Srpski trener sa "sjedištem" u Poljskoj, specijalno za naš portal analizira prvi dan Mundobasketa. Ne dopada mu se to što su četiri meča rešena sa 40-50 poena razlike, a brine ga to što je moglo da bude i više...
Format od 32 ekipe je nemoguće zvati Svetskim prvenstvom u pravom smislu, dakle takmičenjem od koga ljudi očekuju najveći kvalitet. U fudbalu je to drugačije, jer je fudbal najzastupljeniji sport na zemaljskoj kugli i ipak je uspeo da podigne opšti nivo, tako da i neke zemlje koje se nazivaju autsajderima izgledaju koliko toliko ozbiljno na tim prvenstvima.
U košarci su neke zemlje ostale na nivou od pre 10-20 godina. Koga košarka zanima malo više, uoči prvenstva je mogao da čita o problemima Obale Slonovače, Nigerije, neisplaćenim premijama i bonusima, kako se ne zna ko će biti selektor i tako dalje. Tako je prvi dan Svetskog prvenstva, koji su svi toliko čekali, izgledao poprilično šareno.
Gledao sam utakmicu Srbija - Angola, jednim okom Poljska - Venecuela, a posle sam uspeo da vidim deo Kina - Obale Slonovače i informisao se šta se dešavalo na utakmici Italija - Filipini. Osetila se velika razlika u klasi određenih ekipa, što na početku izgleda ne bih rekao neozbiljno, ali jasno je da nema kvaliteta koji bi mogao da zaustavi najveće favorite.
Meč Srbija - Angola je bio pravi primer. Angola je od prvog sekunda zaigrala pogrešno po mom mišljenju, jer je probala da parira Srbiji brzom igrom. Jedina njihova šansa da izbegnu ovo što su doživeli bila je da svaki napad završavaju u 24. sekundi. Strpljivom igrom mogli su da probaju da našu reprezentaciju izvedu iz takta, a ovako su izvršili "harakiri".
Prednost naših igrača u fizikalijama je bila ogromna. U jednom trenutku sam video postavu Micić, čini mi se Gudurić, Lučić, Jokić i Milutinov, koja je fizički izgledala zaista dominantno, jer tu centri trče kao bekovi, a bekovi skaču kao visoki igrači. Protiv takve ekipe je teško igrati.
Srbija je i tokom priprema pokazala da je spremna i da spada u red najvećih favorita, ali ovakva takmičenja su čudna i nepredvidljiva, jer na kraju krajeva će ti jedna utakmica odrediti kako ćeš proći. Zato svaku utakmicu moraš da vrednuješ, makar i ovu koja je više izgledala kao trening, ili zagrevanje za ono što sledi.
Utakmica Poljska - Venecuela je bila baš niskog kvaliteta, a onda sam video Kinu i Obalu Slonovače. Sve mi je izgledalo kao "B" divizija Svetskog prvenstva, a iz te grupe će se dve selekcije plasirati među 16. To je pokazatelj da je košarka sve više povezana i sa nekim drugim stvarima i da nekome odgovara da se to malo širi.
Svi smo mi znali da će te ekipe biti takve, ali ne izgleda baš OK kada prvog dana imaš četiri utakmice rešene sa 50 razlike. I postavlja se pitanje sa koliko snage je napravljeno tih 50 razlike? Da li je moglo da bude i 70, da su favoriti igrali sa 100 odsto snage? Mislim da će takvih rezultata biti svakog dana, do kraja prve faze.
Vanevropske reprezentacije, izuzev SAD, Kanade i Australije, po mom mišljenju su karakterno slabe. Svaka evropska ekipa igra kompletno drugačiju, tvrđu košarku. Ostatak sveta ne igra na taj način i kada se sudare sa Evropljanima, naleću na jednu čvrstinu, na jaku odbranu i fantastičnu taktičku pripremljenost. To je nešto što zemljama kao što su Iran, Tunis i druge non stop fali. Da li će neka od njih uspeti da napravi makar jedno iznenađenje - videćemo.