"Kad sam čuo zašto ne igram, bilo mi je smiješno", rekao je u razgovoru za MONDO legendarni Dejan Rambo Petković. Pročitajte njegovu priču o sjajnoj karijeri u Mojih Top 11 Nebojše Petrovića.
Njemu nije nimalo lako da napravi idealnih 11.
"Čekaj bre, kako misliš da izvučem samo dva špica od svih ovih sa kojima sam igrao u Jugoslaviji, Španiji, Italiji i Brazilu?".
Ok, biće mu lakše sa odbranom i sredinom terena…
"Da, da… lakše (smijeh). Pogledaj Real… Mičel, Jero, Luis Enrike, Manolo Sančiz, Ćendo, Mihael Laudrup, Sedorf, Redondo… golmani Ilgner, Bujo, Kanjizares… a šta ću sa Žulijom Cezarom?“.
Pravila su pravila.
"Pa ajde izvoli… izvuci ti 11 igrača. Kakva ti je to emisija, nema veze sa životom (smijeh). Dame i gospodo, ne gledajte više Nešinu emisiju".
Dobrodošli u Mojih TOP 11 sa Dejanom Rambom Petkovićem, jedinim autentičnim Brazilcem srpskog i najpoznatijim Srbinom brazilskog fudbala.
…
RADNIČKI NIŠ 1988 – 1992
Kandidati iz Radničkog:
Golmani: Zaviša Pejić
Odbrana: Aleksandar Ilić, Ivan Ilić, Blagoja Kuleski, Slobodan Miletić, Zoran Milošević, Spira Grujić, Dragan Mitrović, Slobodan Dimovski, Zoran Banković
Vezni red: Goran Antić, Saša Mrkić, Metodi Tomanov, Vladan Tomić, Milan Kuzeljević, Josip Višnjić, Dragan Radosavljević, Milan Dimovski
Napad: Nenad Jakšić, Radivoj Manić, Goran Stojiljković
Od samog početka bio je predodređen za velika djela i nesvakidašnje rekorde.
"Debitovao sam protiv Željezničara, 25. septembra 1988. godine i postao najmlađi debitant u istoriji jugoslovenskog prvenstva. Nisam ni znao za taj podatak, novinari su iskopali da je Mitar Mrkela debitovao sa 16 godina i 16 dana, a ja sam mu za jedan dan oborio rekord. To mi je mnogo značilo za dalji tok karijere. Ušao sam u posljednjih desetak minuta, Radnički je već imao ubjedljivu prednost od 4:0. Mnogo mi je draga i utakmica protiv Hajduka kada sam postigao prvi profesionalni gol. Pobijedili smo sa 5:1, igralo se po snijegu, težak teren… mislim da je Jakšić centrirao sa krila, ja sam se ubacio i zatresao mrežu", počeo je Rambo priču za MONDO.
Iz tog perioda pamti se i antologijski gol sa centra igrališta u dresu omladinske reprezentacije Jugoslavije.
"Ne sjećam se ko mi je gurnuo loptu… čini mi se jedan momak iz Makedonije… nije ni bitno… imali smo ogroman motiv jer su Kiprani prije utakmice prijetili da će nam dati pet komada. Spremali smo se da izvedemo početni udarac i primjetio sam da njihov golman stoji van kaznenog prostora. Rekao sam gurni mi je napred da je zviznem. Opalio sam po lopti, a trener sa klupe viče gle budalu. Ali budala ispao genije. Taj gol se danima vrtio na televizijama širom svijeta. Dao sam poslije još jedan, slavili smo sa 3:1 usred Limasola i imao sam mnogo razloga za zadovoljstvo".
TOP 11 – Goran STOJILJKOVIĆ (napad)
"Nemam apsolutno nikakvu dilemu. Goci je moj veliki prijatelj, družimo se i dan danas (Stojiljković je sjedio iz kamere tokom intervjua sa Petkovićem, op.aut). Prošli smo kompletan omladinski staž, zajedno ušli u prvi tim Radničkog, kasnije se sreli i u Crvenoj zvezdi. Ako se ne varam, Stojiljković je najbolji strijelac Nišlija svih vremena. Na toj utakmici protiv Hajduka kada je pukla ‘petarda’, on i ja smo bili dvostruki strijelci. Zaleđen teren, tu su Splićani izgubili svaku tehničku prednost. Sjećam se klizećih startova naših centarhalfova, to klizaju deset metara dok se ne zaustave. Utakmica se igrala na srce i borbenost, a tu smo mi bili jači. Nisam znao za taj članak iz Tempa (pokazujemo Rambu intervju sa Draganom Stojkovićem u kome tadašnji as Marseja kaže ’Petković je najbolji fudbaler Jugoslavije, ali bi Zvezda morala da obrati pažnju na još jednog igrača sa Čaira, Gorana Stojiljkovića’), davno je bilo. Ali vidiš da je Piksi pogodio, Goci je vrlo brzo prešao na Marakanu i obukao dres slavnog beogradskog kluba".
