Milan Janković, prvi pravi galaktikos srpskog fudbala, u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govorio je o svojoj velikoj karijeri, danima slave u Zvezdi i Real Madridu, kao i o svom uticaju na put Dragana Stojkovića Piksija.
Otac ga je kao klinca vodio da gleda Zvezda-Real, kada je Džaja maltretirao Kamača, a Olja Petrović branio i pogađao penale: "Igrači su mi iz te perspektive delovali kao vanzemaljci".
Da mu je neko u tom trenutku rekao da će za desetak godina postati prvi jugoslovenski igrač koji je obukao dres slavnog kraljevskog kluba, iskezio bi se onim dečijim osmehom i odmahnuo rukom: "Ma šalite se sa mnom".
Kada je Real Madrid 2016. godine igrao u Sofiji protiv Ludogoreca, zamolio je Emilija Butragenja da mu organizuje iznenađenje za sina:
"Želeo je da upozna Kristijana Ronalda i Luku Modrića. Otišli smo u njihov hotel i dok se on slikao sa svojim idolima, meni je prišao Fernando Jero i rekao 'Milane, znate li da se sećam Vašeg prvenca protiv Hihona'. To je za mene bila velika satisfakcia, dokaz da sam u Realu ostavio dubok trag".
Dobrodošli u Mojih TOP 11 sa Milanom Jankovićem, prvim pravim galaktikosom u istoriji srpskog fudbala.
MARIBOR 1979 – 1980
Kandidati iz Maribora:
Milorad Nižetić, Janko Irgolič, Radoslav Simić, Fahrudin Zejnilovič, Ivan Pešut, Vlado Fatur, Zvonko Breber, Šime Bonacin, Milorad Vuksanović, Josip Turčik, Anton Srša, Radomir Dubovina, Ivan David, Roman Gašperčić, Blagoje Ostojić, Miran Perko, Davor Radmanović, Anđelo Deveskovi, Bojan Krempl, Goran Jurišić
U Maribor je poslat da stasa i sazri za dres sa Zvezdinim grbom.
"Imao sam 18 godina, baš lep period i kaljenje koje mi je puno pomoglo u karijeri. Druga liga je u to vreme bila strašno jaka. Vodili smo žestoke borbe sa Leotarom, Iskrom iz Bugojna, Šibenikom, Dinamom iz Vinkovaca… Stekao sam iskustvo i vratio se u Zvezdu pun samopouzdanja. Grad je bio divan, ekipa odlična, stekao sam puno prijatelja… Par meseci pre povratka u Beograd, igrali smo protiv Zvezde četvrtfinale Kupa Jugoslavije. Idealan trenutak da se dokažem i stavim do znanja matičnom klubu da sam spreman za najveću scenu. Čuvao sam Srebrenka Repčića i odlično odradio zadatak. Zvezda nam je tek u poslednjih desetak minuta dala dva gola i prošla dalje. Džajić mi je prišao posle utakmice i rekao ’mali, čim se završi prvenstvo čekam te u kancelariji na Marakani".
TOP 11 – Milorad VUKSANOVIĆ (odbrana)
"Centarhalf po mom ukusu. Bilo je tu još kandidata… Zvonko Breber koji je došao iz Dinamo Zagreba… Deveskovi iz Rijeke… Radomir Dubovina, kvalitetno krilo… Ipak, Vuksanović se savršeno uklapa u formaciju 3-4-3 u koju planiram da smestim Mojih TOP 11".
CRVENA ZVEZDA 1980 – 1987
Kandidati iz Crvene zvezde:
Golmani: Živan Ljukovčan, Dragan Simeunović, Aleksandar Stojanović, Goran Živanović, Stevan Stojanović, Tomislav Ivković
Odbrana: Zdravko Borovnica, Milan Ivanović, Zoran Jelikić, Milan Jovin, Ivan Jurišić, Dragan Miletović, Slavoljub Muslin, Slavko Radovanović, Milenko Rajković, Ljubiša Stojanović, Zoran Mališević, Miroslav Šugar, Zoran Banković, Marko Elsner, Miodrag Krivokapić, Zlatko Krdžević, Milivoj Bračun, Zoran Vorotović
Vezni red: Cvijetin Blagojević, Zdravko Čakalić, Boško Đurovski, Slobodan Goračinov, Rajko Janjanin, Zlatko Krmpotić, Đorđe Milovanović, Vladimir Petrović, Ranko Đorđić, Žarko Đurović, Zoran Dimitrijević, Goran Milojević, Jovica Nikolić, Dejan Antonić, Vlada Stošić, Dragan Stojković, Zoran Pavlović
Napad: Milko Đurovski, Nedeljko Milosavljević, Srebrenko Repčić, Dušan Savić, Radomir Savić, Miloš Šestić, Srba Stamenković, Dragan Lacmanović, Mitar Mrkela, Sulejman Halilović, Preki Radosavljević, Husref Musemić, Miralem Zjajo, Boro Cvetković, Vladan Lukić
Poslušao je Džajića, zakucao na vrata njegove kancelarije i odmah potpisao dugoročni ugovor.
