Zlatan Ibrahimović objasnio je i detalje o svom odrastanju, kakva pravila su važila kod oca i majke i kako ih je slušao
Zlatan Ibrahimović nikada nije krio da je imao teško djetinjstvo, da je odrastao u Rosengordu, multikulturalnom dijelu Malmea. Da je tamo živio sa ocem Šefikom, da je povremeno išao kod majke Jurke koja je bila čistačica. Prepričao je kako je izgledalo njegovo odrastanje.
"Tata je imao taj stav, pun ponosa. Kada bi me pogledao, razumio sam odmah šta hoće. Nikada me nije udario, šamar ili tako nešto. Griješio sam mnogo, griješimo svi, tako učiš. Kada sam griješio, galamio je, vidjelo se da je glava kuće. Bio je šef, tako sam naučio da imam disciplinu. Ako kaže u 9 sati kući, bio sam kući u 9, ne u 9.01. Nisam ga se bojao, nego sam razumio da ako dođem u 9.01, da će da bude problem, iako me nikada nije udario. Kao da je bilo agresivno, možda jeste, ali meni je to bilo normalno. Kada sam došao kod mame, ona je imala varjaču, pa bam-bam. Imala je troje djece. Možda je odgajao na jedan način, mama na drugi. Živio sam cijeli život sa njim, dok nisam postao profesionalac. Disciplina. Prvo pravilo je bila disciplina kod njega. Rekao je dok sam ja ovdje, ja komandujem, kada izađeš, radi šta hoćeš. Dok si u mojoj kući, slušaćeš mene. To je stara škola. Kako se ranije radilo", objasnio je Ibrahimović u razgovoru sa Slavenom Bilićem u emisiji "(Ne)uspjeh prvaka.
"Kad otac kaže da dođem u 9, ne dolazim u 9.01": Ibrahimović otvorio dušu o odrastanju i pravilima tate i majke
Potom je pričao o svojoj majci Jurki i životu kakav je tada imao. Kako kaže, hljeb i mleko su za njega bili dovoljni.
"Radila je svaki dan, čistila je u firmama. Otac mi je radio u zgradama, razne stvari. Popravljao je razne stvari, rješavao probleme. Pjevao je takođe. I tako, to je bilo tako. Bio sam sam često. Nije bio otac tu da mi napravi da jeden svaki dan. Oni nisu bili zajedno. Sanela je otišla kod mame, ja sam bio sa ocem. Nije mi kuvao svaki dan. Napravi mi bolonjeze za sedam dana, naučio me kako da napravim pastu i da ugrijem taj sos. Meni je bilo okej, imao sam hljeb, mlijeko i nešto da jedem. Zato kažem da je mojoj djeci lako danas. Nije samo mleko hleb i gotovo je. Moji roditelji su mi dali sve što su mogli. Za mene je to bilo top, imao sam sve što mi je bilo potrebno. Nisam znao da postoje druge stvari, jer sam samo ovo vidio. Za mene je bilo top. Ako bih znao da je bilo drugih stvari, ne bih ih tražio. Odrastao sam na način da budem zahvalan na svemu što imam, to sam i djecu moju učio. Da budu zahvalna na tome što imaju, ako hoće još, da rade i zarade."
"Nije tajna, ukrao sam dosta bicikala"
Prepričavao je Zlatan kako je sve to izgledalo kada je bio dijete, ne krije da je krao bicikle, a otkrio je da u grad nije otišao dok nije imao 16-17 godina.
"Rodio sam se u Malmeu, u Rosengardu, tu mi je bio život, imao sam sve što sam htio, kažu ljudi da je geto, za mene to nije bilo tako. Multikulturalni dio, Afrika, Azija, Evropa, svi smo bili zajedno. Otac mi je musliman iz Bijeljine, majka katolkinja iz Zadra, ja sam se rodio u Švedskoj. Nikada nisam bio u gradu, do 16-17 godina. Odrastao sam tu, fudbal je bio Rosengord, fudbal, mama i tata, nismo bili u gradu. I kada sam bio u školi, nismo imali izlete u grad. Nije tajna da sam ukrao puno bicikala da idem na trening. Nisam imao pare za karte. Ili sam išao pješke ili trčao za treninge i školu ili ukrao bicikle da bih išao na trening i u školu. To je bio moj svijet. Sa 16 godina idem u grad jer je prijatelj to predložio. Pitam ga koji grad, kaže u centar Malmea. Prvi put vidim zeleni autobus. To je tradicija u Švedskoj, jer te vozi svuda. Prvi put u gradu vidim, znate da su Šveđani plavi. Kažem da to nije moguće, jer to nisam vidio u Rosengordu. Bilo je puno stranaca kod nas, kao da mi se otvorio drugi svijet. Nisam tada još igrao u Malmeu, već u klubu Balkan. Znači ima više od onoga što sam vidio."
"U kući se nismo grlili, nisu me prihvatili"
Objasnio je i kako je mu je njegov način vaspitanja pravio problem kada je bio u Malmeu. Drugačije je odgojen od drugih.
"Otišao sam na probu u Malme i zvali su me da dođem da igram. Sa 17-18 sam krenuo u gimnaziju, morao sam u grad, išao autobusom. I tu sam ponekad morao biciklu da uzmem, nisam imao novac za autobuske karte. Od toga se mnogo otvorilo. Kada igraš kući, tu si, a onda kad gostuješ ideš izvan Malmea. Ideš, vidiš neka sela, neka manja mjesta. Tako je krenulo. Tu sam se izgradio. Nije u mojoj familiji bilo da se grlimo i slično, bilo je više agresivno, taj način pokazivanja ljubavi. I kada sam igrao, to mi je napravilo puno problema. Kada sam vikao na igrače, izgledalo je agresivno, meni je to bilo normalno. Dolazili su i pričali mi da ne dajem pravi primjer. Zbog njih sam se osjećao drugačiji, za mene je to bilo normalno. Mi dođemo kući, nije bilo molim te daj mi ovo, nego bude samo, daj mi to. Drugačiji stav smo imali kod kuće. Drugi su tamo bili Šveđani i nisu me vidjeli kao Šveđanina. Nisu me vidjeli kao Šveđanina, a ja jesam. To je bio problem, za mene je bilo normalno, tu sam odrastao. To mi je smetalo. Svi hoćemo da osjetimo da smo normalni, ne da budem Supermen. Mnogo mi je smetalo."
Imao je dugu i uspješnu fudbalsku karijeru, ali nije na to najviše ponosan.
"Imao sam veliki nos, imao sam smeđu kosu, visok 190 centimetara. Svi drugi su bili plavokosi, plave oči. Pričam o Malmeu. Nisam pričao kao njih, bio sam drugačiji. Teško mi je bilo to da prihvatim. Nije bilo mnogo stranaca u Malmeu tada, otvorio sam vrata za sve one koji su imali drugačije porijeklo. Najviše sam ponosan na to. Više na to nego na fudbal", zaključio je Ibrahimović.