Uoči večerašnjeg koncerta benda Block Out u banjalučkom klubu DFK donosimo vam ekskluzivan intervju sa gitaristom benda Nikolom Vranjkovićem.
Osim što svira u Block Outu, Vranjković je i autor zbirke pjesama “Za ovde ili za poneti”, i, prema sopstvenom priznanju, fantastičan pecaroš.
- Kakve su reakcije publike na tvoju poeziju?
Lijepo je kad znaš da ima neko kome nečiji rad nešto znači, ili mu se makar dopada, a ja imam tu sreću da takvih ljudi ima poprilično. Zahvaljujući internetu ne moram da se reklamiram po medijima ni kao pjesnik ni kao muzičar ili autor rok muzike... Puno ljudi mi šalje svoje pjesme. Neke su toliko dobre da mi prosto bude žao sto ne mogu da im pomognem na bilo koji način da to vise njih sazna. Mnogi meni šalju, a ja svoje šaljem recimo Snežani Ckojic ili Milovanu Todoroviću, to su ljudi koji sjajno pišu. Od kolega jako poštujem Aleksandra Stojkovića (Goribor) i njegovu iskrenost, sa njim volim da pričam o poeziji, on je baš pjesnik.
- Da li ti se lakše izraziti na pred publikom, na stejdžu ili pišući?
Lakše mi je da pišem. Mogu to uvijek da zgužvam i da bacim ako mi se ne svidi. Na bini nema toliko prostora za greške i opuštanje u tom smislu, ali ako umiješ da se opustiš na drugi način onda ljudima možeš da daš tačno ono što si htio i što oni očekuju. Nekad se desi - nekada ne. Ima hiljadu faktora, ali ja sam naučio da se ponašam na bini onako kako se osjećam u tom momentu i da tako i sviram. Nekad su koncerti nježni, nekad grubi, nekad nervozni, nekad opušteni.... Ali taj osjećaj kad napišes nešto u šta si siguran da je to to... Taj osjećaj olakšanja je u stvari nova vitaminska injekcija za dalje.
- Šta si zadnje pročitao?
Aleksej Slapovski, "Prvi drugi dolazak".
- Šta najviše voliš da čitas?
Obične stvari, najobičnije... katalog iz “Bass pro shop-a”, to mogu 3 dana da čitam (to je prodavnica za pecanje), Momu Kapora, (iscijepao sam zadnja dva njegova članka iz jatovih novina u avionu i uopšte me nije sramota). Nisam dugo čitao Dostojevskog, kao da me strah, a hoću ponovo... Volim i Bulgakova, Čehova, Jovana Dučića, Vladislava Petkovića Disa, Branka Miljkovica, Branimira Sćepanovica, a volim da čitam i Džonija Štulića. Volim i E. A. Poa i H. P. Lovecrafta.
- Kojoj se knjizi stalno vraćaš?
Najviše puta sam pročitao "Iluzije" Ričarda Baha, "Solaris" Stanislava Lema, "Tajanstvenog stranca" Marka Tvena i Čehovljev "Paviljon broj 6"
- Hoće li onaj najveći som kog si ulovio prije neki dan imati svoju pjesmu?
Ne znam. Jos sam pod utiskom. Nekako me podsjetio da je život sastavljen uglavnom od slučajnosti. Čekas nešto 20 godina, raspitujes se, učis, tražiš, a ono onda dođe u najgluplje vrijeme, u najnevjerovatnijem trenutku, kad nisi puno ni razmisljao o tome. Nekako mi je preveliki ovaj za pjesmu....
- Zašto toliko voliš Dunav?
Ne znam. Prljav je. Hrane ga govnima, komarci su kapitalne veličine. U njega ispustaju naftu. Ovi novi seljaci voze glisere 200 na sat....valjda ga zato volim. Što sve to trpi jadan. A mogao bi kad bi htio... kamo sreće da je to i uradio još davno.
- Šta misliš da si dao svijetu?
Svetu? Šta ja mogu da dam svijetu? Možda malo iskrenosti, pa da u zbiru sa jos nečijom pobijedimo nekoga ko je recimo bombardovao Beograd i pobio one ljude u televiziji. Mnoge koji su svijetu i ideji slobode dali svoj život su nazivali teroristima, druge koji su to dali svijetu i nauci su nazivali budalama ili bezbožnicima. Ja sam ipak puno manji od njih ili sam jednostavno veća kukavica da bih smio da budem terorista, naučnik ili bezbožnik. Izgleda da mu još nista nisam konkretno ni dao... i to je ružno.
- Da si sada petogodišnjak, šta bi želio da budeš kad porasteš?
Nemanja Vidić, šta drugo... Ali sa šest bih već volio da budem Mlađan Dinkić ili Ivica Dačić ili šta znam... Lidija Vukičević... (smijeh)
- Koju vrstu muzike vidiš kao izumiruću?
Srpsku narodnu muziku u bilo kojem obliku i to je strašno. I još je strašnije kakvi je degenerici nasljeđuju i šta se sve usuđuju da zovu narodnom muzikom. Ali Srbi su čudna pojava na planeti. Ta autodestrukcija je vrlo zanimljiva, od razbijanja flaša i čaša o glavu na svadbama, do slušanja tog urlikanja sa prizvukom kerećeg teranja na sličnim manifestacijama.
- Šta bi prvo pitao vanzemaljce da ih sretneš?
Pitao bih da li oni misle da je normalno da je u Srbiji benzin najskuplji na planeti, a plate najmanje. To je zaista planetarno pitanje.
- Planiraš li da ostaneš u Srbiji?
Ne planiram nista. Ne bih da se selim ako me ne natjeraju. Volio bih da su ljudi zdraviji, srećniji i makar malo bogatiji u Srbiji, ali ne vjerujem više u to. Samo se nadam. Puno je pokvarenih i sebičnih. Mladi se tako vaspitavaju. Počinjemo da ličimo na siromašnu Ameriku iz davnih dana ili, jos bliže, na sadašnje stanovnike nekih zabačenih ruskih selendri. Ostaću, jer kad god hoću mogu da otputujem na neko vrijeme.
(MONDO)