"Dočekala me je strašna konkurencija za mesto u timu. Nikada neću zaboraviti poslednju nedelju pred prvo kolo… igrali smo protiv Dinama u gostima, bio sam tu negde, 17, 18. igrač… nisam ni očekivao da ću putovati u Zagreb. I šta ti je sreća u nesreći… neko se povredio na treningu, meni Stanković u četvrtak kaže da pakujem stvari i da se spremam za put. Pun Maksimir, paklena atmosfera, veliki Derbi već na startu prvenstva. I opet sreća u nesreći… povredi se Pižon u 30. minutu, izdrži nekako do poluvremena i meni Steva Ostojić priđe na zagrevanju i kaže ’skidaj se, ulaziš u igru’. Šta se dogodi… 46. minut, moj prvi kontakt sa loptom, šutnem je sa 20 metara u donji desni ugao, 1:0 za nas… završi se tako i mene u Sportu proglase Igračem utakmice".
Rado se seća i prvog Večitog derbija u dresu Crvene zvezde.
"Mislim da je to bio onaj na JNA kad smo slavili sa 4:1, a Šele postigao dva velemajstorska gola. To mi je ujedno i najubedljivija pobeda nad Partizanom, sve ostale utakmice su bile vrlo neizvesne i uzbudljive. Ne znam tačan skor, ali bih rekao da imam mnogo nerešenih rezultata protiv najvećeg rivala. Možda sam samo jedan ili dva Derbija izgubio. Najnezgodniji rival na terenu bio mi je Miodrag Ješić, moj komšija iz Žarkova. Zajedno smo odrasli, ali na terenu nije bilo drugarstva. Sa Žiletom (Zvonkom Živkovićem, op.aut) sam takođe vodio žestoke duele, najpre u omladinskoj, a kasnije i u seniorskoj konkurenciji".
Lepa fudbalska vremena, nije se sve svodilo samo na Zvezdu i Partizan…
"Sa Hajdukom su takođe bile strašne utakmice. Imali su odličan tim bili su nezgodni i na strani i kod kuće… Tek smo sredinom osamdesetih počeli da dominiramo i da lako dobijamo mečeve sa Splićanima. Ako izuzmemo klubove velike četvorke, nisam voleo da igram u Titogradu, Prištini, Nikšiću, Tuzli, Zenici… U Prištini je uvek bilo na nož… u Vokrijevo vreme… služili su se svim i svačim u duelima, udarali bez lopte… ali smo uglavnom lagano dobijali… sećam se jedne utakmice kada je Piksiju pukao film, uzeo je loptu i skoro sam rešio utakmicu".
Sa Zvezdom je osvojio dva prvenstva i dva Kupa Jugoslavije.
"Najdraži mi je onaj trofej u Kupu 1981. godine kada smo u finalu bili bolji od Dinama iz Zagreba. Namestio sam Duletu Saviću gol u revanšu i ta utakmice je proglašena za jednu od najboljih u istoriji jugoslovenskog fudbala. To mi je ujedno bio i prvi veći uspeh u karijeri. Draga mi je i ona titula koju smo osvojili u poslednjem kolu protiv Sarajeva. Prethodno je Šajber poništio sve utakmice, Partizan nije izašao na megdan Željezničaru i izgubio je za zelenim stolom sa 3:0. Mi smo u ponovljenom susretu poraženi na Koševu, ali smo ostali na prvom mestu zahvaljujući boljoj gol-razlici".
To je titula koju je Sud udruženog rada kasnije vratio Partizanu.
"Pričalo se svašta uoči poslednjeg kola. Mi smo zaista imali dobre odnose sa Sarajevom, ali su se i na JNA dešavale čudne stvari. Znate kako, kada se utakmica namesti na višem nivou, mi se tu ne pitamo mnogo. Obično su umešane sudije i neki ključni igrači. Uglavnom golman, dva centarhalfa i špic. Mi iz veznog reda ne možemo da napravimo neku bitnu razliku. Sećam se jedne utakmice u Titogradu, nama nije trebalo, a Budućnost se borila za opstanak. Isto su kružile priče da ćemo povući ručnu. Odigrali smo maksimalno korektno, ja sam dao prvi gol, Žare Đurović drugi… slavili smo sa 2:0, a oni su i pored toga ostali u ligi. To sa Sarajevom, svi su pričali da će Milko da igra opušteno jer je jednom nogom već bio u Partizanu. Čak se pisalo da je Gojko Zec dobio naređenje od čelnika Zvezde da ga izvede iz igre ukoliko primeti da se ne zalaže dovoljno na terenu. Ali Milko je za pola sata postigao tri gola i svima zapušio usta“.