CRVENA ZVEZDA 1992 – 1995
Golmani: Zvonko Milojević, Milan Simeunović
Odbrana: Miodrag Božović, Aleksandar Kristić, Srđan Pecelj, Dejan Stefanović, Mitko Stojkovski, Risto Vidaković, Goran Đorović, Milan Lešnjak, Bratislav Živković, Dražen Podunavac
Vezni red: Ivan Adžić, Predrag Đorđević, Dragan Glogovac, Nenad Maslovar, Ivica Momčilović, Jovan Stanković, Nebojša Krupniković, Marko Perović, Zoran Riznić, Dejan Stanković, Predrag Stanković
Napad: Anto Drobnjak, Ilija Ivić, Zoran Jovičić, Darko Pivaljević, Saša Drakulić, Darko Kovačević, Perica Ognjenović, Goran Stojiljković
Treneri: Milan Živadinović, Ljupko Petrović
Rat je srušio snove mladog momka iz Niša koji je maštao o dresu reprezentacije i učešću na najvećoj smotri evropskog fudbala.
"Bio sam na širem spisku selektora za Evropsko prvenstvo u Švedskoj, ali vratili su nas kući par dana prije početka turnira. Embargo je pokvario planove jedne fenomenalne generacije koja je mogla da napravi istorijski rezultat. Utjehu sam našao u potpisivanju ugovora sa Crvenom zvezdom, što je za mene bilo ispunjenje dječačkog sna. Partizan je imao moćnu ekipu, ostali su svi na okupu, niko od važnijih igrača nije otišao u inostranstvo. Sa druge strane, Zvezda je rasprodala kompletnu šampionsku generaciju. Ko je ostao… samo Najdoski i to kratko, par mjeseci… Radinović, koji je ponio kapitensku traku… i Maza Vasilijević za koga ne može da se kaže da je bio standardni član one slavne ekipe koja je osvojila evropsku i svjetsku titulu".
U Zvezdi je odlično počeo, ali je sve krenulo naopako od 6. kola i gostovanja Zemunu.
"Povredio sam se na Derbiju, kada mi je Buda Vujačić uklizao u finišu utakmice. Sjećam se cijele akcije… šutnuo sam loptu, on me udara po stajnoj nozi, cijepa mi kopačku… Pandur je jedva odbranio, bacio se u stranu i vrhovima prstiju izbio u korner. Nije moglo gore, da je bar ušla u mrežu, da dobijemo moju prvu veliku utakmicu u dresu Crvene zvezde. Nije čak bilo ni elemenata za najstrožu kaznu. Moram da budem iskren, šutnuo sam ka golu prije nego što je Vujačić startovao na moju nogu. Sve je to sastavni dio igre. Stopalo mi je bilo toliko otečeno da nisam mogao ni patike da obujem".
Teška vremena, ali je Živa motivacionim govorima unosio vedar duh u svlačionicu Crvene zvezde.
"Živa je došao poslije Vladice Popovića, znali smo se iz Radničkog i nisam sa njim imao nekih naročitih problema. Umio je da kaže mangup, boem… ali to je sve bilo simpatično. Bilo je momenata kada ne znaš kako da reaguješ… promijeni ekipu, skloni te iz startne postave… recimo, igramo protiv Vojvodine, on me zagrli i kaže ’ti ćeš da riješiš ovu utakmicu’. Ja ga pitam kako da riješim kad me nema u timu. A onda on onu njegovu priču ’ma ja sam te odmarao na prethodnim utakmicama da bi bio svjež za Vojvodinu’ (smijeh). I sve tako…“, otkrio je Živadinović za MONDO.
Vrhunac ’Živa efekta’ vidio se u finalu Kupa 1993. godine kada su Anto Drobnjak i Đavo Simeunović srušili Partizan i režirali veliku senzaciju.
"Izgubili smo prvu utakmicu sa 1:0, a u revanšu su penali odlučivali pobjednika. Đavo je ušao umjesto Milojevića u posljednjem minutu regularnog toka jer se znalo da je specijalista za udarce sa 11 metara. Ne samo da je odbranio šut Peđe Mijatovića, nego je izveo odlučujući penal u petoj seriji i izrastao u heroja utakmice. Vrlo značajan trofej za nas u tom trenutku, mnogima je poslužio da pronađu odličan angažman u inostranstvu. Tu mislim na Maslovara, Mazu Vasilijevića, Drobnjaka… Svaki Derbi je u to vreme bio izuzetno borben i zanimljiv. Neke smo izgubili nesrećno, kao onaj kada je Miloje čekao da mu padne kruška, a Brna skočio i dao gol".
