Velikan srpskog i svetskog vaterpola Dejan Savić u razgovoru za MONDO "otkriva" kako je uspeo da napravi homogen i uspešan tim, da li igračima je trener, otac, majka, brat... Ko je po njemu najbolji vaterpolo igrač?
Kao mali hteo je da bude kuvar ili pilot. Srećom po njega, vaterpolo, po sve nas, nije. Jedan je od najboljih vaterpolista koje je ova zemlja imala, a ispostaviće se i tvorac najvećeg uspeha srpskog vaterpola.
Dejan Savić. Za prijatelje "Meda" ili "Bucko". "Mada, ja za sebe kažem divlji vepar", našalio se tokom gostovanja u MONDU.
Smeh mu je, dodaje, najjače oružje u ovom ludilu koje živimo.
Imali smo čast da ugostimo evropskog, svetskog i olimpijskog šampiona u vaterpolu. To je sve uradio kao trener za kratko vreme. Kao igrač je odigrao čak 444 utakmica u državnom timu, postigao 405 golova. I kao igrač osvojio je sve, samo mu je nedostajala ta zlatna olimpijska medalja (jedno srebro - Atina 2004. godine i dve bronze - Sidnej, 2000. i Peking 2008.).
Bio je i ostao veliki šmeker. Znao je, svojevremeno, da izdrži "sumanute" treninge Nikole Stamenića od pet sati(!?), ali i da pred kraj tih vojničkih "drilova", pokaže zube i našali se, jer, kako kaže, nikad nije trpeo autoritete.
O njemu svi igrači koje je trenirao u reprezentaciji govore u superlativima. Kada se posle osvojene titule svetskog prvaka u Kazanju, što je bio uvod u srpski "het-trik", na svečanosti Olimpijskog komiteta, pojavio u majici sa natpisom: "Hvala vam (i fotografijom tima na pobedničkom postolju", Andrija Prlainović je kolegi iz "Sportskog žurnala" Dejanu Stevoviću, rekao:
"To može samo on. Jednog dana, kada više ne bude selektor, daću intervju u kojem ću da pričam samo o njemu. Samo o Saviću kao saigraču, treneru, selektoru i kao čoveku".
Koliko je posvećen svom poslu govori i to što snimak jedne utakmice gleda najmanje 4 puta i onda ukazuje na greške, propuste...
Došao je na mesto selektora 2012. godine, nasledivši Dejana Udovičića, koji je ranije te godine, sa reprezentacijom osvojio bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Londonu.
"Ne bojim se. Znam šta je srpski vaterpolo i kakve rezultate želi da ima. Očekujem podršku, radiću najbolje što mogu", rekao je 28. decembra 2012. godine Dejan Savić, kada je promovisan u novog selektora.
Kada ste dolazili na mesto selektora, umesto Dejana Udovičića, da li ste i pomišljali da ćete, vrlo brzo, "okrenuti igricu", kako su to posle osvajanja zlatne olimpijske medalje rekli Živko Gocić i Slobodan Nikić?
"Nisam, jednostavno moj zadatak je bio da nastavimo dobre rezultate. Pošto sam došao na početku olimpijskog ciklusa zlatna medalja je bila zacrtani cilj. Vaterpolo reprezentacija ima tradiciju, a igrači i selektor obavezu prema vrhunskim rezuzltatima, jednostavno to mi nije bilo nametnuo, nego se znalo koje su obaveze".
U kom trenutku ste znali da će biti ostvaren taj cilj, olimpijsko zlato?
"Kada se iskristalisala ekipa, kada smo 99% znali ekipu, posle Svetskog prvenstva u Kazanju 2015. Jeste da smo tada znali da će Evropsko prvenstvo biti u Beogradu, ali prioritet nam je bilo ono što nas čeka u avgustu 2016".
Otkako ste došli na mesto selektor konstantno su vas pratile trzavice u vaterpolo organizaciji. Najpre je sa mesta predsednika VSS smenjen Velibor Sovrović, posle su bili nekakvi Koordinacioni odbori, pa je došao i još brže otišao Zoran Babić... Kako ste uspeli u toj atmosferi, klimi, da radite i sačuvate sebe i tim?