Bilo je u to vreme mnogo izazova na evropskoj sceni.
"Propustili smo veliku šansu protiv Intera. Nadigrali smo ih u Milanu, zaslužili da slavimo pobedu, ali se završilo 1:1. U Beogradu sam pogodio prečku… bilo je loše vreme, blatnjav teren… onaj Muraro šutne sa 20 metara, Đavo se oklizne, lopta promeni pravac i jedva uđe u mrežu. Mogli smo te sezone da doguramo daleko u Kupu šampiona. Sećam se i Benfike kada je Rajko Janjanin sa tri gola u drugom poluvremenu doveo do eksplozije na Marakani. Žao mi je što sam Veronu propustio zbog vojske. Panatinaikos je bio poseban izazov zbog duhova prošlosti. Svi su pričali o famoznom porazu Džajine generacije kojoj je na volšeban način izmaklo finale sa Ajaksom. Srećom, Bora je dao gol u poslednjem minutu utakmice u Atini i sprečili smo novo iznenađenje".
PAO je bio uvertira u antologijske duele sa Real Madridom.
„Svi smo bili u oblacima, niko nije verovao da posle 45 minuta vodimo tri razlike protiv najslavnijeg kluba na svetu. U nastavku je Vasović malo promenio taktiku i to je po mom mišljenju bila greška. Španci nisu navikli na zimske uslove, teren je bio zaleđen, morali smo da nastavimo u istom ritmu i verovatno bi rezultat bio mnogo povoljniji. Mi smo se povukli, čuvali prednost i oni su to iskoristili. Da nismo primili taj gol iz penala i da je ostalo 4:1, ubeđen sam da bismo prošli u polufinale. Nije se tada igrala zona, imao sam zadatak da motrim na Galjega kada su oni u posedu lopte. Elzner je napravio grešku kod prvog gola, umesto da priđe Hugu Sančezu, on se vraćao da pokrije gol-liniju. Uvek pričam mlađim igračima, kada imaš u šesnaestercu tako opasnog špica, prostor te ne zanima. Priđeš njemu i ne ispuštaš ga iz vida“.
Janković je iz penala nadmudrio Buja, iako je pola stadiona mislilo da je lopta pogodila stativu.
"Pogodio sam onu antenu iza gola i lopta se kao tane odbila u polje. Piksi je tek četiri meseca bio u Zvezdi, Vaske je zbog iskustva odredio mene kao izvođača najstrože kazne. Šutirao sam penale i u Mariboru, mislim da sam samo jedan promašio tokom cele karijere. U revanšu smo pružili solidan otpor, čak i pretili u prvom poluvremenu preko Mrkele i Boška Đurovskog… nažalost, u nastavku je sve palo u vodu. Primimo dva glupa gola i ispadnemo iz Kupa šampiona. I za tu utakmicu kruže priče da je dogovorena u sklopu mog transfera u Real. Ja ću vam reći ono što znam, a to je da sam ponovo imao sreću u tuđoj nesreći. Naime, Valdano je vrlo brzo posle beogradske utakmice dobio hepatitis B i njima je hitno trebao igrač njegovih karakteristika. Poslali su ponudu za mene i Piksija, ja sam bio u godinama za odlazak u inostranstvo i brzo se došlo do dogovora".
TOP 11 – Vladimir PETROVIĆ Pižon (vezni red)
"Bio je među najstarijim igračima kada sam se vratio iz Maribora, uvek mi je davao podršku i pomogao mi da se lakše uklopim. Dule i on su bili lideri tima i hrabrili su mlađe igrače pred svaku utakmicu. Pižon je bio moj fudbalski uzor. Proslavljeni reprezentativac, igrač svetske klase. Od njega sam najviše stvari pokupio, mada mi je Bleki Bogićević bio bliži po stilu igre. Sve su oni bili pojam za nas koji smo tek pokušavali da se izborimo za dres Zvezdinog prvotimca".