Poslije Žive, došao je Ljupko Petrović i još jednom uspio da se upiše u istoriju kluba sa Marakane.
"Ta Dupla kruna u sezoni 1994/95 predstavlja vrhunac naše generacije. Igrali smo najljepši fudbal u zemlji, postigli preko 100 golova, dominirali u svim aspektima igre. Bilo je čak i nekih internih problema koje smo uspeli da prevaziđemo tokom zimske pauze. Fantastična ekipa sa Darkom Kovačevićem, Mitkom Stojkovskim, Radmanovićem, Živkovićem, Krupnim, Adžom, Đorom… Goci Stojiljković je takođe pružio nekoliko odličnih partija. Bili smo mnogo bolja ekipa od Partizana i zasluženo smo osvojili oba trofeja. Nisam nikada razmišljao koji mi je najdraži gol u dresu Crvene zvezde, ali znam koji je najljepši. Definitivno onaj protiv Radničkog s Novog Beograda, kada sam sa centra povukao loptu, predriblao četvoricu igrača i ušetao se u mrežu. Nažalost, TV kamera nije uhvatila cijelu akciju, samo završnicu kada obilazim golmana i postižem pogodak".
TOP 11 – Zvonko MILOJEVIĆ (golman)
"Ima jedna sjajna naslovna strana Tempa iz tog perioda, ja za klavirom, a oko mene Zvonko, Mitko Stojkovski i Grof Božović. Ma samo sam pozirao, gde ja i muzika… ta slika je draža mojoj deci, moje ćerke sviraju klavir i gitaru. Za Miloja me veže mnogo lijepih uspomena. On je godinu dana stariji od mene, bili smo baš dobri, družili se i u reprezentaciji… To što mu se desilo je katastrofa. Inače, mnogo dobar momak. Rano je dobio šansu na golu Zvezde i odmah pokazao da je vanserijski talenat. Problem je što ga ljudi pamte po kiksevima koje je pravio posljednje sezone u Crvenoj zvezdi… recimo taj gol što je primio od Brnovića… a svi zaboravljaju njegove fenomenalne partije protiv Kelna i Mančester junajteda. On je Jagodinac, pa smo se često šalili na taj račun… ubijali smo ga u pojam. Naravno, nikada nije zamjerio. Činjenica da sam mu dao prednost u TOP 11 u konkurenciji Buja i Žulija Cezara, dovoljno govori šta mislim o njegovim golmanskim kvalitetima“.
REAL MADRID 1995 – 1997
Kandidati iz Real Madrida:
Golmani: Francisko Bujo, Santijago Kanjizares
Odbrana: Čendo, Kike Sančez Flores, Fernando Jero, Manolo Sančiz, Rafael Alkorta, Mikel Lasa, Migel Soler, Roberto Karlos, Kristijan Panući, Ze Roberto
Vezni red: Fernando Redondo, Mičel, Mihael Laudrup, Hoze Emilio Amaviska, Luis Mila, Luis Enrike, Alvaro, Guti, Viktor, Klarens Sedorf
Napad: Ivan Zamorano, Huan Esnajder, Raul, Fredi Rinkon, Predrag Mijatović, Davor Šuker
Sve bi bilo drugačije da je na Bernabeu otišao onda kada je bilo suđeno.
"Odbio sam zbog Reala dobre ponude mnogih velikih klubova. O tome sanja svaki fudbaler na ovom svijetu, a rijetki su oni kojima se san pretvori u javu. Ali taj momenat… sticaj okolnosti… Zvezda je insistirala da ostanem do jeseni i da im pomognem u Kupu UEFA protiv Ksamaksa. Svi su se uželjeli evropskih izazova poslije perioda sankcija i taj povratak na veliku scenu izazvao je ogroman entuzijazam u čitavoj sportskoj javnosti. Nažalost, ispali smo od Švajcaraca i ja sam tek u decembru spakovao kofere i otišao u Madrid. Da sam prešao u ljetnjem prelaznom roku i dam sam prošao pripreme sa Realom, vjerovatno bi i moj učinak bio daleko zapaženiji. Ovako…“.
U velikom klubu mnogo kockica mora da se složi da bi priča dobila srećan epilog.
