Dvadeset dana, sedam utakmica, šest pobeda. Veljko Paunović i "orlići" vraćaju se sa Novog Zelanda kao šampioni sveta!
Ovo je neverovatno, ali i nije toliko. Još pre dve godine, kada je U-19 reprezentacija Srbije u Litvaniji postala prvak Evrope, postalo je jasno da se nešto ozbiljno "kuva" u mlađim kategorijama srpskog fudbala.
Najmlađe momke iz ekipe pod vođstvom Ljubinka Drulovića (Rajković, Veljković, Maksimović, Milinković-Savić, Gaćinović) preuzeo je Veljko Paunović, obavio dodatnu selekciju i narednog leta u Mađarskoj ih doveo do polufinala EP.
Tamo su na penale ispali od Portugala, ali je najvažnije bilo da je ostvaren plasman među prvih šest, jer je to značilo da ćemo juna 2015. gledati Srbiju na U-20 Svetskom prvenstvu na Novom Zelandu.
Kakvo mesto za šansu koja se ukazuje jednom, ili nijednom u karijeri...
Kakav poligon za sticanje iskustva, kakva prilika da se ovi golobradi, ali već prilično zreli momci "izmere" sa vršnjacima iz Južne Amerike, Afrike... koje će, bože zdravlja, videti još mnogo puta u narednih 10-15 godina, ali na seniorskom Mundijalu.
Kada je polovinom maja došao trenutak da odredi konačan sastav i povede ekipu na daleki put, Veljko Paunović saznao je da neće moći da računa na nekolicinu povređenih igrača (da ne ulazimo sada u detalje).
Podsetimo šta je tada rekao čovek koji takođe predstavlja svetlu budućnost srpskog fudbala.
"Za Svetsko prvenstvo su nam potrebni zdravi i odlučni igrači, psihički i fizički spremni da predstavljaju Srbiju. Ovo su situacije koje se dešavaju. Remete nam planove, ali ponavljam da nisu bitna imena igrača, već igrači koji su sposobni i žele da daju sve od sebe. Verujem u momke sa kojima ćemo putovati na Novi Zeland".
Nekih pet nedelja kasnije, Srbija je prvak sveta, u tradiciji nezaboravne generacije iz Čilea 1987, ali koja je predstavljala neku drugu, mnogo veću zemlju.
Počelo je 31. maja, kada se za meč protiv Urugvaja u 6 ujutru sigurno probudilo mnogo manje ljudi nego za finale protiv Brazila.
Igrali smo dobro i izgubili 1:0. Kako lako klonemo duhom i kako u fudbalu uvek očekujemo da stvari krenu lošim tokom, pomislili smo da je to najava brzog povratka kući i da Živković, Šaponjić, Milinković-Savić i ekipa nisu dovoljno "namazani" da odu daleko u ovakvoj konkurenciji.
Sa druge strane, njihovo ponašanje na terenu, borbenost, disciplina i naznake lepe ideje u igri, mnoge su naveli da nastave sa praksom ranog ustajanja i da ih bodre u mečevima protiv Malija (2:0; strelci Milinković-Savić i Mandić) i Meksika (2:0; Maksimović, Živković).
Prebrodili smo grupu, tačnije osvojili je uprkos lošem početku i onda je to već postala priča koja zaokuplja pažnju šire javnosti.
U osmini finala - Mađarska. Ne baš zvučno ime, ali kvalitetan protivnik. Na neki način, repriza meča protiv Urugvaja. Ne koristimo šanse i početkom drugog poluvremena primamo gol.
Vreme "curi", na semaforu i dalje 0:1... Šaponjić glavom posle kornera uspeva da izbori produžetke, u 90. minutu! Bliže se penali, Šaponjić centrira, a Talaber u stilu Augentalera sa "Marakane" 1991, šalje loptu u sopstvenu mrežu - 2:1!
Četvrtfinale, protiv SAD, čija je seniorska reprezentacija pobedama u gostima nad Holandijom i Nemačkom upravo pokazala kakvi igrači dolaze na scenu iz zemlje koja je decenijama bila poznata po mnogim sportovima, ali po fudbalu nikako.
Tvrdo, borbeno, žestoko... 0:0 posle 90 i 120 minuta. Uzdamo se u Rajkovića, da odbrani penal ili dva, naši će već pogoditi koliko bude trebalo. Paunović drži govor od koga podilazi jeza, mada se na televiziji ne čuje šta priča. Svi zajedno staju u krug i bodre se, uz neizbežno "SRBIJA!" na kraju. Ne možemo da izgubimo!
Ipak, nakon početne prednosti koju nam je doneo sjajni čuvar mreže, prelazimo u podređen položaj, odnosno u situaciju da šutiramo za opstanak u seriji.