TOP 11 – Dragan STOJKOVIĆ (vezni red)
"Nismo dugo igrali zajedno, svega šest meseci. Nije mu išlo u tom periodu, navikavao se na Beograd, na novu sredinu, a Zvezdini navijači znaju da budu nestrpljivi i zahtevni. Osećam donekle ličnu krivicu što nije napravio bolju karijeru u inostranstvu. Zašto? Sreli smo se jednom prilikom u Beogradu i on me je pitao za savet pošto je imao na stolu ponude Intera i Marseja. Želeo je da čuje mišljenje čoveka koji je u to vreme već bio iskusan internacionalac, bivši igrač Real Madrida i Anderlehta. Rekao sam mu da je italijanska liga suviše tvrda za igrača njegovih tehničkih kvaliteta i da je bolje da ode u Francusku. Ali nije mi bilo ni na kraj pameti da će otići kod trenera koga nisam mogao očima da vidim. Ja sam sa Rajmonom Gutalsom imao silne probleme u Anderlehtu. Sad, kad malo bolje razmislim, možda je Belgijanac zaista imao nešto protiv srpskih fudbalera. Vidiš, to mi nije padalo na pamet. Tek sada povezujem neke stvari… Gutals je i sa Rankom Stojićem imao konflikt".
TOP 11 – Živan LJUKOVČAN (golman)
"Od svih golmana sa kojima sam igrao, Ljuka je najmanje grešio. Nije primao ’kokoške’ kao Tomica Ivković i matori Dika Stojanović. Pomenuo sam tu utakmicu u Titogradu za koju se tvrdilo da je nameštena i da će Zvezda pustiti Budućnost. Ljuka je bio godinu dana na pozajmici u crnogorskom klubu, vratio se u Zvezdu i mnogima je to bilo dovoljno da posumnjaju u njegovu umešanost. Ja sam mu rekao pre utakmice ’nemoj da se šališ, neću da trčim ko magarac ako ćeš ti da im puštaš golove’. Branio je kao u transu, skinuo je 5-6 zicera i bio junak meča".
TOP 11 – Boro CVETKOVIĆ (napad)
"Lane sa Korane. To je tip igrača koji je mene činio još boljim. Mogu slobodno da kažem da sam zahvaljujući njegovim golovima i skrenuo pažnju Reala na sebe i potpisao za slavni kraljevski klub. Ja sam voleo da gurnem tu dubinsku loptu u prostor, a kada imaš brze špiceve, onda je 90 odsto gol. Boro je bio kao vihor. Ona akcija za 3:0 protiv Real Madrida najbolje odslikava njegove brzinske sposobnosti. Obožavao je da igra protiv ekipa koje zadnju liniju drže visoko i ostave ogroman prostor ispred svog gola. Živeo je za te situacije. Na jednoj turneji po Francuskoj, namestio sam mu 15 golova na četiri utakmice".
REAL MADRID 1987 – 1988
Kandidati iz Reala:
Golmani: Francisko Bujo
Odbrana: Ćendo, Hoze Antonio Kamačo, Manuel Sančiz, Antonio Makeda, Isidoro San Hoze, Hezus Anhel Solana, Francisko Munjoz erez, Migel Tendiljo
Vezni red: Rikardo Galjego, Mičel, Rafael Gordiljo, Rafael Martin Vaskez, Adolfo Aldana, Santijago Aragon, Pako Ljorente
Napad: Hugo Sančez, Emilio Butragenjo, Horhe Valdano, Santiljana
Pomoćni treneri Reala, Molovni i Del Boske, ubedili su Lea Benhakera da je Milan Janković prava zamena za bolesnog Horhea Valdana.
"Žreb za četvrtfinale Kupa šampiona je obavljen u decembru i oni su tokom zimskih priprema pratili naše utakmice i slali izveštaje stručnom štabu Reala. Del Boske je rekao da stilom igre podsećam na njega. Kasnije su se i lično uverili u moje sposobnosti, potpisao sam ugovor i odmah ušao u kombinaciju za tim. U Španiji se te sezone igrao plej-of, brzo sam dobio šansu da debitujem i opet mi se desilo isto kao i na prvoj utakmici u dresu Crvene zvezde. Odmah sam se upisao u strelce. Zanimljivo je da sam u Real stigao neposredno pred derbi sa Barselonom. Sedeo sam na klupi, tresao se od treme i molio boga da me Benhaker ne ubaci u igru. Debitovao sam nedelju dana kasnije protiv Hihona, dao gol i slavili smo sa 1:0".
Real je u to vreme dominirao španskim fudbalom, čemu svedoči 11 bodova prednosti u odnosu na drugoplasirani Sosijedad po završetku prvenstva.
"Postigli smo u prva četiri kola 21 gol. Zaista smo imali moćan tim i niko nije mogao da nam pruži dostojan otpor. Barselona je u tom periodu imala krizu identiteta, grešili su sa pojačanjima, uglavnom smo ih lagano dobijali. Dao sam dva-tri gola te sezone… protiv Saragose, Las Palmasa, Espanjola… Više sam imao defanzivna zaduženja u veznom redu i nisam toliko često stizao u završnicu akcija. Voleo sam asistencije i bilo mi je zadovoljstvo da namestim gol Hugu Sančezu ili Butragenju".