"Real je igrao loše… Sjećam se utakmice protiv La Korunje, sjedio sam na klupi, izgubili smo 3:0, Bebeto tri komada… poslije je uslijedila božićna pauza i igrali smo neku prijateljsku utakmicu u Alikanteu protiv Atletika… za trofej… uglavnom rezerve, druga ekipa… slavili smo sa 3:2, dao sam gol, odigrao fantastično… pomislio sam da stvari konačno dolaze na svoje mjesto. Prelazni rok je trajao do 15. januara, a mi smo dan ili dva ranije igrali protiv Saragose. Bilo je planirano da poslije utakmice odem na razgovor sa predsjednikom Sancom, ali mi razvoj situacije na terenu nije išao na ruku… Real se opet mučio, gubio 2:0... onda je moj cimer dao dva gola… Ivan Zamorano… izjednačujući u 90. minutu".
Vjerovatno Sancu poslije novog kiksa nije bilo do priče…
"Rekao mi je da idem kući, jer prvo mora da obavi razgovor sa trenerom Valdanom. Sutradan sam dobio informaciju da Valdano nije smijenjen i da me šalju na pozajmicu u Sevilju. Šta se dešava… samo nedjelju dana kasnije, Real gubi od Rajo Valjekana, Sanc smjenjuje Valdana i dovodi Serhea Iglesijasa. Da nisam otišao u Sevilju… hmmm… ko zna šta bi bilo. Ali ne žalim. Da je u Realu sve bilo kako treba, ne bih otišao u Brazil i ne bih doživio sve ono što će zauvijek ostati zapisano u istoriji brazilskog fudbala".
TOP 11 – Fernando JERO (odbrana)
"Moja debitantska utakmica u dresu Reala, protiv Selte na Bernabeu, dobijamo 1:0, ja ulazim zajedno sa Amaviskom u 65. minutu umjesto Mičela i Huana Esnajdera. Nedugo zatim, slobodan udarac, ja namjestim loptu, uhvatim zalet… Ali, zna se ko je gazda… Jero šutne i lopta ode visoko iznad prečke. Pazi sad, sudija iz nekog razloga ponovi izvođenje… Jero opet šutne i opet nebu pod oblake. Publika je skandirala moje ime i tražila da ja izvedem slobodan udarac. Imao sam pred kraj utakmice još jednu šansu, duga na Rinkona, on je vrati na kapicu šesnaesterca, ja iz punog trka zahvatim volej i lopta ode tik preko prečke. Baš na strani gdje su bili naši navijači. Taj debi, bljesak kamera, ovacije sa tribina… sve mi to ostaje u neizbrisivom sjećanju".
SEVILJA 1996
Kandidati iz Sevilje:
Golmani: Monči, Unzue
Odbrana: Arturo, Dijego Rodrigez, Fereras, Galvan, Manuel Himenez, Huanito, Martagon, Mičel, Pedro, Prijeto
Vezni red: Joško Jeličić, Markos, Moasir, Moja, Tarik Oulida, Pepelu, Rafa Paz, Santaela
Napad: Agostinjo, Karlitos, Monču, Pineda, Kike Estebaranz, Davor Šuker, Tevenet, Jordi
Trener: Huan Karlos
Na splet čudnih okolnosti, nadovezala se i jedna nesrećna, odmah po dolasku u Andaluziju.
"Slomio sam nogu na treningu. I to kako… pred kraj treninga, najgori trenutak, kada se opustimo i kada padne koncentracija. Dao sam tri komada, već se spremao da odem na tuširanje i neki klinac iz omladinaca mi ukliza… ja padnem, nema bola, ništa strašno… ali da ustanem, nema šanse“
TOP 11 – Davor ŠUKER (napad)
"Kratko i jasno. Davor Šuker. Idemo dalje".
RASING SANTANDER 1997
Kandidati iz Rasinga:
Golmani: Sebaljos, Fernando Markos, Očotorena, Piniljos
Odbrana: Injaki, Havi Lopez, Dijego Lopez, Merino, Mora, Ronkal, Sančez Hara, Gabrijel Šurer, Toresilja, Čema
Vezni red: Arpon, Esteban Tore, Ismael, Haime, Moran, Pako Sanc, Vilabona, Hoze Salazar
Napad: Alberto, Alvaro Servera, Vladimir Beščastni, Fernando Korea, Ilšat Fajzulin, Pedro Munitis
Trener: Markos Alonso
Treneri često nemaju sluha za fudbalske genije.
