Kolumnista MONDA Neša Petrović poručio je Tomislavu Karadžiću da ode. Zbog ovih "smrtnih grehova"! Njegova emisija na SOS kanalu promenila je ime. Nije više "Orlovsko gnezdo" već KUKAVIČJE GNEZDO!
Kolarov na kolenima. Sa glavom u šakama. Da je mogao, gurnuo bi je u pesak. Koliko je samo simbolike u sceni posle drugog gola Danske. Dotakli smo dno, jer glumimo nojeve. Bavimo se iluzijama umesto da baratamo činjenicama. Suviše smo banalni. Naivni.
Slavimo Orliće, zaboravljajući da su i Kolarov, Bane, Stojke, Bambi bili "srebrni heroji". Zalog za budućnost. Naslednici "matorih gubitnika" Save, Kežmana, Ljuboje, Dragutinovića.
Polako, čemu euforija? Ući će i klinci u lovu. Pojaviće se u Pazovi sa ludim frizurama i grotesknim tetovažama. Mrkih pogleda i nadmenog stava. Jer, novac je kovana sloboda, kaže Dostojevski. Retki su primeri urođene imunosti na slavu i bogatstvo. Ivanović i Matić nikada neće "oboleti". Kao što je i Stanković ceo život "zdrav k’o dren".
Sve je bilo trulo u državi Danskoj. Najviše nemoć. U svim fazama igre. Odsustvo jasnog opredeljenja i ideje kojoj se teži. Nedostatak vizije. Uzaludno trošenje energije u stihiji i improvizaciji. Evidentni limiti u brzini i taktičkoj inteligenciji. Loša sinhronizacija štopera zbog čestih rotiranja igrača na poziciji centralnog beka. Nedostatak kontinuiteta. Prenošenje lopte na polovinu protivnika odavno je Sizifov posao. Sa Matićem u ulozi vladara Epira. Jedini hrabar da se prihvati zadatka. Čuva je, gradi i vuče koliko može. Zatim, nemoćno širi ruke, jer nema kome. Ona se kotrlja nazad i onda sve iz početka. Bez svrhe i cilja. Tek na kraju, kukavičluk igrača. Ili na početku, svejedno. Nije problem ako Tošić odigra nebulozan pas, pravo u noge Eriksenu. Skandal je što posle toga širi ruke i okrivljuje drugoga. Niko ne zamera Ljajiću zbog promašenog zicera. Pa ni zbog slova "F" u dvadesetom minutu. Palota je smenio petoricu stručnjaka za kondiciju jer je Roma izgubila trku za skudeto zbog nedovoljne fizičke izdržljivosti igrača. Ali, SRAMOTA je da najkreativniji srpski fudbaler beži od odgovornosti i prepušta organizaciju igre defanzivnom veznom. I još nešto. Himnu ne mora da peva, ali kad se izlazi iz igre, pruža se ruka igraču koji te menja. Zbog odnosa, a i radi reda. To ne piše u Sinišinom Zakoniku, ali se podrazumeva.
U Srbiji dobrota nije vrlina. Čak se i ne preporučuje. Zato me plaši Ćuretova misija. Ako se dogodi incident na treningu, selektor ne preuzima odgovornost, nego kažnjava krivce. Zvao se on Koki, Stefan, Piksi ili Dejo. Igrači mu se odužiše posle Danske. Kažu "nismo ušli u meč kako smo se dogovorili u svlačionici". I Bože moj, idemo dalje. Kuda dalje? Zar nismo već dovoljno u blatu, samo nam glava viri. Šta Srbija Ima od njihovih izvinjenja? Od preuzimanja odgovornosti. Slatkorečivosti i praznih obećanja.
Sve to lepo zvuči kad se izgovori pred kamerom. Šta je sa delima? Dole, na terenu? Tamo gde zaista treba ginuti za drugoga. Svi junaci nikom ponikoše. I u crnu zemlju pogledaše. Na kolenima. I sa glavom međ šakama.
"Nečim nismo zaslužili da pobedimo", reče Matić.
Zgrešili smo. To je suština.
Urlamo "Tole, lopove’" ne shvatajući u čemu je, zapravo, njegov najveći greh. Kriv je do srži i moraće da ode. Ali ne zato što je namestio prvenstvo. Ne zbog Partizanove titule ili Čukinog kupa. Nema on veze sa Jovanetićevim penalom ili Milisavljevićevim ofsajdom. To su zablude. Andersenove bajke. Podignimo glave iz peska. Osvestimo se. Odrastimo. Krivica Tomislava Karadžića je ISKLJUČIVO u propasti naše A reprezentacije.
Tim koja nas je rutinski odradio i drugi put u kvalifikacijama, sastavio je čovek kome je to dužnost već 15 godina. Da, dobro ste čuli. Decenija i po. Dolazak Mortena Olsena na klupu Danske poklapa se sa poslednjim učešćem naše reprezentacije na Evropskom prvenstvu. Davno beše 2000. Još smo bili "Plavi" i stajali mirno uz "Hej Sloveni". Vodio nas je pokojni Vujke. Njega je nasledio Petko. Posle nam se desio Đora.
O Bože! Đora!
Ređali su se Dejo, Ćurković, pa opet Petko. Kada je postao Šestko, Terza je izmislio "Malog Napoleona" (Havijera Klementea).
Bilo nam je muka i eto ga Đuka. Vrlo kratko. Prijateljske, porazi, remiji, seks afera. Platio je ceh požudi i bludu. Dar sa neba u liku Radomira vratio je veru u srpski fudbal i pomirio nepomirljivo - Sever i Jug. Ubila ga pohlepa.
Pižon je bio genije za praksu sa infantilnim odnosom prema teoriji. Svaku složenu situaciju rešavao je iracionalnim ispoljavanjem snažnih emocija. Gnev!
Siniša je prerano dobio igračku u ruke i stvorio gard prema okolini, ponašajući se razmaženo, potcenjivački i prepotentno. Gordost!
Po prirodi lakoverni, naseli smo na priču prijatelja Lupeskua da je trofejni Dik željan novih izazova. U suštini, haški stručnjak privodi kraju svoju bogatu karijeru i smatrao je srpske banje idealnom oazom mira u prvim penzionerskim danima. Lenjost! Stigosmo do greha onog s vrha piramide.
Ukupno 14 selektora "progutao" je Karadžić za vreme svoje vladavine. Konzumirao ih je i preko volje. Čak i kad bi mu štetilo.
Proždrljivost!
Nedostaje i poslednji greh. Zavist! Zbog njega ćemo svi u pakao. Recite mi iskreno, koliko je vas, u subotu uveče, želelo neuspeh reprezentacije?
Pitam vas iskreno.
Promenio sam naziv emisije u "Kukavičje gnezdo". Tu više nema ničega "orlovskog". Digli smo ruke od Francuske. Gledamo ka Rusiji. Sa nekim novim klincima. Ne očekujte čuda. I deca će dostići "kovanu slobodu". Bez vizije i jasnog opredeljenja. Sa nekim novim grešnikom...
Neša Petrović