Kako je nekadašnji kapiten "orlova" podneo prvi meč svog sina Stefana u dresu reprezentacije: "Pritisak je ogroman i pokušavam da mu skinem teret".
Dugo ga nisam video tako nervoznog. Još od Mondijala u Africi. Kao na iglama. Stekao sam utisak da upravo treba da se svuče i izleti na teren. U finalu Lige šampiona. Ili završnoj predstavi Svetskog prvenstva.
Ipak je samo prijateljska. I on je isključivo u ulozi posmatrača. Kao i ostatak publike na tribini stadiona u Pazovi. Mnogo poznatog sveta. Iz raznih sportskih sfera. Ne samo iz fudbala. Saša Danilović, Jugoslav Vasović, Pižon Petrović, Marko Pantelić, Ivica Dragutinović, Perica Ognjenović, Predrag Đorđević...
Svi sa istim zadatkom. Da podrže prijatelja u delikatnom trenutku. Čemu uostalom služe prijateljstva.
Dejanu nije lako. Ušao je protiv Južne Koreje i smestio dva komada. Ovo je nešto drugo. Ništa ne zavisi od njega. Možda je i bolje što mali ne igra prvo poluvreme. Trema veća kod seniora nego kod juniora.
"Mnogo veća. Ali ja sam iskusan, umem to da sakrijem. Ne znam kako je njemu" – poverava mi dok cupka pored ograde i čeka nastavak meča.
Nije više važno ni da li će nastupiti. Bitno da je tu. U opremi Srbije. Koliko sam ga puta čuo da kaže "da mi je samo da obuče dres i da ga vidim kako sluša Bože pravde". Konačno.
"Hvala Bogu. Ja bih da mu čestitam na pozivu. Želim mu da uživa i da napreduje. Da ga pustimo da igra fudbal. Kao otac moram da budem ponosan. Pritisak je ogroman. Pokušavam koliko god mogu da budem po strani i da mu ne predstavljam teret".
Dejan Stanković je dobio čast da bude član najužeg štaba novog predsednika UEFA Aleksandra Čeferina. Ostaje samo da se definiše konkretna uloga, ali Mondo saznaje da će rekorder po broju nastupa za reprezentaciju Srbije biti na čelu Komisije za razvoj srednjih i malih saveza:
"Želim da čestitam još jednom Aleksandru na velikom uspehu i izboru za prvog čoveka evropske kuće fudbala. Pripremio je odličan program i ne čudi me podrška skoro tri četvrtine saveza. To je ogroman rezultat. Meni je zadovoljstvo da budem deo njegovog tima. Ne mogu još tačno da kažem šta će biti moje obaveze, ali je bitno da sam oduševljen tretmanom. Video sam i ja neke članke u novinama i nagoveštaje šta bih mogao da radi. Međutim to je i dalje u domenu nagađanja. Da znam nešto više, prvi bih vam rekao. Treba mi oko tri nedelje vremena da preciziram svoja ovlašćenja i onda ću to podeliti sa vama".
Tu su i baba i deda. Odmah iznad Dejana. Ona u trenerci Srbije. Ponosna i srećna.
"Nadam se da će i Ana uspeti da stigne na drugu utakmicu".
Podsećam ga na 2005. Oktobar u Milanu. Kiša i tmurno. Sedimo blizu Meace i komentarišemo Derbi. Inter je upravo remizirao protiv Milana. Bez golova. Loša utakmica.
"Imali smo 'qualche' šanse", pamtim kako je pomešao srpski i italijanski. Kao da je bilo juče.
"Ma da li je moguće da je 2005? Kako je bio mali. Mislim da ima i više" – ne veruje dok gleda u fotografiju na kojoj petogodišnji Stefan čeka početak treninga u milanskoj školici fudbala.
Ispod dukserice, dres Intera. Jurca oko stola i nema mira. Ne drži ga mesto. Vratolomije po separeu. Pitam ga za omiljeni broj. Očekujem logičan odgovor, petica. Tatin iz Intera. Ma kakvi. "46", kao iz topa. Valentino Rosi.
"Hahaahaha. Nije definitivno više u tom fazonu. Promenilo se puno toga. Sada je na prvom mestu fudbal. Na drugom, fudbal. Pa, opet fudbal".
"Buon sangue non mente", kažu njegovi Italijani. Krv nije voda. Ali ko je tada mogao da zamisli da će krenuti očevim stopama.
"Nisam, zaista. Tada se samo zabavljao. Baš kao Filip i Aleksandar, nešto kasnije. To im je i bio moj savet. Probajte. Igrajte se. Kad ćete da se zabavljate, ako ne sada dok ste mali. Ima vremena za planove. Nikad se ne zna. U životu uvek treba iskoristiti priliku. Mislim da je na dobrom putu. Radi sa sjajnim trenerom, ušao je u grupu sa vrhunskim momcima. Neka radi i dalje na sebi. Mora da shvati da bez odricanja nema uspeha. Dobio je priliku i sve je sada na njemu".
Dejan je pokušao sa trenerskim poslom, ali se posvetio diplomatiji. Što ne znači da ne ume da proceni igrača. Ne sećam se da je ikada bio subjektivan. Zato ga i pitam. 'Punti di forca' Stefana Stankovića? Znam da će odgovor biti iskren. Bez obzira na emocije:
"Neka drugi kažu. Meni se čini da lepo igra fudbal. 'Mekan' je. To što je levonog, može da mu bude prednost. Odlično vidi igru, može dobro da šutne. Ima prostora da se poradi na fizici i brzini. Polako. O tom, potom".
Šta mu više treba. Mentalno je sugurno jak. Na oca. Iako je senioru umeo da pukne film. Kao protiv Mazembea u Japanu. Za svetsku titulu. Hteo je ’zadavi’ Beniteza što ga nije stavio u tim. Neće valjda Stefan da se naljuti na Stolicu što je počeo sa klupe?
"Neeeeeee. Nikako. Njemu je ogromno zadovoljstvo što je uopšte dobio poziv. Oseća privilegiju što je deo srpske reprezentacije. Preneo mi je prve utiske. Oduševljen je atmosferom i kaže da su momci fenomenalni".
Nestrpljenje dostiže vrhunac. Počinje drugo poluvreme. U igru ulazi Stanković. Isti hod, isti pokreti, iste gestikulacije. Slična je i pozicija na terenu. Samo se godine ne poklapaju.
Srbija već vodi sa 5:1. Ne može puno da utiče na rezultat. Nema ni gola.
Ipak, debi je debi. Ne zaboravlja se. Ostaje za sva vremena. Kao i onaj očev protiv Južne Koreje na Marakani.