Sa poznatim beogradskim režiserom Jugom Radivojevićem razgovarali smo o njegovoj novoj predstavi u Narodnom pozorištu RS, teatarskom životu Srbije i regiona, mogućnostima kulturne saradnje Banjaluke i Beograda...
Praizvedba predstave „Naši dani“, po tekstu Željka Stjepanovića, biće izvedena u subotu na sceni Narodnog pozorišta RS, a tim povodom razgovarali smo sa rediteljom te predstave Jugom Radivojevićem, poznatim pozorišnim i filmskim stvaraocem iz Beograda.
Radivojević je profesionalno aktivan u pozorištu već 25 godina, a do sada je postavio preko sto predstava. Nedavno se pojavio njegov filmski prvenac „Zona Zamfirova 2“, a interesantno je da je odskora i član Upravnog odbora FK Crvena zvezda.
U Banjaluci je već postavio nekoliko pozorišnih komada u Narodnom i Dječijem pozorištu, a za „Naše dane“ kaže da je to predstava koja se direktno obračunava sa našom stvarnošću i koja, naslanjajući se na djela Nušića i Disa, govori o jednom sistemu koji je u našim krajevima prisutan bar sto godina.
Na početku razgovora za MONDO, zamolili smo Juga Radivojevića da nam kaže svoja iskustva u radu na ovoj predstavi Narodnog pozorišta RS.
„Mogu odgovorno da kažem, nakon 25 godina profesionalnog bavljenja pozorištem, da je ansambl Narodnog pozorišta RS jedan od naših najkvalitetnijih ansambala. Mi već neko vrijeme pokušavamo da pronađemo termin koji bi bio zgodan i komad koji bi bio adekvatan, a mislim da je ovo bio zaista pravi momenat. Dobio sam komad na čitanje i već na prvom čitanju bilo mi je jasno da je to neka moje interesna sfera.
Inače, jako volim da podržim domaći savremeni tekst, jer mislim da nije dovoljno zastupljen. Mi imamo jako kvalitetne pisce svih generacija. Željko Stjepanović je čovjek koji je na prostorima Republike Srpske i šire poznat kao jedan od značajnih glumaca, a evo kako vrijeme prolazi postaje i značajan pisac. Napisao je jako upotrebljiv komad za scensko čitanje. Kada je predstava u pitanju ona uvijek doživi proces nadogradnje u procesu stvaranja, jer na nju osim autorskog tima utiču i sami glumci svojim promišljanjem likova.“
Vi potpisujete i muziku za ovaj komad...
„Da, radi se o muzičkom izboru. Osim muzike atmosfere, koja je iz različitih opusa, mi smo dobili, što je meni bilo jako važno, Bajaginu pjesmu 'Još jednom' koja je veoma 'tačna' za priču koju pričamo. I ovim putem želim da se zahvalim Bajagi koji nam je ustupio pravo za korišćenje pjesme u predstavi."
Predstava „Naši dani“ dosta se bavi našim mentalitetom. Koje su, po vama, najgore i najbolje osobine našeg naroda?
„Mislim da smo narod koji je dosta u nekakvim amplitudama, budemo ili najbolji ili najgori. Ono što bi nama bilo potrebno je da pokušamo da se stabilizujemo, nekako da budemo umjereniji po mnogim pitanjima, ne moramo odskakati ni u pozitivnom, ni u negativnom smislu. Priča ’Naših dana’ je dijelom bazirana na pjesmi Vladislava Petkovića Disa, koja je napisana 1910. godine, a dijelom je inspirisana Nušićevim komadima ’Narodni poslanik’, ’Gospođa ministarka’, ’Sumnjivo lice’... To su elemanti koji su pomogli da se složi mozaik.
Naše mane izlaze iz jednog sistema koji je uspostavljen, bar kako nas Dis podsjeća, još prije 100 godina, a to je sistem u kojem smo skloni manipulaciji, korupciji, pohlepi, bahatosti, prevari i licemerju. To su kategorije koje je praktično pojedinac u sistemu počeo da nameće i onda je taj isti sistem počeo da jede tog pojedinca.
Što se tiče naših kvaliteta, naravno da ih imamo. Mi smo ljudi, kada hoćemo, vrlo skloni empatiji, ljudi koji mogu biti jako plemeniti i pažljivi, ljudi koji znaju da vole, brinu o svojim bližnjima, ljudi koji razumiju svijet u kojem žive. Ali u našem komadu ipak se prvenstveno bavimo ovom prvom grupom.“
Jeste li gledali „Naše dane“ od Raleta Milenkovića, u kojoj se on takođe oslanja na Disa, kao i na tekstove Radoja Domanovića?
