Ko kaže da žene ne vole i ne gledaju fudbal!? Posle Tanje Henry, u MONDO tim kolumnista ušla je još jedna dama. Gorica je arhitekta (od nedavno zaposlena), ali zaljubljenik u igru u kojoj za loptom trče 22 muškarca. Ima šta da kaže!
Twitter je, dragi moji, čudo, stalno to govorim. Usred Mundijala dobila sam posao. Pa, gde baš sad, pomislila sam, ali s obzirom na to koliko dugo sam čekala... A onda nova ponuda - MONDO me je kontaktirao (preko Twittera) da budem kolumnista, da pišem O FUDBALU!
Malo sam se "femkala", ali bili su ubedljivi. "Napiši o fudbalu, Mundijalu nešto, šta hoćeš. Pametna si i duhovita i voliš fudbal", bile su reči od ljudi iz MONDA koje su bile dovoljne da sednem za komp.
Pa, evo, dragi moji, ovo Gorica misli...
Moj prvi susret sa Mundijalom predstavlja jednu od rado pričanih porodičnih anegdota, kada je otac, pošto je dovezao mamu u porodilište, čvrsto obećao da se ''vraća najbrže što može, ma istog momenta čim se završi ceremonija otvaranja i da je bolje da požuri, jer što pre krene, pre će i da se vrati".
Iako sam zakasnila koji dan na svečanost, opet se nađoh zatečena u svetu pod opsadom mundijalske euforije, pa u tim okolnostima nikako nisam mogla ostati imuna na fudbalsku groznicu koja me i danas čini fanatikom kad je ova ''muška'' igra u pitanju.
Ako se pitate kako je moguće da žena istinski oseća ljubav prema fudbalu, objasnila bih vam to prostim rečnikom današnjeg fudbalera: '' Pa sigurno da, da.... sam je nasledila od oca''.Nije bilo porodičnog putovanja da smo nas dvoje nemo prošli pored gradskog stadiona ili usput ''obeležene livade'', a da nismo stali da osmotrimo ili ''osetimo teren''. Naravno da svaka sličnost ovog rituala sa putnicima gradskog koji se krste prolazeći pored svetinje je slučajna.
Mada izgleda da svako ima svoju.
MUNDIJAL, šta reći drugo do OSMO svetsko čudo! Ne postoji čovek koji u njemu ne učestvuje, igrao ili gledao, pa čak i samo hejtovao, svako Mundijalu prilazi sa svojstvenom željom da u žestokoj borbi, bilo sa loptom, na tribinama, neretko i svetskim ekonomskim poretkom, dođe do nekog ličnog trijumfa.
Sportski gledano, do početka SP-a, nagledaš se toliko neverovatnih utakmica, što na evropskim prvenstvima, što klupskih takmičenja, i baš kad pomisliš da te više ništa u toj igri ne može iznenaditi, dođe Mundijal da sve to opovrgne! Iskreno, nisam ih pogledala mnogo, he he (pa ne pita se valjda žena koliko je Mundijala pogledala u životu), ali pomenuću ukratko jedan, meni posebno drag: Mundijal u Francuskoj, 1998. godine. U finalu, Brazil i domaćin. U sastavima imena poput Zidana, Ronalda, Tirama, Desaija, Rivalda, Karlosa... pa nema danas te navijačke časti koja može biti veća od one koju imasmo tad, gledajući takve majstore na terenu! Trofej je pripao Francuzima, posle ubedljive pobede 3:0, za koju je, pored fenomenalne ekipe, posebno bio zaslužan čovek, čijeg naslednika sigurno neću videti u ovom životu.
Oprosti "Zubo", ali jedan je Zidan!
Ipak, SP u Brazilu je neuporedivo sa bilo kojim drugim, i biti sada tamo, po mom mišljenju, predstavlja najveći ponos reprezentativnog fudbala jedne zemlje. Trofej svakog Mundijala je važan, ali ovaj, brazilski, sa sobom nosi simbol nečega čega, kažu, nema više u današnjem fudbalu - igre, radi igre. Zato mislim da je osvojiti baš njega definitivno najprestižnija nagrada koju jedan fudbalski tim može dobiti.
Nisam imala vremena da pogledam baš sve utakmice, ali posle prvog kruga, utisaka je
raznih. Naravno, najveći utisak prve nedelje je svakako Holandija, koja je toliko “rašrafila” igru branioca titule, da osim divne Inijestine lopte kroz sredinu ka golu, (koju ste sigurno zapamtili) ništa više dobro od Španaca videli nismo! Očigledno je ekipa Van Gala došla da postavi i koji fudbalski kriterijum, pored tradicionalnog sportskog nadmetanja za najviše postolje. Mada, ni snagu osvete u tom meču ne treba zanemariti. Od komšija Hrvata sam očekivala malo više drskosti i želje za pobedom, od Brazila i Argentine veću dominaciju u igri, od Suareza da matira Kostariku već u 1. poluvremenu, ali o tome vam pričam - kad pomisliš da si sve video...
