Luis Enrike prisetio se nedavno u intervjuu za magazin "Fourfourtwo" početaka sadašnjih nosilaca igre Barselone, kao i svoje saradnje sa Figom, Robsonom, Murinjom... Nema dilemu oko toga čija je Barsa bolja, njegova ili Mesijeva.
Španski trener Luis Enrike preuzeo je u sredu i zvanično prvi tim Barselone, nasledivši ekipu od Herarda Martina, sa kojim su Katalonci sporazumno raskinuli saradnju.
Posle rezultatski neuspešne sezone tima sa Nou Kampa, završene sa samo jednim osvojenim peharom (Superkup Španije), svi u Barsi žele da se ekipa tokom leta sabere, ojača i dogodine ponovo počne da niže uspehe.
U kakvom sastavu? Još je neizvesno. Ono što je izvesno je da će novi tim voditi Luis Enrike (44), bivši igrač Sporting Hihona, Reala i Barse, a trener Barse B, Rome i Selte.
Kao igrač Katalonaca igrao je sa nekima od najboljih igrača u istoriji fudbala. Na Nou Kampu osvojio je dva prvenstva, dva kupa, jedan španski Superkup, Kup pobednika kupova i UEFA Superkup.
Za osam godina boravka u "blaugrani" kao igrač delio je svlačionicu sa legendarnim igračima - Luišom Figom, Rivaldom, Ronaldom, Đovanijem, Ronaldinjom... U intervjuu za magazin "Fourfourtwo" uporedio je Barselonu u kojoj je igrao sa Barselonom koju je ove nedelje preuzeo.
Ko bi pobedio?
"Ovaj tim, bez sumnje. Ovaj tim ima Mesija. Problem svih je što su videli mnoge stvari koje on radi i prihvatili ih kao da su normalne. Ne mogu da shvatim kako je kao igrač dostigao taj nivo. Ovaj tim je treniran bolje, taktički je bolji, psihički je jači. Mesi je okružen vrhunskim igračima, koji ga čine još boljim. Nivo koji je ovaj tim dostigao pod Gvardiolom nikada ranije nije dostignut. Svoju igru su uzdigli dotle da protiv njih svi moraju da se povuku i brane. Čuvaju loptu 65-70 odsto vremena. Možda je Milan, pod vođstvom Ariga Sakija, jedini tim koji bi mogao da im parira, ali se ni oni ne mogu uporediti", izjavio je Luis Enrike pre nego što se vratio u klub.
S obzirom na to da je karijeru završio 2004. godine, stigao je i da zaigra sa nekim igračima koji i sada nastupaju za Barselonu. Ispričao je zanimljiv detalj u vezi sa prvim danom Andresa Inijeste u seniorskom timu.
"Skoro se izgubio kada je prvi put pokušao da nađe našu svlačionicu. Ušao je u stadion i stajao sa igračima drugog tima. Rekao sam vrataru da ide po njega i dovede ga među nas. Tada sam ga predstavio saigračima isto kao što bih voleo da sam im i ja bio predstavljen. Iskreno, nisam znao ko je on, ali to je nešto što je normalno za sve nove fudbalere".
"Pamtim ga kao mršavog, bledog momka, ali i kao fantastičnog fudbalera. Mnogi ne shvataju da su Inijesta i Ćavi mnogo utakmica odgledali sa klupe kada su ušli u prvi tim. Samo je Mesi odmah 'ušetao' među seniore. Mladi igrači moraju da shvate da moraju da razumeju, da se navikavaju i da uče. Moraju da uče malo po malo inače će na njima biti ogroman pritisak. Samo je Mesi odmah postao prvotimac".
"Inijesta je najinventivniji igrač u Španiji posle Mesija. On je kao Hari Poter. Jedan, dva tri i 'BU', prošao je protivnika. Kao magija".
Dok je igrao za Barselonu sarađivao je sa nekoliko trenera. U stručnom štabu Bobija Robsona i Luja Van Gala zatekao je i Žozea Murinja. Zapamtio ga je, ali ne po fudbalskom znanju ili originalnosti.
"Nikad, nikad nisam pomislio da bi mogao da bude vrhunski trener. Jasno je bilo da je znao dobro fudbal i da je dobro pričao, ali tada nije bio 'Specijalni'. Došao je sa Robsonom kao prevodilac, a ostao i kada je on otišao. Bio je u dobrim odnosima i sa Lujem Van Galom. Murinjo je bio veoma korektan i otvoren prema nama igračima. Sviđao mi se".
Kako je bilo igrati u Barseloni sa Ronaldom?
"Gledao sam ga dok je igrao u PSV Ajndhovenu i pomislio: 'Vau!'. Onda je došao u Barselonu. On je najspektakularniji igrač kojeg sam ikada video. Činio je stvari koje nikada ranije nisam video. Sada smo naviknuti da gledamo Mesija kako dribla šest igrača, ali tada to nije bilo uobičajeno. Ronaldo je bio jak, prava zver. Bio je i dete, istovremeno. Bio je pravi Brazilac, igrao je sambu u svlačionici. Đovani i on bi zajedno plesali i 'svirali' po praznoj kanti za đubre".