"U Rasingu sam imao puno problema sa Markosom Alonsom. A da sve bude još čudnije, on me lično zvao telefonom i insistirao da dođem u Santander. Pričao je trebaš mi, ti sa jednom nogom možeš da mi praviš razliku na terenu… Kažem sebi hvala bogu, prvi put u životu ću imati sreće sa trenerom. Potpišem ugovor, kreće prvenstvo, mene prvih sedam kola nema u timu. Tokom nedjelje sve u najboljem redu… treninzi, sastanci… uigrava akcije sa mnom u glavnoj ulozi… dođe utakmica, ja na klupi. Ništa mi nije bilo jasno. Kulminiralo je poslije meča sa Barselonom… okrenuo sam leđa na sastanku i nisam htio ni da slušam šta priča ostalim igračima".
Bilo je frke i tokom utakmice…
"… pošalje me na zagrijavanje, pa me pozove i kaže ’nisam vidio da si napravio nijedan sprint’. Čak je i kapiten Pako Sanc htio da ga bije. Ubacio me u igru onako nervoznog, loše sam odigrao… ne sjećam se ko me je čuvao… ma sam sam sebe čuvao, stao sam na centar i nisam se mrdao. Poslije utakmice odem kod njega u kancelariju i zamolim ga da mi objasni u čemu je problem. On počne opet sa hvalospjevima ti si mi najbolji igrač u timu, gineš na treninzima, daješ golove… ali tvoje ponašanje nije kako treba. Ja kažem ok, šta to konkretno nije u redu sa mojim ponašanjem. On me gleda bledo… kaže ne znam. Molim? On opet, ne znam. Ja ponovim sve ono što je on rekao… da sam najbolji igrač u ekipi, da ginem na treninzima, dajem golove… pa šta je onda problem? Kad mi je treći put rekao ne znam, da nije bilo onog stola između nas i pomoćnog trenera koji je skočio da razdvoji, svašta bi se desilo".
TOP 11 – Pedro MUNITIS (napad)
"Svakako, najzvučnije ime u toj ekipi. Bio je španski reprezentativac, sjećamo ga se sa one čuvene utakmice protiv Jugoslavije na Evropskom prvenstvu 2000. godine. Dao je gol za 2:2, poslije se završilo 4:3 i obje reprezentacije su prošle u četvrtfinale".
REPREZENTACIJA - BOLNA TEMA!
Iako nerado priča o reprezentaciji Jugoslavije koja mu ostaje jedina bolna tačka u karijeri, Petković je za Mojih TOP 11 otkrio podatak da se svojevremeno ipak izmirio sa selektorom nacionalnog tima Slobodanom Santračem.
"Bili smo na turneji po Centralnoj Americi i poslije utakmice sa San Salvadorom koju sam odigrao fenomenalno, Santrač me je pozvao na sastanak i reko mi da nisam u timu za duel sa Meksikom. Ok, šta da se radi… on je selektor, ja sam igrač… iskreno, nisu me ni zanimali razlozi zašto ne igram. Ali on je insistirao da mi objasni i kad sam čuo, bilo mi je smiješno. Rekao je ’asistirao si za golove, nad tobom je bio penal, nad tobom slobodna udarac, poništili su ti čist gol i sve je to super, ali nisi smio da izgubiš dvije lopte na sredini terena’. Ja sam procijedio kroz zube ’majke ti’ i tu se mi zakačimo“ – prisjeća se Dejan i nastavlja:
"Salvador smo dobili sa 4:1, Dejo je dao tri komada i dobio 8,5 u novinama. Meni su dali istu ocjenu i bio sam u svim izvještajima jedan od najzapaženijih aktera na terenu. Pri tom, zvali su me da gostujem na lokalnim radio-stanicama, bio sam interesantan jer se u tom trenutku znalo da za dvije nedjelje prelazim u Real. A Santrač mi zamjera što sam izgubio dvije lopte na sredini terena. Nema veze. Četiri dana kasnije igramo protiv Meksika i on me ipak uvede u igru, ali u finišu meča umjesto Savićevića. Nije prošlo mnogo vremena od turneje, zove me Miljan Miljanić telefonom i kaže mi da će doći da me posjeti u Madridu. Naravno, nema problema. Ali Čiča kaže ’pa znaš, ne dolazim sam, sa mnom je i Santrač’. Pa u čemu je problem. Nisam se ja tukao sa njim, to je bila obična razmjena mišljenja. I tako me je Miljanić izmirio sa Santračem".
Ukoliko želite da vidite kako je Dejan Rambo Petković kompletirao svojih TOP 11 i da čujete urnebesne anegdote iz Venecije, Vitorije, Flamenga, Vasko Da Game, Fluminensea, Gojasa, Santosa i Atletiko Mineira, pogledajte video verziju intervjua:
(MONDO)