Posebno me je oduševio liverpulski tandem koji je igru "Gordih" obeležio dinamikom kojoj se
retko ko nadao u susretu sa "Azurima". Kao da su me demonstrativno opomenuli da sam ih prerano otpisala! Ruku na srce, i jesam. O Italijanima ne vredi trošiti reči. Oni kako u životu tako i u fudbalu, potvrđuju samo jedno pravilo - sa šmekerima se nikad ne zna. Sa druge strane, u skladu sa očekivanim, nemačka mašinerija je podmazana i funkcioniše besprekorno. Posebno me raduje i stav igre Meksika da ni pred kim neće ustuknuti.
U nastavku očekujem mnogo veće samopouzdanje onih koji su bili blizu pobedi, a nisu uspeli, slobodniju igru onih koji sa više sigurnosti mogu računati put do sledeće faze i naravno - pobede BIH! Debitant jeste izgubio, ali je pokazao da nije došao da bude "stidljiv” među iskusnima, već da dokaže da mu je tu mesto! Nadam se da će protiv Nigerije upisati i prvi trijumf.
I evo dok pišem ovo, istovremeno pratim utakmicu, a unapred se i radujem svim dolazećim
mečevima. Preporučujem vam da ih što manje propustite, koji god timovi da su u pitanju, jer
jedno je sigurno - biće i majstorija i gluposti i ludila i dosade, razočaranja i trijumfa, ali sigurno će se desiti nešto što prosto moraš videti svojim očima baš tog trenutka, uostalom, čar ovog takmičenja je i u tome da svako svakog može pobediti!
I još za kraj da vam otkrijem moje favorite. Tog dana, sa početka priče, kad je otac žurio da gleda otvaranje, a ja da bar stignem do prvog daha kad već ne mogu na spektakl, počelo je SP koje će kasnije, po jednom detalju, ostati posebno u analima svetskog fudbala. (nije moj rođendan :D). Pošto sam sigurna da bih se bar finala sećala da me nisu zamajavali zvečkom i ostalim budalaštinama, nadam se da ću ovaj put imati priliku da pogledam timove istih zemalja u finalu, i da istog šampiona pozdravim kako dolikuje. Eto, to bi vam bili moji favoriti, ne sumnjam da bi se mnogi od vas složili sa mnom...
Šta? Kako to mislite, nisam ih rekla? Kako nisam, sve sam vam rekla? Dobro de, evo: Red je da se opet raduje najmanji, a najveći! Drugog finalistu pogodite sami.
Gorica @Homeomerija
Malo sam se "femkala", ali bili su ubedljivi. "Napiši o fudbalu, Mundijalu nešto, šta hoćeš. Pametna si i duhovita i voliš fudbal", bile su reči od ljudi iz MONDA koje su bile dovoljne da sednem za komp.
Pa, evo, dragi moji, ovo Gorica misli...
Moj prvi susret sa Mundijalom predstavlja jednu od rado pričanih porodičnih anegdota, kada je otac, pošto je dovezao mamu u porodilište, čvrsto obećao da se ''vraća najbrže što može, ma istog momenta čim se završi ceremonija otvaranja i da je bolje da požuri, jer što pre krene, pre će i da se vrati".
Iako sam zakasnila koji dan na svečanost, opet se nađoh zatečena u svetu pod opsadom mundijalske euforije, pa u tim okolnostima nikako nisam mogla ostati imuna na fudbalsku groznicu koja me i danas čini fanatikom kad je ova ''muška'' igra u pitanju.
Ako se pitate kako je moguće da žena istinski oseća ljubav prema fudbalu, objasnila bih vam to prostim rečnikom današnjeg fudbalera: '' Pa sigurno da, da.... sam je nasledila od oca''.Nije bilo porodičnog putovanja da smo nas dvoje nemo prošli pored gradskog stadiona ili usput ''obeležene livade'', a da nismo stali da osmotrimo ili ''osetimo teren''. Naravno da svaka sličnost ovog rituala sa putnicima gradskog koji se krste prolazeći pored svetinje je slučajna.
Mada izgleda da svako ima svoju.
MUNDIJAL, šta reći drugo do OSMO svetsko čudo! Ne postoji čovek koji u njemu ne učestvuje, igrao ili gledao, pa čak i samo hejtovao, svako Mundijalu prilazi sa svojstvenom željom da u žestokoj borbi, bilo sa loptom, na tribinama, neretko i svetskim ekonomskim poretkom, dođe do nekog ličnog trijumfa.