"Voleo sam tu atmosferu, taj osećaj zajedništva koji su doneli Brazilci. Uživao sam slušajući muziku u ekipama koje sam vodio. Fudbal je zabava, ne zatvor. Ipak, prihvatam da je nekima potrebna muzika, a nekima tišina za koncentraciju. I Ronaldinjo je voleo muziku. Zapravo, Rivaldo je jedini Brazilac koji nije voleo muziku. Jedini. Međutim, bio je odličan igrač. Sa Ronaldom je i on slušao brazilsku muziku tokom dana i dobro se zabavljao. A noću...".
Sećajući se svojih godina provedenih u svlačionici Barselone, Luis Enrike otkrio je i da je rad sa Bobijem Robsonom bio veoma značajan za njegov fudbalski razvoj.
"Postojao je Bobi Robson trener i Bobi Robson čovek. Radio je sa Murinjom. Prvi put kada je ušao u svlačionicu, pogledao je ka meni i Piciju, pa se okrenuo ka Murinju i pitao ga: 'Ko su oni?'. A obojica smo igrali za reprezentaciju! Ipak, posle toga sam izgradio odličan odnos sa njim. Bio je blag čovek. Mogli ste da mu priđete, imao je mnogo iskustva i znao je kako se igrači osećaju. Uvek me je koristio na terenu, da li kao štopera, vezistu ili napadača. Nije mi smetalo. Izgubili smo titulu sa njim na klupi zato što na kraju sezone nismo imali povređene Ronalda i Đovanija. Ipak, osvojili smo kup i Superkup. Bilo je teško tih dana u Barseloni, jer je Krojf nedugo pre toga otišao, a navijači to nisu hteli".
"Pamtim da smo jednu utakmicu pobedili 6:0, a navijači su nam i tada zviždali. Kako možete da bude izviždani ako pobedite 6:0?!", ni danas nije jasno mladom treneru.
Kao igrač, prošao je put kojim je išao i Luiš Figo, samo u suprotnom smeru. Napustio je Real 1996. godine, posle pet godina provedenih u klubu i prešao u redove najljućeg rivala. Dobro zna koliko je to teško i ističe da je ostao u dobrim odnosima sa Portugalcem i kada je napustio Nou Kamp u zenitu karijere.
"Znao sam pre drugih da će otići. Bio sam baš dobar prijatelj sa njim. Bili smo porodično u Italiji na odmoru i rekao mi je pre nego ostatku tima. To je bila njegova odluka. On je bio ovlašćen i da je donese. Ljudi misle da fudbaleri razmišljaju drugačije, ali to nije tačno".
"Dobro pamtim utakmicu na kojoj su ga navijači Barselone gađali svinjskom glavom. Nikada pre toga nisam ih video toliko besne. Obično su uzdržani i odlaze na utakmice da vide spektakl. Govorili smo jedni drugima da moramo da pobedimo tu utakmicu. Iskreno, čudilo me je da su ga gađali samo svinjskom glavom. Mislio sam da će na njega baciti čitavo prase"
"I dalje smo prijatelji, ali Real je uzeo Barseloni najboljeg igrača u tom trenutku. To je isto kao kada bi Mančester siti oteo Mančester junajtedu Rajana Gigsa u najjačoj snazi i najboljoj formi. Tako su uradili dvostruki posao, oslabili su protivnika, a sebe ojačali. Luiš je patio. On je čovek. Videlo mu se na licu da pati".
Uspeh misije Luisa Enrikea u Barseloni u velikoj meri zavisiće od zdravlja i forme Lionela Mesija, prve zvezde ekipe i igrača kojeg španski trener takođe pamti i iz igračkih dana.
"Igrao sam sa i protiv nekoliko sjajnih igrača, Ronalda, Zidana, Figa, Romarija, Laudrupa. Ipak, istakao bih ogroman kvalitet Lionela Mesija, kome sam bio kapiten kada je sa 16 godina debitovao za prvi tim protiv Portugala. Preskakao je kategorije i to je bilo dobro za njega, iako nije normalno da igrač prođe takav razvojni put. To je bila prava odluka Gvardiole i bio je u pravu. Pod njim, Mesi je popravio svoje shvatanje igre".
Zanilmljivo je da je incident na Mundijalu 1994. u kojem je Luis Enrike učestvovao inicirao promenu FIFA pravila da igrač koji krvari ne može da učestvuje u utakmici.
Utakmicu Španija - Italija u SAD završio je krvavog lica (na slici dole).
"Najčešće me pitaju za to. Svi to pamte. Ne samo njegovo laktanje, već i zbog činjenice da smo ispali. Posle tog incidenta, FIFA je usvojila pravilo da ne možete da igrate dok krvarite. Tada smo morali da nastavimo da igramo. Nije bilo pravedno. Nisam mogao da ostanem na terenu, ali jeste onaj zbog kojeg sam krvario (Mauro Tasoti). Posle je upitio izvinjenje. Doduše, ne odmah posle utakmice, kada je bilo mnogo loših emocija. Video sam ga od tada i nemam problem sa njim"
Šta je nedostajalo toj generaciji reprezentacije Španije da bude uspešna kao aktuelna?
"Nismo imali sreće. Iskreno mislim da je to. Nismo imali sreće ni u jednoj prilici. Tasoti nas je zaustavio 1994, pa je bilo i neregularnog gola protiv Južne Koreje, ispali smo na penale 1996, Morijentesov gol nije priznat 2002... Potrebna vam je sreća, posebno kada su utakmie napete. Mi je nismo imali".