Kao u pesmi DJ Krmka "Odigr'o sam keca na Juventus", Granada je u sudijskoj nadoknadi vremena ostala bez vrha Primere.
Leta 2011. Granada Club de Futbol se vratila u Primeru posle tri i po decenije igranja u nižim rangovima i završavala prvenstvo na 17, 15. i ponovo 15. mestu.
"Ovo nam je četvrta uzastopna sezona u Primeri", jedan taksista je ponosno saopštio mladom kolegi Bogdanu sa portala "Košarka 24".
"Ali, sada ćemo teško opstati".
Prošle sezone ovde je pala Barselona, pretprošle Real. I jedni i drugi sa po 1:0. To su utakmice koje se pamte i prepričavaju, većih uspeha, odnosno trofeja, nije ni bilo. Navijači, a to u Španiji podrazumeva stanovništvo oba pola i svih uzrasta, žive za povremeni bljesak. Kada će on doći, niko ne može da zna. Nekada se čeka i pomenutih 35 godina.
Zato mi je i krivo što Granada u ponedeljak oko jedan sat noću nije iskoristila sjajnu šansu da izbije na čelo Primere, zajedno sa Barselonom, koja je u prva dva kola jedina osvojila svih šest bodova.
Isprva je to bila tekma na koju niko od nas iz Srbije nije obraćao pažnju. Raštrkani u grupice šetali smo gradom, uživali u spokoju andaluzijske letnje noći i uz pomoć piva se oslobađali stresa nakupljenog onakvim porazom od Francuske.
Granada je, inače, gostovala u Elčeu, posle pobede nad Deportivom (2:1, iz "dvojke" u "keca") u prvom kolu. Jedna od onih tekmi koje prenosi "Sport klub 3" i koje u tom terminu gledaju samo malobrojni fanatici i vlasnici preživelih kladioničarskih tiketa.
Ipak, kada ideš pustom, polumračnom uličicom, a kroz staklo vidiš da se u restoranu gleda fudbal, ne možeš odoleti. Jednostavno moraš da nasloniš nos i pogledaš ko igra, koji je rezultat... U ovom slučaju nepoznanica je bio samo rezultat. Ili nije ni on?
U toku je bio 59. minut. Stanje na semaforu valjda jedino moguće kada se "peglaju" dve ekipe tog kalibra.
"0:0?", glasio je odgovor - naravno, tačan - mog velikog prijatelja i kolege iz "Žurnala", Miluna Nešovića.
Petnaestak minuta kasnije na Placa Gracija smo se posle dugog lutanja našli sa posadama "Sport Networka“ i "Košarke 24". Na pomen fudbalske utakmice usledio je briljantan komentar snimatelja "SN", imenjaka Ivana.
"Elče - Granada? 0:0 zauvek!"
Međutim, samo što je to izgovorio, iz obližnjeg lokala istrčala su dvojica konobara: "Gooooolll!"
Bilo je jasno da je Granada povela, ali se približavanjem televizoru ispostavilo da su momci pravili račun bez krčmara - faul u napadu, gol poništen. Anulado.
Desetak minuta kasnije, ipak 0:1! Osamnaestogodišnji Nigerijac Isak Sakses (Success, koja simbolika!) primio je loptu leđima okrenut golu, odložio je levo za Frana Rika, a on je iz mrtvog ugla po zemlji plasirao u mrežu. Granada je u tom trenutku bila na deobi prvog mesta sa Barselonom, što je senzacija čak i u ovako ranoj fazi prvenstva.
"Dajte sad i drugi", alavo je zahtevao penzioner iz bašte drugog kafića, u koji smo prešli u međuvremenu.
Istekao je i 90. minut, status lidera bio je nadohvat ruke... A, onda, momenat iz pesme DJ Krmka pretočen u realnost - "Sve dok nije počelo zaustavno vreme, mislio sam rešiću životne probleme", slobodan udarac za Elče sa leve strane.
Duga lopta upućena na sedam-osam metara od gola, nezgodna, "beži" od golmana Roberta i štoper domaćih Lomban samo postavlja nogu za izjednačenje na 1:1... Kakav maler.
Utakmica se završava, sedokosa četvorka za susednim stolom ostavlja 50 evrića kao naknadu za popijeno i ćutke se razilazi, dok osoblje kafića lagano slaže stolice u "soliter".
Gotov je još jedan vikend, još jedno fudbalsko kolo. Moglo je bolje, ali nije ni ovako loše. Život ide dalje. U Granadi nikada i neće stati zbog sporta.