Ko je Zlatko Dalic i zasto je Hrvatska izgubila od Francuske.html

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Fudbal

Tamisari, Džon O' Grots i Livno: Zašto nije Zlatko

Autor mondo.rs
Autor mondo.rs

Zaboravio je da je selektor "zlatne generacije" zbog gola koji je dao sin Finkinje i Namibijca. Zaboravio je šta bi mu, da je pratio, rekao momak iz Škotske. Finale je njegov uspeh, poraz njegov potpis.

/od reportera Monda iz Rusije Nikole Jankovića/

Duje i Martina insistirali su da nije potrebno auto da parkiram ispod njihvog, kako se ne bi videle BG tablice.

"Daj, stari, ostavi ga tu, neće ga niko taknut", rekao je Duje, dok se par njegovih starijih sugraćanki već bilo nakačilo na prozore da provere ko je to došao kod susjeda i otkud ta galama odjednom.

Duje i ja upoznali smo se u Montereju 2011, kada su "Lola" i "Brodogradnja" obesmislili sva upozorenja sojih šefova pred put da "ne nasedaju na provokacije srpskog/hrvatskog ansambla" i da "izbegavaju kontakte kako ne bi bilo incidenata". Do danas smo ostali prijatelji, ne samo nas dvojica već, svi sa svima i ovim putem voleo bih da im čestitam na velikom uspehu koji je ostvario njihov tim u Rusiji.

Posle tri nezaboravna dana u Splitu, morao sam na posao, ali tako da Milenu ostavim kod bake i deke u Doboju i onda produžim za Beograd. Nije mi palo napamet da držim volan pravo i vozim se autoputem 800 kilometara preko Zagreba, to je najgore što vozač sebi može da učini, po cenu da je alternativa vožnja kroz "onaj" deo Hercegovine kroz koji nikako ne bismo smeli da prolazimo.

U brda, na Klis, desno kod Dugopolja, pa na Kamensko, gde moraš da odlučiš da li ćeš oko Buškog jezera desno na Tomislavgrad (što je bliže) ili levo na Livno (gde je bolji put). Oba puta sretnu se kod pumpe u Šuici i onda više nemaš gde osim u brda, a kad primetiš da je zimzelena šuma zamenila golet, znaš "da si siguran" i da je Bugojno blizu.

Izdržiš u koloni iza šlepera od Novog Travnika do Zenice da se ne obesiš, a onda je već lakše, čekaš da se kao nešto ukaže Maglaj i eto te u Doboju. Četiri sata, "piece of cake", kakav autoput, kakve gluposti.

Dve stvari pamtim sa tog putovanja.

U Livnu, u kom je prema popisu iz 1961. živelo 5.500, a danas manje od 500 Srba, nismo naišli ne na problem, nego na živo biće. I trava je bila mrtva, suva, žuta. Da tu i dalje žive zemljani podsetio nas je poneki grb Hajduka i jedan "U" grafit na onim betonskim kutijama od autobuskih stanica, u kojima je valjda prijatnije na tih 70 stepeni u avgustu.

Ništa.

Druga stvar je bez dileme najstrašnija situacija koja mi se u životu dogodila u saobraćaju i za koju smo se Milena i ja dogovorili da ne govorimo roditeljima, iako nismo uradili ništa da je izazovemo. Neću je sad opisivati, reći ću samo da sam poslušao svoje instinkte i da se na sledećem parkiralištu vozač šlepera ispred nas zaustavio, spustio ruke na volan, a glavu u šake, a da su mene pola sata kasnije bubrezi počeli nesnosno da bole od šoka.

Ostali smo živi, to je najvažnije.

(možda, ipak, autoput)

ROHAN I SOIRI

Kroz Livno sam prošao, pa sam se zato malo i raspričao, kroz Džon o'Grots i Tamisari nisam. Voleo bih da jesam, potrudiću se, ali nisam. Zato sam guglao.