Sportski gledano, do početka SP-a, nagledaš se toliko neverovatnih utakmica, što na evropskim prvenstvima, što klupskih takmičenja, i baš kad pomisliš da te više ništa u toj igri ne može iznenaditi, dođe Mundijal da sve to opovrgne! Iskreno, nisam ih pogledala mnogo, he he (pa ne pita se valjda žena koliko je Mundijala pogledala u životu), ali pomenuću ukratko jedan, meni posebno drag: Mundijal u Francuskoj, 1998. godine. U finalu, Brazil i domaćin. U sastavima imena poput Zidana, Ronalda, Tirama, Desaija, Rivalda, Karlosa... pa nema danas te navijačke časti koja može biti veća od one koju imasmo tad, gledajući takve majstore na terenu! Trofej je pripao Francuzima, posle ubedljive pobede 3:0, za koju je, pored fenomenalne ekipe, posebno bio zaslužan čovek, čijeg naslednika sigurno neću videti u ovom životu.
Oprosti "Zubo", ali jedan je Zidan!
Ipak, SP u Brazilu je neuporedivo sa bilo kojim drugim, i biti sada tamo, po mom mišljenju, predstavlja najveći ponos reprezentativnog fudbala jedne zemlje. Trofej svakog Mundijala je važan, ali ovaj, brazilski, sa sobom nosi simbol nečega čega, kažu, nema više u današnjem fudbalu - igre, radi igre. Zato mislim da je osvojiti baš njega definitivno najprestižnija nagrada koju jedan fudbalski tim može dobiti.
Nisam imala vremena da pogledam baš sve utakmice, ali posle prvog kruga, utisaka je
raznih. Naravno, najveći utisak prve nedelje je svakako Holandija, koja je toliko “rašrafila” igru branioca titule, da osim divne Inijestine lopte kroz sredinu ka golu, (koju ste sigurno zapamtili) ništa više dobro od Španaca videli nismo! Očigledno je ekipa Van Gala došla da postavi i koji fudbalski kriterijum, pored tradicionalnog sportskog nadmetanja za najviše postolje. Mada, ni snagu osvete u tom meču ne treba zanemariti. Od komšija Hrvata sam očekivala malo više drskosti i želje za pobedom, od Brazila i Argentine veću dominaciju u igri, od Suareza da matira Kostariku već u 1. poluvremenu, ali o tome vam pričam - kad pomisliš da si sve video...
Posebno me je oduševio liverpulski tandem koji je igru "Gordih" obeležio dinamikom kojoj se
retko ko nadao u susretu sa "Azurima". Kao da su me demonstrativno opomenuli da sam ih prerano otpisala! Ruku na srce, i jesam. O Italijanima ne vredi trošiti reči. Oni kako u životu tako i u fudbalu, potvrđuju samo jedno pravilo - sa šmekerima se nikad ne zna. Sa druge strane, u skladu sa očekivanim, nemačka mašinerija je podmazana i funkcioniše besprekorno. Posebno me raduje i stav igre Meksika da ni pred kim neće ustuknuti.
U nastavku očekujem mnogo veće samopouzdanje onih koji su bili blizu pobedi, a nisu uspeli, slobodniju igru onih koji sa više sigurnosti mogu računati put do sledeće faze i naravno - pobede BIH! Debitant jeste izgubio, ali je pokazao da nije došao da bude "stidljiv” među iskusnima, već da dokaže da mu je tu mesto! Nadam se da će protiv Nigerije upisati i prvi trijumf.
I evo dok pišem ovo, istovremeno pratim utakmicu, a unapred se i radujem svim dolazećim
mečevima. Preporučujem vam da ih što manje propustite, koji god timovi da su u pitanju, jer
jedno je sigurno - biće i majstorija i gluposti i ludila i dosade, razočaranja i trijumfa, ali sigurno će se desiti nešto što prosto moraš videti svojim očima baš tog trenutka, uostalom, čar ovog takmičenja je i u tome da svako svakog može pobediti!
I još za kraj da vam otkrijem moje favorite. Tog dana, sa početka priče, kad je otac žurio da gleda otvaranje, a ja da bar stignem do prvog daha kad već ne mogu na spektakl, počelo je SP koje će kasnije, po jednom detalju, ostati posebno u analima svetskog fudbala. (nije moj rođendan :D). Pošto sam sigurna da bih se bar finala sećala da me nisu zamajavali zvečkom i ostalim budalaštinama, nadam se da ću ovaj put imati priliku da pogledam timove istih zemalja u finalu, i da istog šampiona pozdravim kako dolikuje. Eto, to bi vam bili moji favoriti, ne sumnjam da bi se mnogi od vas složili sa mnom...
Šta? Kako to mislite, nisam ih rekla? Kako nisam, sve sam vam rekla? Dobro de, evo: Red je da se opet raduje najmanji, a najveći! Drugog finalistu pogodite sami.
Gorica @Homeomerija