"Ljudi, pa mi smo za 10 godina promenili više selektora nego Nemačka otkad se igra fudbal!", glasi jedan od komentara čitalaca MONDA na vest da Slavoljub Muslin više nije selektor reprezentacije Srbije, selekcije koju je odveo na prvi Mundijal, posle 2010. godine i Južne Afrike.

Komentar, na prvu loptu duhovit, i nije baš daleko od istine.

Jer, Srbija je od svog osamostaljenja, odnosno od 2006. godine zaista promenila mnogo selektora, uključujući dva stranca, a samo bismo Radomira Antića i Muslina, mogli da nazovemo uspešnima.

Obojica su Srbiju odvela na najveću fudbalsku smotru - Svetsko prvenstvo (Antić u Južnu Afriku, a Muslin u Rusiju, s tim što Muslin neće imati priliku da vodi nacionalni tim na turniru).

Počelo je sve od stranca - Havijera Klementea, koji je došao umesto smenjenog Ilije Petkovića (doživeo debakl na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine). "Mali Napoleon", kako glasi nadimak Klementea se nije dugo zadržao na tom poslu, jer je bio neuspešan u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. u Švajcarskoj i Austriji.

Umesto Španca, na klupu Srbije došao je sadašnji trener Partizana Miroslav Đukić (zanimljivo, tada je došao na selektorsku poziciju upravo iz Partizana). Ni on se nije dugo zadržao na selektorskoj poziciji, tek godinu dana (2007 - 2008.).

Posle Đukića došao je Radomir Antić. Kvalifikacije za Mundijal u Južnoj Africi bile su više nego uspešne, a potvrda plasmana došla je protiv Rumunije (5:1 u Beogradu) i opšteg oduševljenja nacije i prave euforije. Antićevi "orlovi" nisu baš potpuno podbacili na Mundijalu (porazi od Gane 0:1 i Australije 1:2), ostaje upamćena pobeda nad Nemačkom (1:0), ali da su mogli bolje - mogli su.

Mundijalsku euforiju zamenio je fijasko u širem kontekstu, jer je počeo sukob na relaciji Tomislav Karadžić - Radomir Antić. Rezultirao je odlaskom "Čoveka fudbala", kako je Antić voleo sebe da naziva (a i dan-danas), ali uz debelu naplatu (2008 - 2010).

Posle smenjiovanja Antića, naglo je spasla euforija u naciji koja voli fudbal.

Za Antićevog naslednika imenovan je Vladimir Petrović-Pižon, čiji je mandat, realno govoreći i bio osuđen na propast. Velike podele na "za i protiv Toleta", "za Zvezdu ili Partizan", loša atmosfera oko reprezentacije, sve je to uticalo da Pižonov selektorski posao brzo bude završen. Njegov zadatak bio je da prođe kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2012. godine u Poljsku i Ukrajinu. Očajan start (poraz od Estonije 1:3 u Beogradu, uz očajnu atmosferu na tribinama), pa "slučaj Đenova" protiv Italije... Sve je mirisalo na neuspeh. I Pižon nije uspeo. Srbiji je bila potrebna pobeda u Sloveniji, ali je primila gol sa pola terena, a u drugom poluvremenu Nemanja Vidić je promašio penal. Epilog - Pižon je smenjen, doveden je...

... Radovan Ćurčić (njegov prvi mandat). Vruć kesten je dat u ruke trenera koji je do tada bio "superligaški kalibar". Uz to, morao je da počne ispočetka, jer su se ključni igrači - Nemanja Vidić i Dejan Stanković, posle Slovenije oprostili od nacionalnog tima.

Umesto "vršioca dužnosti" Ćurčića, u aprilu 2012. godine došao je Siniša Mihajlović. Kada je Srbija razvalila Vels 6:1 u Novom Sadu, rodila se nova nada (što kažu u pesmi sarajevske grupe Valentino), ali je crni niz od tri poraza (Belgija u Beogradu 0:3, Makedonija u Skoplju 0:1 i Hrvatska u Zagrebu 0:2), doveo do toga da Srbija propusti još jedno veliko takmičenje - Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine. Mihajlović je otišao 19. novembra 2013. godine.

Iako je Fudbalski savez Srbije želeo da produži saradnju sa Mihajlovićem, prevagnule su neke druge stvari, ne samo finansijske... Mihajlović jeste imao neuspeh, ali mu se odavalo priznanje za to što je podmladio reprezentaciju. Istina, pratila ga je i neslavna epizoda oko pevanja himne što je dovelo do toga da Adem Ljajić ne bude deo nacionalnog tima.