Zapravo, trebalo bi da se zove Jan De Grot's, ali su prisvojili i ovog Holanđanina koji im je predstavio trajekt i pristojno naplaćivao prevoz sa krajnjeg severa Kopna na Okni arhipelag. Vreme je učinilo svoje pa se drugo najsevernije selo na Kopnu, koje danas ima oko 300 stanovnika, zove Džon o'Grots, a njegovi žitelji "Grotsi".

Odatle se i danas najlakše morem stiže na Okni, sistem od 70 ostrva između Škotske i Norveške, od kojih je 20 naseljeno, a koje je kroz istoriju bilo čest razlog za sukobe Ostrvljana sa Vikinzima. Sa ratovima je završeno kada je kralj Norvežana, Šveđana i Danaca, Kristijan Prvi, 1468. godine umesto novca založio kompletan arhipelag kao miraz pri udaji svoje kćeri, Margaret od Danske, za neubedljivog i omraženog kralja Škotske, Džejmsa Trećeg.

Ponosni Škoti optuživali su ga da je odan engleskom kralju Henriju Četvrtom, ali nakon što Kristijan Prvi nije isplatio miraz u novcu, kruna je aneksirala Okni i Džejmsa je istorija upamtila kao monarha za čije se vladavine Škotska značajno proširila.

Tamisari, zapravo Ekanes ako pitate preko 80 odsto žitelja, drugo je najjužnije naseljeno mesto u Finskoj, koje nije imalo tako burnu istoriju iz prostog razloga što su u njemu uvek živeli većinski Šveđani i manjinski Finci. Od 2009. ovaj gradić od petnaestak hiljada stanovnika zajedno sa Snapertunom, Tenalom, Pohjom i Karisom proglašeno je za grad nazvan tipično skandinavski, Rasenborg, mada je tom prilikom procenat Šveđana "oboren" sa 81 na 66 odosto stanovništva.

To, naravno, nije izazvalo probleme. Naprotiv. Radi se o živopisnom nacionalnom parku u finskim fjordovima odakle voze trajekti na jug ka Talinu, Rigi, odnosno istočno ka Sankt Peterburgu. Od aprila do jula zabranjena je upotreba motornih čamaca, kako bi vodene ptice mogle na miru da se razmnožavaju.

Da nema najpoznatijeg finskog arhitekte, Alvara Alta, koji je u Tamisari podigao štedionicu i kuću svom autobiografu Jeranu Šiltu (Villa Skeppet), malo šta interesantno mogli biste da saznate o ovom gradu. Fino jedno mesto, naročito za pecaroše, ali ako su spremni za to "debelo" da plate.

U Tamisari 1994. godine rođen je Piri Soiri. U Džon o'Grotsu 1986. rođen je Mark Rohon. U Livnu 1966. godine rođen je Zlatko Dalić.

Luka Modrić rođen je 1985. u Zadru i u nedelju uveče proglašen je za najboljeg fudbalera FIFA Svetskog prvenstva 2018, po pljusku koji je skoro urušio stadion u Sankt Peterburgu, a koji je ispolivao sve učesnike završne ceremonije u Moskvi. Reprezentacija čiji je33-godišnji as Real Madrida kapiten od povlačenja Darija Srne nešto pre toga bila je poražena od boljeg, Francuske, u finalu Mundijala.

Dudi tvrdi da se ništa od toga ne bi dogodilo da nije bilo Soirija. Tomo kaže da bi to bilo nemoguće da nije bilo Rohona. Ja sam siguran da o ovome ne bih pisao da nije bilo Dalića.

Pokušaću da obrazložim.

DUDI I TOMO

"Ima jedan finski fudbaler, Soiri", rekao mi je Dudi tokom našeg "selfi intervjua" u Media centru u "Lužnjikiju" dan pre finala Francuska - Hrvatska.