"Pre svega, sebe nisam sačuvao, u smislukilaže i zdravlja (smeh). Struka, odnosno tim morao je da bude izdvojen od tekućih problema i, jednostavno, iako smo živeli u teškom periodu od novembra 2012. do uspostavljanja nekog normalnog sistema 2015, uspeli smo da odvojimo igrače i da se posvetimo samo ono što znamo da radimo".
BARSELONA (2013.) JE BILA OTREŽNJENJE
Na početku vašeg seklektorskog rada dogodila se ona famozna Barselona i sedmo mesto na Svetskom prvenstvu. Da li ste tada, možda, pomislili: "Nije ovo za mene, odustajem"?
"NIjednog momenta! Štaviše, znao sam da ću biti na meti kritika i to sam očekivao. A drugo, jako je važno od koga su stizale kritike. Znam da je sam momenat Barselone bio veliko otrežnjenje i za mene samog, na prvom mestu, a i za igrače. Imao sam podršku svih ljudi iz Saveza iako smo se okliznuli. Dugujem zahvalnost svim ljudima koji su stali iza mene i dali mi drugu šansu".
(***Valjalo bi na ovom mestu podsetiti na proročku izjavu jednog od najboljih centara sveta Duška Pijetlovića posle tog takmičenja u Barseloni: "Možda je bolje što nam se desilo ovo sada, nego na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru"!)
Na poslu ste koje zahteva veštinu (ruko)vođenja, kako ja volim da kažem direktor ste "Preduzeća za medalje". Imate li savet za druge rukovodioce kako biti uspešan menadžer?
Ponekad je potrebno da se flaša prepuni i da se isprazni, da bi se opet napunila". (izjava Savića o SP u Barseloni 2013.).
"Nemam odgovor na to pitanje, jer nisam menadžer. Bavim se trenerskim pozivom i gledam da u toj sferi, pre svega sportskoj, održim jedinstvo ekipe i stručnog štaba. Ima, naravno, tu još nekih stvari - da zajednički rešavamo probleme, da znamo ko smo, šta smo, da smo upućeni u svakodnevicu svakog igrača, moramo da razgovaramo, pričamo i najbitnije da se ta famozna atmosfera održava. Mora i da se zna ko je 'glavni', ali i da se na neki drugi način pristupa relacijama, međuljudskim odnosima, treningu, utakmicama".
Kako se održava ta atmosfera? Vi ste igračima i trener, i prijatelj, ali i otac i majka, i brat i sestra, tetka, teča... Šta ste od svega navedenog najviše?
"Pre svega sam trener. U odlučujućim momentima to je bitna stavka koja mora da se zna. Ali, u 'stanju mirovanja' mogu da budem najbolji prijatelj, ali, ne daj bože, i najgori neprijatelj. Imali smo i te situacije, ali to je sastavni deo svakog posla. Ne može uvek da bude prava linija, mora da dođe do uspona i padova, pa ako ništa drugo i da veštački bude izvedeno da dođe do padova".
Tokom selektorskog mandata primili ste i dva teška udarca, u igračkom smislu. Otišao je Vanja Udovičić, potom se dogodio slučaj Nikola Rađen. Dva izuzetno važna igrača za tim. Kako ste to prevazišli?
"U momentu odlaska Vanje Udovičića u političke vode, reprezentacija nije ostala samo bez jednog od najboljih igrača na svetu, već i bez kapitena. To je bio ozbiljan udarac. Ali, reprezentacija Srbije uvek ima koncept i princip rada i uvek imamo adekvatnu zamenu. Igrači koji su nadomestili ta mesta, koji su došli umesto Vanje i Rađena, pokazali su izuzetnu spremnost da se uklope u atmosferu, tim, a kasnije se to i dokazalo".
A ko će ove sadašnje da nasledi?
"Ekipa za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru se iskristalisala posle SP u Kazanju. Imamo još jedan izuzetan širi spisak kandidata za novi olimpijski ciklus, za OI u Tokiju 2020. Igrači sa šireg spiska, učestvuju i ulaze u sistem treninga i rada. U svakom trenutku imamo zamenu za svaku poziciju".
