U predvečerje nastavka šampionata u srpskom fudbalu, kolumnista MONDA Nebojša Petrović osvrnuo se na prelazni rok, poteze uprave Partizana i Crvene zvezde, o svojevrsnim "igrama misli" na Topčiderskom brdu...
Verujem da je u ovoj vrsti komunikacije sa publikom, najvažnija iskrenost. Zato, hvala rukovodstvu Partizana što mi je već na početku saradnje sa Mondom omogućilo da na konkretnom primeru uverim sve čitaoce u verodostojnost svojih stavova.
Odlazak Lazovića i prodaja Škuletića u smiraj prelaznog roka samo su potvrda onoga o čemu sam pisao pre dve nedelje. Sećate se? O suštini zimskih priprema srpskih klubova i minornom uticaju trenera na fizionomiju tima koji će imati na raspolaganju na početku prvenstva.
Zamislite slikara koji dva meseca radi na jednom pejzažu i u trenutku kada stigne do sunca i neba, neko mu otme žutu i plavu temperu. Da, kupiće nove. Ali, to više nisu iste nijanse koje dominiraju crtežom.
Mogu li Kojić i Šaponjić da budu dostojne zamene za Lazovića i Škuletića? Polako, ne tražim odgovor. Ionako je pitanje retoričko. Na jednoj strani imate rekordera po broju golova u jednoj polusezoni i njegovog glavnog pakera, a na drugoj momka koji još izlazi iz povrede i klinca koji drži poster ove dvojice na zidu.
Postoje samo dva razloga zašto su Nikoliću otete bojice. Ili se naručiocu ne sviđa crtež ili je neko drugi naredio sabotažu slikara.
Danko i Petar su definitvno bili sunce i nebo Partizanovog jesenjeg pejzaža. Jedan asistencijama i autoritetom, drugi golovima i harizmom. Lazović je bio produžena ruka trenera na terenu i neko ko je umeo da zavede red. U svlačionici, klupskom autobusu, karantinu... Svuda. Pitajte Ninkovića kako se proveo kada je jeo čips na klupi tokom utakmice. Njegov odlazak u Kinu zapalio je fitilj Nikolićevog besa, a Škuletićev transfer u Lokomotivu i defintivno doveo do eksplozije.
"Svemu mogu da odolim, osim iskušenju". U stilu Oskara Vajlda, ni Partizanovi čelnici nisu umeli da se izbore sa porokom. Niko nije gadljiv na lovu, pogotovo u ovoj bedi i nemaštini. Tri miliona i dvesta hiljada rešiće mnoge probleme u Humskoj, baš kao i onih 800.000 u domu Raje Božovića. Tu ništa nije sporno. Samo je trebalo reći slikaru na koje boje može da računa pre nego što se dohvatio četkice. Možda bi umesto pejzaža, crtao mrtvu prirodu. Bez limuna i šljive.
Odolevanje ponudi Lila bio je veliki adut u rukavu novog rukovodstva u pokušaju da zadobije poverenje navijača. Izazvalo je to mnoge potrese u taboru jesenjeg šampiona. Priče o fizičkom sukobu Tumbakovića i Škuletićevog agenta svele su se na kraju samo na puko odgurivanje, ali nisu ni izbliza podigle prašinu koliko konferencija za štampu potpredsednika Vučelića, neposredno po sklapanju dogovora sa Rusima.
U Engleskoj postoji izraz "mind games". Igra misli. Psihološke podvale za postizanje nekog cilja. Verbalne poruke koje bacaju senku na skrivene namere. U fudbalu se ova retorička veština koristi u razne svrhe. Pre svega da se odgovornost preusmeri na pogrešnu stranu.
Ne postoji bolji interpretator "mind games" od Žozea Murinja. Sećate se kako je provocirao Fergusona na početku svoje engleske avanture sa pričom o "katenaću". Kasnije se ustremio na Gvardiolu, pa na Vengera, sve dok nije doveo do savršenstva izum koji je patentirao čuveni argentinski stručnjak Elenio Erera, a kasnije preuzeli Brajan Klaf i Don Revi. Ukratko, govori stvari koje će odvući pažnju protivniku i sebi otvoriti vrata pobedi, a u isto vreme obezbedi sebi savršeni alibi u slučaju poraza.
