pojma ništa! Tada su Francuzi osvojili Svetsko prvenstvo ’98, imali su nalet u novom procesu njihove formacije mladih igrača. Oni su imali sistem gde svaki igrač ima svoju zonu i svoje obaveze unutar nje i ja sam video da ja ništa od toga nisam znao."
Bio je to period tokom kojeg je morao mnogo toga novog da nauči.
"Sigurno nekih dva meseca sam potrošio u tome da "ukapiram" te principe. Prvi put sam došao u kontakt da igram sa četiri igrača u zadnjoj liniji! Sa 4-4-2 sam prvi put tada došao u kontakt, jer smo u Srbiji svi bili formirani u starom sistemu 3-5-2. Tada je tamo bio i Niša Saveljić koji mi je puno pomogao, bila su velika imena Silvan Viltor, koji je posle dugo igrao u Arsenalu. Joan Miku, veliki igrači i velika imena..."
I posle titule u Jugoslaviji, odmah i titula prvaka Francuske!
"Formirala se dobra ekipa gde smo uspeli da u borbi do zadnjeg kola sa Marsejom za jedan bod osvojimo titulu. To mi je bila sjajna sezona i dobro iskustvo. Bordo je tada imao dobru saradnju sa Real Madridom, kad su na pozajmice dolazili Savio i Selades, koji je skoro bio trener Valensije. Vratio se i Dugari iz Barselone, u jednom momentu je stigao i Pedro Pauleta, koji je za tri godine postigao 90 i ne znam koliko golova... Pa Denilson Brazilac, pa sam bio cimer sa Maurisiom Poketinom godinu dana... Plejada sjajnih igrača sa kojima je bilo jako dobro družiti se."
Upravo je priča o Poketinu zanimljiva. Argentinski stručnjak se pominje kao budući trener Pari Sen Žermena, a u Bordo je kao defanzivac stigao baš posle perioda provedenog na "Parku prinčeva". Vukomanović i Poketino su nedavno imali prilike da se sete starih vremena, posle utakmice Crvena zvezda - Totenhem.
Za Argentinca ima samo reči hvale.
"Te godine sam za cimera imao kapitena Rusije Alekseja Smertina. I on je to leto otišao u Čelsi i neposredno posle toga dolazi Poketino u klub iz Pari Sen Žermena. A u Bordou imaju malo specifičan pristup na igrač koji dođu iz PSŽ-a i sećam se da smo zajedno igrali kao dva štopera u zadnjoj liniji. I odmah smo išli na pripreme i ko će gde u sobe... I ja kažem da sam sad ostao sam i ako hoćeš možeš kod mene. Igrali smo posle toga dugo zajedno, družili se van terena. Argentinci su dosta slični nama, to su tipovi koji kada im vi date vašu korektnost i vaše poštenje, oni će vam dati srce! Jako brzo smo se dobro ukapirali i sprijateljili. I sad kad smo se videli u Beogradu, dan nakon utakmice Totenhema i Zvezde, baš smo se smejali i pričali o tim momentima. On je dobar tip koji je ponikao u siromašnom delu, došao iz nemaštine i izborio se za svoj put u svetu i drago mi je da sada pravi takve rezultate. On je trener koji jako dobro razume fudbal, a pored toga, imao je i najboljeg mogućeg mentora u vidu Marsela Bijelse. Bijelsa je čak lično došao po njega kući da ga vodi u Njuels Old Bojs", u dahu Vukomanović priča o svom prijatelju.
Trener@SpursOfficial, Poketino i bivsi fudbaler@crvenazvezdafkIvan Vukomanović bili su cimeri u vreme kad su zajedno nastupali za francuski Bordo. ⚽ Arena sport upriličila im je susret na stadionu Rajko Mitic.#uefachampionsleague#UCL#fkcrvenazvezda#tottenhamhotspurpic.twitter.com/NshXuBn5Vi
— Arena Sport TV (@arenasport_tv)November 6, 2019
TROFEJI U ZVEZDI, PA ZOV MANČESTER SITIJA
Ipak, i pored odličnog starta u Bordou, Vukomanović je morao da napusti klub kada je u Francuskoj bilo promenjeno pravilo o broju igrača u timu koji nisu iz zemalja Evropske Unije. Sa osam, kvota je bila smanjena na pet, pa su i Vukomanović i Niša Saveljić morali da potraže novu sredinu.
"Dolazak u Zvezdu mi je bio "šlag na tortu", jer je to uvek bio moj san. Bila je opcija da odem u Lans, Briž i još neke priče su bile i tada se pojavi Zvezda. U sekundi sam rekao da ne pričam više o tim opcijama, jer želim samo u Zvezdu. Došao sam, upao u mladu ekipu. Među stativama je bio Aleksandar Kocić, iskusan golman, moj pokojni venčani kum Goran Bunjevčević je bio kapiten."
Bile su to trofejne godine za Vukomanovića, ponovo je postao šampion zemlje, ovoga puta sa crveno-belima.