Živković pogađa peti penal za 4:4 i ostavlja nas u "životu". Sonjora promašuje, ali i Rajković. Antonov "cepa mrežu" za 5:5, Karter-Vikers promašuje, ali ni Veljković ne uspeva da stavi tačku na "rulet". Bože, lopto, šta nam to radiš...
Ali, u devetoj seriji eto kraja mukama. Rajković brani udarac Rekueha, a Maksimović konačno rešava - polufinale!!!
Mali smo već pobedili u grupi. Živković postiže "rani" gol, ali ne uspevamo da "ubijemo" utakmicu sa još nekim pogotkom, iz odličnih šansi. Stiže kazna, "bomba" Konea i Afrikanci preuzimaju stvari u svoje ruke. Naša odbrana se povija, ali ostaje neprobojna. Gajić pogađa prečku udarcem koga se ne bi postideo ni Kristijano Ronaldo, moramo opet u produžetke...
Delovalo je da smo ostali bez "goriva", ali u ovakvim utakmicama nisu bitni samo kapacitet pluća i snaga mišića u nogama. Živković izvodi korner, Veljković i Šaponjić "glavometom" režiraju gol za pobedu i finale - 2:1!
Ostao je samo još korak do trona. Paunović uverava da će biti snage i da nam nije dosta samo što ćemo igrati protiv Brazila. Želimo i da ga pobedimo.
I kako su momci odigrali finale u Oklendu, po kiši koja se u prvom produžetku pretvorila u monsun...
Oprezno, koncentrisano, odgovorno u odbrani, ali hiljadama kilometara daleko od (ne)popularnog "autobusa" Žozea Murinja. Svaku priliku koristili su da napadnu, najčešće vertikalnim pasovima i brzim utrčavanjima iza leđa odbrane - kako po sredini, tako i po bokovima - što je na ovom Mundijalitu bio jedan od zaštitnih znakova srpske reprezentacije.
Kakvo osveženje, kakav pozitivan šok za naciju naviknutu da gleda fudbal "u širinu" i bezopasno kruženje oko protivničkog šesnaesterca...
Brazilci su imali svoje šanse, Rajković je tokom čitave utakmice morao da dokazuje da je najbolji golman na ovom prvenstvu. Branio je udarce sa 16, 18, 20 metara, po sredini, iz blizine, iskosa...
Milinković-Savić u 45. minutu je glavom mogao da zatrese mrežu, ali Žan je odbranio. Da li će nam se to osvetiti?
Neće! Mandić u 70. minutu izmiče pažnji Žoao Pedra i rutinski "pakuje" centaršut Maksimovića - 1:0.
Ipak, tri minuta kasnije plaćamo danak neiskustvu i umoru. Andreas Pereira "vozi bicikl" po desnoj strani naše odbrane, Živković i Gajić gledaju ga kao hipnotisani, a Veljković ne stiže ni da pokuša da izblokira precizan šut u suprotni ugao - 1:1.
Međutim, nije to kraj sna o tituli, zašto bi bio? Paunović osvežava ekipu, uvodi štopera Jovanovića da odmeni umornog Milinkovića-Savića na sredini terena, zatim Stefan Ilić menja Šaponjića i tek u finalu dobija šansu da "omiriše barut" Svetskog prvenstva.
Kakva odluka Veljka Paunovića, čiji se svaki potez na ovom turniru pretvorio u "zlato". Upravo Ilić u 118. minutu oduzima loptu Brazilcima na sredini terena, predaje je Živkoviću, a ovaj na granici ofsajda upošljava nadirućeg Maksimovića.
Neumorni "vezista" ide u susret Žanu, podiže glavu i odlučuje se za šut po zemlji. Lopta prolazi ispod brazilskog golmana i skida vodu sa natopljene mreže...
SRBIJA - BRAZIL 2:1! Dobili smo i četvrti meč "nokaut" faze nakon što je u regularnih 90 minuta bilo nerešeno!
Generacije fudbalskih navijača sa ovih prostora divile su se Nemcima, koji svojom upornošću i karakterom "lome" protivnika na kraju utakmice.
Sada na istoj toj osobini možemo da se divimo našim fudbalerima, momcima koji su "jedni od nas", potekli iz ove zemlje, godinama šibane valjda svim mogućim nevoljama!
Ako ovi Paunovi "orlići" ne dozvole da ih raznorazni "bočni udari" skrenu sa puta na kome se nalaze ("starlete" su već stale u red), ako u seniorskoj konkurenciji udruže snage sa istim takvim izdancima drugih generacija (ima tu talenta koliko hoćete), Evropo i svete, čuvajte se!
Možda fudbal, kao u legendarnoj izjavi Gerija Linekera, postane igra u kojoj 22 muškarca jure za loptom 90 minuta, a na kraju pobeđuju - Srbi!
Ili još bolje, ako za njom jure 120 minuta.