Taj vaterpolo rudnik će jednog dana morati da se isrcpi (ako se ovako nastavi)?
"Citiraću samog sebe od pre nekoliko godina: reprezentacija za OI u Riju se iskristalisala, imaćemo reprezentaciju za 2020, ali je pitanje kakva će biti reprezentacija za 2024. Problemi koji muče, ne samo vaterpolo, već ceo srpski sport, nas dovodi do razmišljanja da li možemo da gledamo toliko u budućnost. Ali, za nas je to bukvalno sutra, imamo plan i strategiju i program za 2020, sa namerom da napravimo još veći broj kandidata koji bi mogli da budu u sistemu za 2024".
Kako vaterpolo da privuče decu da se bave vaterpolom?
"Prosto - da se vrati sistem koji smo nekada imali, da se u osnovnim školama, pod moranje, vrati plivanje, jer samim tim dobijamo i buduće vaterpoliste, pošto je plivanje baza ovog sporta".
Kakva je, po vama, budućnost srpskog klupskog vaterpola?
"Mračna, jer jednostavno klubovi ne mogu da se bore sa izuzetnim troškovima, ali to se svodi na Beograd. Klubovi iz ostaklih gradova, uz pomoć lokalnih samouprava, imaju zadovoljenje svojih primarnih potreba. Situacija je izuzetno je alarmantna u Beogradu i to mora da se rešava pod hitno. Ovo ne važi samo za vaterpolo već i ostale sportove".
"OSREDNJOST JE LOŠA"
U timu imate Filipa Filipovića, Duška Pijetlovića, Stefana Mitrovića, Andriju Prlainovića, do nedavno Živka Gocića, Slobodana Nikića... Šta takve igrače još možete da naučite? I da li su oni, možda, postali bolji igrači od kako su postali očevi?
"Ima i tu tajne, ako ništa drugo stiče se sigurnost i sa druge strane zrelost. Šta učiti šampione? Svaki normalan čovek, koji zdravo razmišlja, ne sme da stane i ostane na nivou na kojem je, već sebe treba da nadograđuje i sprema za druga vremena. U vaterpolu, ali i uopšte gledano, najgora stvar koja može da se desi čoveku je osrednjost. 'Glupan' zna da nije u mogućnosti da ostvari neke stvari, a čovek koji je 'osrednji' stalno misli da je najbolji. To je izuzetna negativnost i mora u svakom od nas da postoji nadogradnja, ne samo kroz sport, funkcionalnost ili radni odnos, već životna nadogradnja. Ne kaže se za džabe - čovek se uči dok je živ".
Cela nacija je uvek uz vaterpolo reprezentaciju. Naravno da su konstantni uspesi značajno doprineli tome, ali, da li je na to, možda uticalo i to što nema nijednog otkaza igrača reprezentaciji?
"Istina je, imamo izuzetan kult reprezentacije, to se prenosi sa kolena na koleno i svi znamo šta igračima predstavlja igranje za reprezentaciju. Niko nikada nije otkazao, a ako bi se desilo, a nadam se da neće, onda bi to trebalo to da mu se dozvoli. Ako se čovek ne oseća i nije u mogućnosti da ispunjava zadatke, dakle na stranu patriotski odnos, ako ne može sebe da da 100% i ako za to postoji opravdani razlog, onda u redu. Poštenije je da tada odbije, nego da to prihvati pod moranje, a da ne bude spreman".
A ako je izostanak neopravdan, da li bi mu onda bila zatvorena vrata?
"Verovatno da. Čovek koji napusti reprezentaciju bez adekvatnog odgovora samim tim potetzom daje do znanja da nije i ne može da bude član reprezentacije".
Posle finala Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, medijsku pažnju, gotovo podjednaku uspehu, zaslužila je vaša fotografija sa hrvatskim selektorom Ivicom Tuckom. Taj vaš zagrljaj je bio svim medijima vest. Zašto je to nama i dalje vest? Kako to da ima toliko normalnih ljudi, a da nam se dešavaju gluposti i da ih ponavljamo?