Pamti se i prvi crveni karton u karijeri, koji je bio uvertira u senzacionalni debakl Reala u gradskom derbiju protiv Atletiko Madrida.
"Pokušavam već danima da se setim kada je bila ta utakmica. U tom plej-ofu kada sam stigao u Real ili godinu dana kasnije. A zanimljivo je iz razloga što sam isključen zbog prigovora i pravdao sam se da nisam znao jezik. Šta nisam znao, gde god odeš u inostranstvo prvo naučiš psovke. I zaista sam opsovao sudiju… i to na španskom. Svirao je neki faul, puko mi je film i udario sam protivnika. To je bilo u prvom poluvremenu i Atletiko je do kraja napunio mrežu Buja. Izgubili smo 4:0. Obično nisam bio takav na terenu, ali sam se iznervirao i emocije su nadvladale razum".
Real je dominaciju iz domaćeg prvenstva uzalud pokušavao da prenese na evropsku scenu.
"Imali smo fenomenalnu šansu da ponovimo uspeh generacije iz 1966. godine. Protiv Napolija odličan rezultat iz prve utakmice, 2:0 u Madridu, bez obzira na prazne tribine zbog kazne UEFA. U revanšu smo lagano izvukli 1:1 i prošli dalje. Oporavljao sam se od operacije kolena i oba meča sam počeo na klupi. U Madridu sam zamenio Solanu, u Napulju Martina Vaskeza. Sa Portom smo imali mnogo više problema. Bili su aktuelni prvaci Evrope, imali su Rabaha Mađera, Ruja Baroša… i opet smo zbog kazne kao domaćini igrali u Valensiji. Slavili smo u obe utakmice 2:1, ali nije bilo lako kao što rezultat govori".
A onda Bajern, u klasiku evropskog fudbala.
"Gubili smo u Minhenu sa 3:0 do 85. minuta. Fligler, Eder i Volfart. Bili smo na rubu eliminacije već posle prve utakmice. Srećom, u poslednjih pet minuta Butragenjo i Hugo Sančez izvade stvar i odemo u Madrid sa sasvim zadovoljavajućim rezultatom. U revanšu je moj pokojni otac prvi put došao iz Beograda da gleda uživo Real i sedeo je u loži zajedno sa Vesnom. Ja obično ne izvodim slobodne udarce, ne znam šta je bilo Mičelu i Galjegu da mi gurnu loptu. Šutnuo sam iz sve snage, ona je pogodila nekoga u živom zidu i završila iza Pfafa. Na stadionu delirijum. Spiker tri puta uzvikuje moje ime, navijači skandiraju Grande Janko… posle mi je kondicioni trener Vorgić koji je takođe sedeo u loži rekao da je moj Marko zaplakao i da dugo nisu mogli da ga smire".
Mendoza je umeo da nagradi igraće za veliku pobedu protiv bavarskog giganta.
"Svaki igrač je dobio najnoviji tip Mercedesa. Mogao si da biraš, kola ili novac. Ja sam par dana pre Bajerna kupio BMW M3 i nisam imao potrebu za još jednim besnim automobilom, uzeo sam keš. Zvuči zaista apokaliptično kada se uporede plate igrača Reala danas i u periodu kada sam ja nosio dres kraljevskog kluba. Mi smo se dogovarali za iznos na godišnjem nivou, a plate i premije su svima bile iste. Kada bih izvukao neki prosek, zarađivao sam mesečno 30.000 maraka. Danas neki igrači toliko imaju za 10 minuta. U naše vreme je to bio veliki novac. Ako bi sezona bila dobra, izlazio bih godišnje na 250/300.000 maraka. Ostaje velika žal što protiv PSV-a u polufinalu nismo bili na nivou iz mečeva sa Napolijem, Portom i Bajernom".
Real nije samo kroz plate i premije pokazivao igračima da se nalaze u najboljem klubu na svetu.
"Atmosfera je bila vrlo bitan faktor. Klub je o svom trošku organizovao dva puta mesečno večere u ekskluzivnim restoranima. Jednom isključivo za igrače i članove stručnog štaba, a drugi put i za članove naših familija. Tako se stvarao zajednički duh u ekipi. Ambijent je bio fenomenalan, mene su odmah prihvatili kao da sam 10 godina u Realu. Jednom prilikom, vratio sam se sa okupljanja reprezentacije i imao sam zatvoreno oko zbog udarca na treningu. Nisam mogao da treniram četiri dana. Zovu me iz kluba da preuzmem vaučere za put na Kanarska ostrva. Nisam imao pojma o čemu se radi. Pazi, poslali su me u hotel de luks kategorije, topla voda, banja… da se relaksiram dok mi ne spadne otok. Mislio sam da se neko šali sa mnom".
