KRATKA PRICA Ruzica Gasperov Galijotov dar

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kultura

KRATKA PRIČA: Ružica Gašperov - Galijotov dar

"Ne daj ni savjet ni sol dok ti ne zatraže..." Ova poslovica pokazaće se jazivo istinitom kroz priču Ružice Gašparov iz Splita. Pročitajte...

Izvor: Getty Images

GALIJOTOV DAR

Kamene su ploče odzvanjale njenim koracima dok je žurila prema crkvi Sv.Duha ni ne sluteći da će svome gradu donijeti plač i umiranje.

Uđe u crkvu i klekne.

“Sveti Roko, zaštitniče moj, čuvaj moga Niku od svake dižgracje, a najskoli od kuge, da mi se vrati živ i zdrav.”

Nikola je već godinu dana bio na galiji nadajući se zaraditi dovoljno da se može ženiti. Njih stotinu i osam, pod palubom, u mraku. Nije više osjećao ni umor ni glad, samo veliku radost kad je zapovjednik rekao “Idete kućama kad ukrcate ovaj teret”. Pristali su pred Venecijom, na otočić San Pietro.

“Naređuje se, pod prijetnjom smrti, da nitko od vas ništarija ne pokušava otići s otoka. Svatko će biti uhapšen i bičevan, a onda bačen ribama”, povikao je zapovjednik i pucnjem biča potvrdio svoju naredbu.

Nikola je izašao iz utrobe galije. Svjetlo mu je rezalo oči. Skočio je na obalu. Čvrsto tlo mu se zaljuljalo pod nogama. Bio je sretan. Zaradio je nešto dukata, a još će mu zapovjednik isplatiti kad se iskrca. Napokon može oženiti Karmelu.

“Kad ukrcamo idemo vidit šta ima kod trgovaca. Oćeš s nama?”, šapne mu u prolazu jedan od veslača. Nikola kimne i nastavi nositi teret.

Mrak se spustio i ukrcavanje je prekinuto do sutra. Ujutro imaju još malo tereta i kreću. Posjedali su po podu ispred skladišta. Večera je bila hladna i neukusna, kao i svaka u posljednjih godinu dana.

Trgovci su na otok dolazili krišom i prodavali svakovrsnu robu, najviše odjeću. Veneciju je morila kuga. Ljudi su umirali, ali je trgovina cvjetala. Preživjeli su prodavali ono što je ostalo iza mrtvih.

Iskrali su se iza skladišta. U mraku ih dočekaše dvojica pod kukuljicama.

“Triba mi gospo’ska vešta i lancun”, reče Nikola.

“Vesta e lencuolo”, prevede jedan od galijota.

“Bene, bene”, reče čovjek pod kukuljicom pa probere po krpama i izvuče haljinu.

Svila se presijavala pod mjesečinom, a kamenčići, prišiveni s prednje strane, zazveckali. Nikola je već zamišljao svoju mladenku u njoj iako nije bio siguran kakve je haljina boje. Plahta je bila velika i bijela, to mu je bilo dovoljno. Izvadi dukat i pruži ga čovjeku. Ovaj ga zagrize i spremi u džep. Nikola tada nije znao, jahač apokalipse je upravo krenuo prema Trogiru.

Karmela je vješala rublje kad ga je ugledala krajičkom oka. Uhvati skute haljine i potrči prema njemu pa mu obavije ruke oko vrata i žestoko ga poljubi, a onda se sjeti da bi je mogao netko vidjeti. Brzo spusti ruke i odmakne se od njega, skrušeno pogleda u pod i reče tiho:

“Živ si se vratija.”

“Gotovo je. Moremo se sad oženit, Karme moja.”

Stajali su tako, jedan nasuprot drugom i plaho se pogledavali. Karmela je vidila sunce u Nikolinoj kosi. Nikola je vidio utjelovljenje svojih snova.

“Nešto san ti donija iz Venecije”, reče i pruži joj zavežljaj.

“Ajme meni, bija si u Veneciju, a govori se da je tamo velika morija”, reče dok je odmotavala zavežljaj.

“Nisan ni vidija Venecije. Akoštali smo uz jedan otok isprid.”

Karmela je odmotala zavežljaj pa uhvatila haljinu, podigla je i razrogačila oči.

“Šta je ovo? Za koga je ovo?” prošapće.

“Za tebe, Karme moja. Za naše vinčanje. Bit ćeš ka krajica u njoj.”

Karmela je jedva dočekala jutro pa požurila u podrum gdje je prala rublje. Ulije u veliki kotao vodu, naloži vatru, zamota u krpicu malo luga pa ga stavi na dno kotla. U to potopi onu bijelu plahtu punu čipke pa je iskuha. Naginjala se često nad kotao bojeći se da ne uništi plahtu. Nešto tako lijepo nije imala nikad u životu. Para joj slijepi crne uvojke uz čelo, podraška nosnice i razvuče osmijeh na usne. Zapjeva tiho i sretno ni ne sluteći da je vlažni zrak oko nje ispunjen smrću.

“Niko! Niko!” vikao je Andrija ispod Nikinog prozora.

“Šta je? Šta vičeš?”

“Gospoja Stanislava ti je poručila da brzo dođeš do njih. Karmu ti je zabolilo.”

Nikoli je vrata otvorila uplakana Stanislava. Povede ga prema sobi. Karmela je ležala u krevetu. Lice joj je bilo crveno, čelo posuto graškama znoja, kašljala je.

“Karme moja, šta ti je?”, klekne pored kreveta i uhvati je za vruću ruku.

“Niko moj”, reče promuklo između dva napadaja kašlja.

“Nemoj me plašit. Je li te uvatila promaja?”

“Umiren ti, Niko moj” zastajala je hvatajući dah. ”Pokopaj me u onu veštu šta si mi je donija.”

Više nije otvarala oči. Samo bi zakašljala, sve rjeđe i sve tiše, a onda joj je ruka otežala.

Ružica Gašperov, Split

..........

(Priča "Galijotov dar" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 3" i objavljena je u istoimenoj knjizi koju možete besplatno skinuti OVDJE)

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop

loader