"Dolazi nam i Slavoljub Muslin koji od svih nas pravi bolje igrače i koji tek njegovim pristupom većini igrača "otvara oči" i u fudbalskom i u ljudskom smislu. Drulić posle ide u Saragosu, Bunjevčević i Aćimović u Totenhem, dosta igrača odlaza posle tog Muslinovog "brušenja", a ja sam u Crvenoj zvezdi prošao sa dve osvojene titule i jednim kupom. Zvezda nije imala novca da me otkupi od Bordoa i ja sam tad otišao iz Beograda i praktično nikad se nisam ni vratio. Bio sam malo razočaran i situacijom u društvu i životom u toj zemlji, pogotovo nakon ubistva premijera (Zorana Đinđića, prim. aut). Činilo mi se da sve ide lošim tokom i otišao sam dalje "trbuhom za kruhom"".
U to vreme, malo je nedostajalo da Vukomanović ode u Premijer ligu. Dva puta je sve bilo dogovarano, ali stvari se nikako nisu "poklapale".
"Prva šansa je bila 2000. godine, sećam se nakon jednog derbija u Beogradu, bilo je 0:0, ne sećam se sad koji po redu. Dobio sam poziv menadžera za jedan sastanak gde su bili Englezi iz Derbi Kauntija, koji je hteo da me uzme od Bordoa. Sve smo dogovorili i napravili sa Bordoom, papiri su bili potpisani, ali sam bio odbijen za radnu dozvolu. Tada sa jugoslovenskim pasošem nisam imao onaj procenat igranja za A reprezentaciju. Mogao sam nekako kao igrač mlade reprezentacije, ali na kraju taj "dil" je otpao. Dugo je trajalo i nije moglo da se ispuni", priča Vukomanović, a onda nekoliko godina kasnije dolazi do prekretnice u njegovoj karijeri.
"Druga priča je bila 2003. godine, bio sam u zadnjoj godini ugovora u Bordou, bio je "dil" napravljen da rezervni golman Bordoa i ja odemo u Mančester siti. Naravno, Siti koji tada nije bio Mančester siti ovo što je danas. U suprotnom pravcu je jedan Francuz trebalo da ode u Bordo. Opet je sve bilo napravljeno, rezervni golman Francuz je otišao, a ja nisam jer sam bio odbijen za radnu dozvolu. Tu sam shvatio da ja mogu da se oprostim od jedne karijere na tom nivou, jer nisam imao uslov da mogu da odem u Englesku. Onda sam razmišljao na drugi način i rekao sam sebi sad kad se budu pojavljivale ponude, da treba da razmišljam da obezbedim svoju egzistenciju."
KAKO JE IVAN POSTAO "BELGIJANAC"
Vukomanović se zasitio Bordoa posle dosta godina provedenih u tom klubu i usledio je odlazak u Rusiju.
"Tražio sam promenu i pojavila se ponuda Dinama iz Moskve. Retko ko je tada odlazio u Rusiju i zatičem u klubu Ognjena Koromana, s kojim provodim godinu dana sjajnog druženja, bili smo i cimeri. Posle toga su stigli i Tanasijević i Batak iz Vojvodine, imali smo malu koloniju, bili drugi-treći na tabeli i to mi je predivno iskustvo bilo. Život u Moskvi, igranje po ruskim stadionima i gradovima, vidite Rusiju koja nije samo Moskva. Sa finansijske strane nismo ni razmišljali... Posle sam otišao u Alaniju iz Vladikavkaza, jer ih je preuzeo Francuz koji je mene doveo u Bordo i on je insistirao da pođem s njim. Kad vas trener pozove i garantuje da ćete imati svoje mesto, to vam daje neko samopouzdanje. I posle te sezone u Alaniji, bio sam premoren od putovanja po Rusiji, zima, mraz i sve to. Sećam se da sam hteo da me ikako vrati u Francusku ili u bilo koju manju zemlju da ne letim avionom stalno. I tako sam stigao u Lokeren, u Belgiju."
Bila je to 2005. godina. Vukomanović je razmišljao da tamo ostane godinu dana pa da se nekako ponovo vrati u Francusku. Punih 15 godina kasnije, on je i dalje u Belgiji.
"Tada sam shvatio da moja karijera dolaskom u Belgiju više nema gde da ide uzlaznim putem. Može da stagnira na nekom nivou i onda kad dođete do 31-32 godine, onda to ide na dole. Posle par meseci u Belgiji sam video da mi je vrlo lagano za igru, sve sam to dobro podnosio. Došao sam u klub koji je uvek imao dobro plaćenih pet-šest igrača koji su ranije bili negde, imali smo status kvalitetnih igrača koji nas je držao... Došao sam do saznanja da ako u Belgiji živite i radite tri godine zaredom i ako vam tri godine zaredom isti poslodavac zatraži radnu dozvolu, vi imate pravo da aplicirate za državljanstvo da postanete naturalizovani Belgijanac. Izrevoltiran sam bio prethodnim iskustvima i nemogućnošću da odem u Englesku, pa svih onih vađenja viza za svako putovanje... I zbog svega toga odlučio da ću da ostanem u Belgiji tri godine i da ću da podnesem zahtev. To sam uradio, posle treće sezone u Lokerenu podneo zahtev i posle dobio pasoš. Kupio sam tamo i stan, skućio se..."