TOP 11 – ĆENDO (odbrana)
"Idealno rešenje za poziciju desnog beka u zadnjoj liniji. Jedan od igrača koji su mi odmah stavili do znanja da sam u Realu kao kod svoje kuće. Mene je dva dana po dolasku u Madrid, Huanito pozvao na večeru kod svoje kuće. Posle toga, Martin Vaskez, Mičel, Bujo, Ćendo… Njima je to bilo normalno. Real je mnogo držao do porodične atmosfere i stariji igrači su imali obavezu da novajlijama požele što topliju dobrodošlicu. Ćendo je u te dve utakmice sa Napolijem toliko dobro čuvao Maradonu, da ovaj za 180 minuta nije dva puta šutnuo ka našem golu".
TOP 11 – Rafael GORDILJO (vezni red)
"Držao je celu levu stranu. Igrao je beka, krilo, veznog igrača. Mogao je da trči ceo dan, kao Žare Đurović. Ali je znao i sa loptom. Inače, najčešće sam bio cimer sa Galjegom. Njemu je Leo Benhaker dao zadatak da bude non-stop uz mene i da me uči španski jezik. Koliko me je dobro naučio, najbolje zna onaj sudija sa utakmice protiv Atletiko Madrida (smeh). To je bio taj kružok, Gordiljo, Galjego, Mičel, Martin Vaskez… sa njima sam se najviše družio. Možda i najviše sa Martinom Vaskezom koji u to vreme nije imao ženu i mogli smo da momkujemo za razliku od drugih".
TOP 11 – Emilio BUTRAGENJO (napad)
"Razmišljao sam između njega i Huga Sančeza, ali je Emilio u indidivualnom smislu na mene ostavio jači utisak. Mogao je poput Deje Savićevića, jednim potezom da reši utakmicu. Hugo je više bio igrač šesnaesterca, trebao mu je servis da bi postigao gol. Sa Butragenjom sam ostao u sjajnim odnosima. Sećam se kad sam otišao u Anderleht, on je davao neki veliki intervju za belgijske medije i prvo što je pitao novinare bilo je šta radi moj amigo Milan. Predvodio je delegaciju Real Madrida na sahrani Vujadina Boškova. Mene su tada iz FSS zadužili da im budem domaćin, sačekao sam ih na aerodromu i zajedno smo išli do Begeča".
ANDERLEHT 1988 – 1989
Kandidati iz Anderlehta:
Golman: Filip De Vilde
Odbrana: Henrik Andersen, Tom Kolpert, Mišel de Grote, Žorž Grun, Stefan Keši, Viljem Kojman, Ivan Marčandajz, Gi Marčul, Donald Van Dume, Adri van Tigelen, Bertran Krason
Vezni red: Pir Jansen, Lozano, Čarli Musonda, Filip Osondu, Kari Ukonen, Patrik Vervort, Per Zeterberg, Robi Slejter,
Napad: Arnor Gudjonsen, Edi Krnčević, Samba NDiaje, Luk Nilis, Luis Oliveira, Gert Verhejen, Mark Vujts, Mark Degris, Mark van der Linden
Iz Reala je otišao razočaran odlukom kluba da se iz Barselone dovede Bernd Šuster.
"Ma nisam bio toliko ljut. Real je sve svoje ambicije usmerio ka osvajanju Kupa šampiona i nije uspeo. Bilo je logično da dođe do nekih rezova. Posle eliminacije od PSV-a, meni je Benhaker rekao da budem miran i da ne žurim sa odlaskom u neki drugi klub. Bio je vrlo korektan, jasno mi je stavio do znanja da je Šuster u prednosti, ali da ću biti prva alternativa ukoliko Nemac iz bilo kojeg razloga ne bude bio u kombinaciji za tim. Dugo sam razmišljao i sedam dana pre početka prvenstva Belgije prihvatio ponudu Anderlehta. To je transfer koji se završio na višim instancama, mislim da je i Enco Šifo bio uključen u priču. Gutals nije imao pojma o tome i iznenadio se kad me je video u svlačionici. Verovatno mu je to povredilo sujetu i zato smo kasnije i ušli u konflikt".
Situacija se promenila dolaskom Ada De Mosa i Anderleht je sa Jankovićem kao glavnim protagonistom krenuo u pohod na finale Kupa pobednika kupova.