"Sigurno je da je vaterpolo sport koji prepoznaje fer-plej. Vaterpolo je sport koji nije politički aktivan... Većina trenera razmišlja pozitivno i uopšte nemamo loš odnos, štaviše. Mi jesmo rivali u bazenu, ali opet smo izuzetni sportski prijatelji, poznajemo se godinama, pomažemo jedni drugima".
A zašto je to tolika vest?
"U suštini, možda zato što je politička scena u Srbiji bila vruća zbog odnosa dve države, a pokazalo se da u sportu nije tako".
Još jedan detalj o vašem odnosu sa selektorima. Kada je Crna Gora pobedila Srbiju na SP u Barseloni 2013. godine, tadašnji crnogorski selektor Ranko Perović je rekao: "Drago mi je što smo pobedili, ali mi je žao što sam pobedio njega".
Savić uzvraća:
"Mi smo veliki prijatelji, igrali smo zajedno. To je emotivna izjava i veoma draga. Takva razmišljanja su obostrana i ja bih isto tako razmišljao, što i jesam".
Kakav je Dejan Savić kad pobeđuje, a kakav kad gubi?
Posle ovog pitanja u razgovor se uključio tim-menedžer srpske reprezentacije Jugoslav Vasović, koji je prisustvovao intervjuu. Imao je potrebu da "interveniše" ovom opaskom:
"A kad on to gubi?!".
"Ne menjam facu, jer koristim botoks".
Posle smeha, Savić je odgovorio:
"Kad pobeđujem sasvim sam normalan i gledam da ne uđem u euforično stanje. Kad gubim onda samo gledam da nađem razloge tog poraza. Poraz kao poraz, ne može da se ublaži, ali ako se sagledaju greške, onda može da se spreči. Ako se ide iz poraza u poraz, onda sigurno da nešto ne funkcioniše. Normalno, trener treba da krene prvo od sebe, jer ako je on glava, treba da bude samokritičan".
Kada je vaš tim najbolje funkcionisao? Koja je to najbolja utakmica reprezentacije Srbije otkako ste selektor?
"Zanimljivo pitanje, nikad nisam razmišljao o tome. Recimo, utakmica polufinala protiv Crne Gore u polufinalu Evropskog prvenstva u Budimpešti 2014. godine. Ta utakmica je pokazala izuzetne negativnosti, ali opet i pozitivnositi, sav taj timski duh u odlučujućim momentima, pokazala se samosvest, odgovnornost i samokontrola čitavog tima. Dodao bih ovome i utakmice polufinala i finala Budimpešte, Kazanja i Rija".
Najbolji igrač sa kojim ste igrali?
"Vladimir Vujasinović", glasio je odgovor "kao iz topa". Da se ne lažemo - očekivan odgovor.
"On je uvek bio all-around igrač. U odbrani zver, ali i sjajan u napadu".
A najbolji igrač kojeg ste trenirali?
"To ne mogu da kažem".
Ko je po vama najbolji trener (iz drugih sportova)? Imate li nekog "favorita"?
"Da, to je Marina Maljković (od aktuelnih)".
A da li nešto "pozajmljujete" od drugih trenera?
"Pomoći ću ti (oko pitanja), nije me sramota da kažem da sam nešto od nekoga 'ukrao'. To je sastavni deo sporta. Ako mi se nešto sviđa, jesam uzimao sam od drugih i ne stidim se toga da kažem i služe svrsi".
Da li vas je nešto zabolelo do sada, neki komentar?
"Vidi, ja sa abrovima živim više od 25 godina i odavno sam prestao da vodim računa o tim stvarima. Jednostavno, to me ne dotiče. Ako neko nađe za shodno da nekoga vređa, i da taj sam postaje budala, ne moram ja da budem budala pa da to verujem".
Da li je Dejan Savić srećan i ispunjen?
"Ja sam srećan ali nisam zadovoljan".
A kada će biti zadovoljan?
"Dokle god se bavim ovim poslom. Bavim se poslom za koji sam se spremao i koji volim i jedan sam od retkih u ovoj zemlji koji se bavi poslom koji voli".