Tada je počeo da razmišlja o trenerskoj karijeri, ponovo slučajno.
"Pred kraj ugovora trener Žorž Lekens, bivši selektor Belgije, Alžira i drugih selekcija, u jednom momentu me je pitao da li sam ikad razmišljao da upišem trenersku školu. To mi je bilo malo čudno i rekao mi je da vidi način na koji me saigrači gledaju u svlačionici, zamolio me da uradim to i rekao mi da to mogu da radim na dobar način. Uz njegovu motivaciju sam upisao tu školu posle igranja u Izraelu i Kini, posle povratka iz Kine sam upisao trenersku školu. Belgija mi je ostala baza za život i kuća, dan-danas. Tu sam osetio najveće zadovoljstvo igranja fudbala. Tada sam sazreo - u tim godinama igrate sigurno, sa samopouzdanjem, znate sve. Fizički znate da dobro izbalansirate utakmicu, taktički ste obučeni do perfekcije. Uživao sam igrajući u Belgiji u jednoj dobroj ligi i u tom periodu bio deo početka procesa belgijskog čuda koje danas drži "broj jedan" u svetu."
VUKOMANOVIĆ KAO TRENER - STANDARD, SLOVAN... MLS?
Fudbal je često takav, pun slučajnosti, koje se uvek nekako "potrefe" kada je potrebno. Slično je bilo i Vukomanoviću. U Izraelu je igrao za Makabi Herzliju, gde je upoznao Gaja Luzona. Nekadašnji trener Makabi Petah Tikve, koji je savladao Partizan 5:2 u Beogradu, igrom slučaja je dobio priliku da postane trener Standarda iz Liježa.
"Zvao me je da mu budem asistent, rekao mi je da poznajem ligu i da znam jezik, da me svi znaju i da njemu treba neko da mu "drži leđa". Imali smo dobar tim i u prvoj sezoni smo bili drugi. On je ostao godinu i par meseci i ja sam bio u procesu završetka PRO licence u Belgiji i kad je otišao, gazda je tražio da ostanem na poziciji trenera dok ne dođe novi. Za tih pet utakmica, za 15 dana, igrali smo derbi s Anderlehtom, derbi s Genkom, Sevilja u Ligi Evrope... Mi nismo primili nijedan gol, pobedili četiri utakmice i gazda je rekao da nastavim da radim. I radio sam tu celu sezonu u teškoj situaciji i vratili smo se na treće mesto. Posle toga je gazda prodao klub i novi vlasnik je rekao da je zadovoljan mojim radom, ali da bi oni da dovedu drugog trenera. Bilo je to dobro iskustvo da se neke stvari nauče i da se "oči otvore" u trenerskom smislu."
Usledio je posao u Slovanu iz Bratislave gde je u sezoni 2016/17 osvojio Kup Slovačke, a sada već duže vreme bira naredni posao. Trebalo bi da naredni bude u Sjedinjenim Državama.
Slično kao sa Engleskom u igračkoj karijeri, do sada mu se "nije dalo" ni da ode u Ameriku u trenerskoj karijeri.
"Ovo sa Amerikom se otvorilo, jako zanimljiva priča, već u martu je trebalo da budem tamo, ali zbog ove kovid situacije i svega toga što je zadesilo i našu porodicu, sve je to nekako stavljeno na čekanje", priča Vukomanović.
Postoji šansa da preuzme jedan klub iz MLS lige, ali i dalje je dosta nesigurnosti.
"Za sada čekamo da se neke stvari poklope pa ćemo videti šta i kako dalje. Još je to otvoreno. To je posao koji otvara i mnoga vrata i dugo vremena je sa tim klubom u toku razgovor, videćemo. Postoje i neki drugi pozivi, ranije sam odbijao ponude iz arapskog sveta i sa drugih strana, jer želim da odem negde da radim na jedan normalan, kulturan način."
Kako kaže, od 2021. godine očekuje da bude bolja - prethodna jednostavno nije mogla da mu bude gora.
"Uvek sam bio optimista i uvek verujem u dobar izbor i dobre ljude. Fudbal je jako zamršen biznis, trenerski posao je odgovoran i čovek treba da napravi dobar izbor. Trenerska karijera je kao jedna kristalna čaša koja je na postolju koje vibrira. I ako se ne napravi dobar potez, ta karijera, ta čaša, može da pukne i da ne može da se sastavi. Meni se trenerski posao sviđa, volim da ga radim, da radim sa mlađim igračima da vidim kako se formiraju i napreduju. Ovu 2021. vidim da će biti bolja od 2020. jer gora za mene ne može da bude, gledajući prvo porodični plan. Nadam se da će se 2021. pojaviti neka fina opcija gde ću moći sa svojim saradnicima da u fudbalu gradim prave stvari", zaključuje Ivan Vukomanović u razgovoru za MONDO.