„Nisam gledao, ali sam, naravno, upućen. Radi se o monodrami koja je neka vrsta satiričnog prikazanja. Itekako ima smisla uvezati Domanovića i Disa, ali kod naše predstave ipak se radi, bez obzira na to što se mi na neki način oslanjamo na Disa i Nušića, o jednom originalnom dramskom tekstu Željka Stjepanovića, uz nadogradnju ostalih saradnika.“
Možete li da nam prokomentarišete stanje pozorišne umjetnosti u Srbiji i u regionu?
„Opšti utisak mi je, ne samo danas, nego i godinama unazad, da je pozorišna umjetnost žilava. Stalno se podsjećam replike iz komada ’Putujuće pozorište Šopalović’ Ljubomira Simovića u kome on kaže – za pozorište je potrebno malo, daska preko dva bureta i to je to.
Mi često platimo danak jednoj generalnoj neodgovornosti države prema umjetnosti i kulturi. Nisu finansije presudne za uspješan rezultat u kulturi, ali su one neophodne. Imam utisak da naše pozorište, bez obzira na sve, opstaje. Pozorište ima šta da kaže, pozorište se hvata u koštac sa ’našim danima’, sa aktuelnim, živim stvarima, kao i klasicima.
Pozorište je u čitavom regionu malo prepušteno samo sebi, a bilo bi dobro kada bi se podigla svijest kod samih osnivača pozorišta, da se pronađu neki novi modaliteti, u smislu prelaženja na jedan moderniji sistem funkcionisanja ustanova kulture, prvenstveno pozorišta. Jer, mi smo još uvijek zarobljeni u tom nekom soc-realističkom sistemu i to nam mnogo vezuje ruke.“
Koje su mogućnosti unapređenja kulturne saradnje između Banjaluke i Beograda?
„Kada govorimo o pozorištu, meni je iskreno žao što ne postoji više projekata koji su na nivou koprodukcija, jer mislim da su beogradsko Narodno pozorište i banjalučko Narodno pozorište RS kompatibilne institucije koje bi mogle zajedno da rade neke projekte, da razmjenjuju umjetnike, da razmjenjuju glumce, itd. Taj prostor je očigledno razdvojen, administrativnim i finansijskim sredstvima, a to otežava mogućnosti konkretnije saradnje. Razmjena je jako korisna za stvaraoce, ali i za publiku koja prosto voli da vidi neke nove ljude i drugačija iskustva.“
Poznati glumac i režiser Tihomir Stanić nedavno je izjavio da je „Banjaluka provincija srpske kulture i politike“. Da li se slažete sa tim mišljenjem?
„Vidio sam tu izjavu, ali takve stvari uvijek uzimam sa rezervom, jer ne znam u kojoj mjeri su vjerodostojne. Ali, ako hoćete komentar na tu tvrdnju - moje iskustvo je potpuno suprotno. Na neki način sam prisutan u pozorišnom životu Banjaluke skoro desetak godina i zaista ne mislim da se radi o bilo kojoj vrsti provincije. Iz jednostavnog razloga: provincija je sredina koja vas uskraćuje za ostvarenje nekog umjetničkog poduhvata, a u mom slučaju je potpuno drugačije. I ne samo u mom. Na primjer, gledajući repertoare banjalučkih pozorišta vi vidite jednu lepezu, jedan spektar velikog broja ozbiljnih pozorišnih naslova. Ne bih ulazio u neke druge grane umjetnosti, ali ako govorimo o pozorištu zaista mislim da je tako.
I Narodno pozorište RS i Dječije pozorište RS su uvijek bili raspoloženi i otvoreni za saradnju i nikada nisu limitirali svoje saradnike. Naprotiv, pokušavali su uvijek da pospješe i pruže dobre uslove za realizaciju projekata. Jako poštujem Tiku Stanića i njegov stvaralački opus. Prosto ne vjerujem da je baš tako rekao, vjerovatno se radi o nekom kontekstu iz kojeg je izjava izvučena.“
Dosta ste aktivni na raznim stranama, režirate predstave i filmove, porodični ste čovjek, član upravnog odbora Crvene zvezde, nedavno ste sa svojom predstavom „Dama sa Kamelijama“ gostovali u Kini... Kako stižete sve to?
„Prije svega, bitna je dobra organizacija. Za proces stvaranja predstave dobra organizacija je jedan od najvažnijih segmenata, a mislim da je to takođe važno i u privatnom životu. Po onoj narodnoj ’sve se može, što se hoće’, uz naravno dobro planiranje, odricanja i kompromise. Uglavnom pokušavam da svoje obaveze unaprijed znam što je moguće dalje i onda u tom rasporedu sve dobije svoju poziciju."
Pratite MONDO i na Facebooku, Twitteru ili Instagramu