Na srpskoj sceni gde je uloga trenera svedena na nivo batlera, glavni protagonisti "mind games" postali su klupski funkcioneri. Tako Terzić opaskom da su treneri suviše razmažena deca koja bi najviše volela Mesija ili Ronalda kao pojačanja, ustvari otkriva trenutnu Zvezdinu nemoć na fudbalskom tržištu.
Vučelić je otišao i korak dalje. On ovom psihološkom igricom zbunjuje i samog sebe. Najpre prisvaja tuđe, konstatacijom da je titula na kocki (ono što nemaš, ne možeš ni da stavljaš kao ulog, zar ne?), a odmah zatim zrncem zen-mudrosti prebacuje teret na pleća trenera i igrača uz napomenu da Uprava ne igra i ne daje golove.
Baš tako, ali zato prodaje one koji to jedino umeju.
Levo od Autokomande, crta se Zvezdino proleće, ali slikaru nije baš najjasnije da li sme da koristi ključnu četkicu.
Da se odmah razumemo, ucenjivanje malog Pantića nema mnogo toga zajedničkog sa ultimatumom koji je Uprava Zvezde stavila pred svog Lazovića. Danilo je odrastao u crno-belom, učio lekcije, sticao znanje i stekao fudbalski identitet. Tek je zakoračio u prvi tim i dobio priliku da igrama na terenu svom matičnom klubu plati časove školovanja. Nekako je pošteno da Partizan dobije određeno obeštećenje, iako je presudu morao da saopšti neko drugi. Nikako Ćirić.
Zvučalo je jezivo.
Sa druge strane, Čačanin je stigao u Beograd sa statusom mladog reprezentativca i odužio se Zvezdi u više navrata, bez obzira što nikada do kraja nije ispoljio svoj ogroman potencijal. Istrpeo je Pižonove bubice, bljesnuo kod Prosinečkog, patio tokom mučnog perioda oporavka, produžio ugovor sa željom da se rastane sa titulom, doprineo šampionskom slavlju, pomirio se sa oduzimanjem kapitenske trake... Malo li je?
Poruka da se oprosti od novca koji je zaradio ukoliko želi da bude u kombinaciji za tim zvuči kao savršen scenario za novu verziju filma "Đango".
I tako, dok dva slikara sa Autokomande muče muku sa četkicama i bojama, javnost se bavi onim površnim i frivolnim diskusijama, tipa čija je slika lepša?
Stavimo dva tima na vagu. Onaj Partizanov sa Lukačem na golu, Bandalovskim kao desnim bekom, novajlijom Balažicom (pun pogodak) i Ćirkovićem u štoperskom tandemu, Volkovom ili Nemanjom Petrovićem na levom beku, Drinčićem i Brašancem u sredini terena (sa Sašom Markovićem kao alternativom), Andrijom Živkovićem i Ninkovićem na bočnim pozicijama u veznom redu, Babovićem kao plejmejkerom iza najisturenijeg Kojića.
I onaj Zvezdin sa novim kapitenom Rajkovićem, novajlijom Cvetkovićem i povratnikom Anđelkovićem na bočnim defanzivnim pozicijama, Pavićevićem i Lazićem kao centralnim bekovima (mada se mnogi pitaju šta su to gledali oni iz Napretka kad su zaključili da Mbođ ne zna ništa), Kovačevićem ili Grujićem kao korektorima veznog reda, Savićevićem i Stojanovićem u ulozi kreatora igre, Gavrićem i Lazovićem na krilima (uz opasku da bi neki čudesni preporod Kataija na mentalnom planu bio bingo za Lalatovića, jer tvrdim da je to igrač sa najvećim potencijalom u ovom timu) i raspucanog Parkera na mestu centralnog napadača.
Zar je to bitno?
Ukoliko Partizan sačuva prednost i osvoji titulu, oriće se "Tole lopove!". U slučaju preokreta i Zvezdinog konačnog trijumfa, kamenje na premijera Vučića. I tu se završava svaka iole ozbiljnija diskusija. Kako u kafanskim pričama tako i u medijskim komentarima. Postoji li uopšte jasna granica između ta dva diskursa?
Svi znaju sve.
"Mind games" na srpski način!
Nebojša Petrović