"I opet sam naleteo na Barselonu. Odigrali smo odlično u Briselu, slavili sa 2:0. Postigao sam vodeći gol u 12. minutu. Još lepši od onog protiv Bajerna, sjajna akcija, Gudjonsen je prošao po boku, odigrao povratnu, a ja sam iz punog trka zakucao loptu u Zubizaretinu mrežu. Na Nou Kampu smo izgubili 2:1 i prošli dalje. Izbacili smo posle Admiru Vaker i Dinamo iz Bukurešta i obezbedili Anderlehtu šesto evropsko finale u istoriji kluba. Šta ti je ironija sudbine. U meču za trofej igrali smo protiv Sampdorije, kluba koji se najviše interesovao za mene dok sam bio u Realu. To mi je bila prva opcija, išlo mi se kod Vujketa. Imali su dva stranca, Toninja Sereza i Brigela. Rekli su mi ako prodaju Sereza, dovode mene. Ali otišao je Brigel i morali su da promene plan i dovedu Viktora iz Barselone".
Finale je igrano u Geteborgu, 9. maja 1990. godine.
"Imao sam interesantan dijalog sa Katanecom. I pre i za vreme utakmice. Malo sam ga peckao ’ajde beži, nemaš pojma, oteo si mi mesto u Sampdoriji’. Naravno, sve kroz šalu. Sreli smo se dan uoči utakmice, oni su završili trening, a mi izlazili na teren. Reč po reč i ja saznam da Sampdorija ima trostruko veće premije od nas za osvajanje trofeja. Sutradan sastanak, De Mos završi sa taktikom i sastavom tima, i kaže ima li nekog od igrača našto da pita. Ja dignem ruku i pitam kako je moguće da Anderleht koji pripada kremu evropskog fudbala daje igračima 70.000 maraka za pobedu, a Sampdorija koja se tek ispilila daje 200.000. Auuu, strašno su se naljutili na mene. I predsednik i trener i svi u klubu. Ali ja sam znao da posle finala odlazim iz Brisela i bilo mi je svejedno. Utakmicu je rešio Vijali u produžecima, dao nam je dva gola za dva minuta".
TOP 11 – Stefan KEŠI (odbrana)
"Moj tip defanzivca. Nigerijac. Mislim da je bio selektor svoje zemlje na poslednjem Svetskom prvenstvu u Rusiji. Super tip, uvek spreman za šalu. I kod njega sam dva puta bio gost, upoznao njegovu divnu porodicu. Žena mu je klasična Afrikanka, ogromna… baš familija za primer. Imaju petoro dece, vaspitanje na maksimalnom nivou".
TOP 11 – Mark DEGRIS (vezni red)
"Sjajno će se uklopiti sa Borom i Butragenjom. Puno smo se družili, izlazili u diskoteke. On se u to vreme zabavljao sa rođenom sestrom Van Bastenove devojke. Ne znam šta se kasnije desilo sa tim vezama, da li su i zvanično postali pašenozi. Uglavnom, Van Basten je posle svake utakmice Milana, iznajmljivao privatni avion i pravac Amsterdam… i onda do zore… to su bile žurke da ti pamet stane. Bio sam na dve-tri i znam o čemu pričam".
REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE 1986 – 1989
Kandidati iz reprezentacije:
Golmani: Živan Ljukovčan, Ranko Stojić, Mauro Ravnić, Tomislav Ivković
Odbrana: Branko Miljuš, Mirsad Baljić, Marko Elsner, Ljuba Radanović, Zoran Vulić, Zoran Vujović, Refik Šabanadžović, Faruk Hadžibegić, Vujadin Stanojković, Predrag Spasić
Vezni red: Nenad Gračan, Blaž Slišković, Mehmed Baždarević, Dragan Stojković, Aljoša Asanović, Admir Smajić, Srećko Katanec, Robert Prosinečki, Zvonimir Boban, Marko Mlinarić
Napad: Zlatko Vujović, Haris Škoro, Mitar Mrkela, Radmilo Mihajlović, Dragan Jakovljević, Semir Tuce, Dejan Savićević
Počeo je kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 1990, ali je u trenutku kada se nalazio u životnoj formi izgubio status reprezentativca i nije se našao na spisku putnika za Italiju.
"Tačno je da sam bio razočaran i da sam zbog te odluke napustio fudbal i završio karijeru. Ruku na srce, Osim je u to vreme bio na slatkim mukama. Vratio je Sušića koji je u Francuskoj zaista pružao fantastične partije. Imao je Piksija, Baždarevića… vrhunske igrače. Ja sam igrao odlično kod De Mosa u Anderlehtu i nadao sam se pozivu. Donekle mogu da razumem, tim koji pobeđuje ne menja se. Mene više boli što kao član madridskog Reala nisam imao adekvatan status u državnom timu. Sećam se onog debakla protiv Engleske u Beogradu, poslao me je na zagrevanje kod 0:3, primili smo i četvrti i navijači sa zapada su počeli da dobacuju ’šta sad ulaziš da ga spasavaš’. Okružilo me je 50 novinara posle utakmice i svi su me pitali šta mislim o taktici Ivice Osima. Rekao sam sve najlepše, on je selektor i sigurno je da želi najbolje reprezentaciji".
Utakmica protiv Engleske imala je interesantnu predigru.
"Pošto je bila ključna u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, Osim je želeo da okupi igrače desetak dana ranije i da ima više vremena za uigravanje tima. Ali ja sam tog vikenda imao El Klasiko protiv Barselone i rekao sam sekretaru stručnog štaba da ću doći u Beograd odmah posle utakmice. Osimova reakcija je bila burna i neodmerena. Rekao je ’ako ne može da dođe u četvrtak, ne mora uopšte da dolazi’. Posle su mi ipak poslali avionsku kartu i leteo sam iz Madrida zajedno sa Linekerom. Baš smo pričali o tome, i njemu je bilo čudno. Kaže ’pa ne možeš ti mimo kluba’. Zaista bez veze situacija. Imaš utakmicu odluke, ti ne staviš igrača koji igra standardno u Real Madridu samo zato što iz objektivnih razloga nije došao tri dana ranije na pripreme".
Prvu i poslednju utakmicu u dresu Jugoslavije odigrao je protiv istog protivnika. I to kakvog…
„…protiv Brazila. Debi je bio u Resifeu i tu sam postigao jedini gol za reprezentaciju. Sviran je penal i Zlatko Vujović se već pripremao da ga izvede. Postavio je loptu na belu tačku, ali je sudija u tom trenutku pokazao na izmenu. Ušao je Marko Mlinarić umesto Vujovića i Toplak je odlučio da ja kao jedan od iskusnijih u ekipi preuzmem odgovornost. Lako sam prevario Leaoa i ublažio poraz naše reprezentacije. Igrao sam u Realu, bio pun samopouzdanja, očekivao sam da postanem oslonac državnog tima. Svaka čast Baždareviću, veoma ga cenim kao igrača i čak sam razmišljao da mu nađem mesto u Mojih TOP 11. Ali budimo realni, on je u to vreme igrao za Sošo u Drugoj ligi Francuske, a ja u najslavnijem klubu na svetu“.
TOP 11 – Dejan SAVIĆEVIĆ (vezni red)
"Zakačili smo svega dve ili tri utakmice zajedno u reprezentaciji, ali i to je bilo dovoljno da uživam u njegovim majstorijama. Imao je taj ekstra-faktor. Slično Butragenju, da napravi razliku, da reši utakmicu. Ta njegova promena pravca, da te slomi u prva tri koraka i da ode sa loptom. Kada je bio raspoložen, niko nije mogao da ga zaustavi. Pored toga, mnogo dobar čovek. Sedeli smo pre par godina na kafi. Driza je bio u Crnoj Gori, pozvao je Deju telefonom i rekao mu da sam i ja dole. Odmah je organizovao ručak u Budvi, slatko smo se ispričali i prisetili anegdota iz prošlosti".
Kandidati za trenera:
Branko Stanković, Stevan Ostojić, Gojko Zec, Branko Davidović, Velibor Vasović, Leo Benhaker, Rajmon Gutals, Ad De Mos, Ivica Osim, Ivan Toplak.
TOP 11 – Leo BENHAKER (trener)
"Svaka čast Stankoviću i Vasoviću, ali moram da stavim Lea Benhakera. Bio je preteča trenera-menadžera. Znao je svakog igrača u dušu. Meni je puno pomogao kada sam stigao u Real. Izdvoji te pred svaku utakmicu sa strane, objasni ti taktički deo… vrhunski stručnjak. Treninzi su mu bili slični kao kod Vasovića, to je ta holandska škola. Ali u taktičkom smislu, bio je mnogo napredniji u odnosu na sve trenere koje sam imao u karijeri. Recimo, Gojko Zec i Ad De Mos su bili strogi i uvek na distanci sa igračima. Gutals takođe, ne znam da li sam pet puta pričao nasamo sa njim. Gojko je čak bio na Vi sa igračima, kod De Mosa nismo smeli ni muziku da slušamo u autobusu. Leo je bio drugačiji, imao sam osećaj da mogu da poginem za njega na utakmici".
Milan JANKOVIĆ – Mojih TOP 11: Ljukovčan – Ćendo, Vuksanović, Keši – V.Petrović, Stojković, Gordiljo – Savićević – Butragenjo, Cvetković, Degris. Trener: Leo Benhaker.
(MONDO)