"Taj ti je ušao sa klupe i zabio nam ga u 90. minutu na Rujevici. Da nije, dobili bismo tu utakmicu 1:0, Ante Čačić bi ostao izbornik i, imam mnogo razloga da verujem u to - nema šanse da bismo pobedili u Ukrajini. Momčad je već bila prestala da veruje, nismo imali atmosferu, ne bismo se ni plasirali", pričao je moj prijatelj i novinar zagrebačkog lista "24 sata", Dubravko Miličić.

Naveo je još mnogo razloga zbog kojih je siguran da sa Čačićem na klupi rezultat 10. oktobra na "Olimpijskom" ne bi bio 0:2. Neću dužiti, pogledajte naš razgovor, ima tu par zanimljivih stvari siguran sam.

Soiri (kao da ti se Škot izvinjava), rođen je Tamisari, majka mu je iz Finske, otac iz Namibije (ne Nambije), detinjstvo je proveo u Africi putujući s majkom koja je život posvetila humanitarnom radu u Africi, njegovo ime na finskom navodno je skraćenica od "tata te neće ostaviti", prve fudbalske treninge odradio je u Tanzaniji, a 6. oktobra uveden je samo da bi smenio trenera koji je posle "čeličnog" Nika Kovača pokušao "na foru" da vrati "kockaste" u evropski i svetski vrh.

Kovačevo "ne smeš na doručak u papučama" dovelo je do eliminacije u prvom krugu u Brazilu, Čačićevo "čekaj da vidim kad Luka silazi na doručak, pa će to biti vreme za sve" dovelo je do solidnog nastupa u Francuskoj i potom ruba eliminacije u kvalfikacijama za Rusiju, a Soirijev gol u Rijeci u pretposlednjem kolu do smene "Mamićevog čoveka" Čačića i imenovanja meni nepoznatog "ničijeg čoveka" Zlatka Dalića za selektora "zlatne generacije" hrvatskog nogometa koja se nalazila na 90 minuta od razlaza.

Razlaz se nije dogodio tada utoliko što je jedan momak sa krajnjeg severa Škotske, smešten u loži na "Olimpijskom" sa laptopom ispred sebe javio Dalićevom pomoćniku Draženu Ladiću da bi na poluvremenu selektor trebalo da zameni mesta na terenu Mariju Mandžukiću i Andreju Kramariću, zato što je primetio da je Andrij Ševčenko odredio striktne čuvare klasičnom špicu Mandžukiću i centarforu Kramariću, koji je igrao desno od "slobodnog " kreatora igre Luke Modrića.

Kramarić je u nastavku "zabio" dva puta, završeno je 0:2 i Hrvatska se plasirala za Mundijal.

"Kada sam dobio poziv iz Hrvatske peške sam krenuo iz Splita. Hrvatska je moj sveti cilj, ali ja nisam ničiji čovek. O nikome ne ovisim i nisam zabrinut. Ako Bog da, vratću se na klupu reprezentacije. Čuo sam svakakve komentare, da ne valjam i da nisam dobar i mislim si 'pa što to meni treba?'. Mogu otići u Abu Dabi, kupati se godinu dana i raditi posao. A ovde odmah ne valjam. No, to su Hrvati", rekao je Dalić posle te utakmice, postavljen samo da pokuša da spase šta se spasti može.

U naredne dve deklasirao je Grčku u baražu, a onda odveo reprezentaciju u finale Mundijala (premda mi je Dudi ispričao da se posle poraza od Perua 0:2 u Majamiju razgovaralo o smeni Dalića i postavljanju novog selektora za pripreme).

"Kao mali sam igrao fudbal u garažama u Škotskoj. Skakao bih po zidovima i napucavao loptu sa klincima koji žive blizu mene. Tada je nastala moja duboka strast za fudbalom i ljubav koju gajim prema ovoj igri”, rekao je Rohon.

"Ja pomažem trenerima i donosim im informacije na temelju kojih oni odlučuju i pripremaju plan igre. Nakon utakmica, naglašavamo polja koja možemo poboljšati, a igrači su jako profesionalni i primaju savete bez problema", dodao je.

Pored VAR tehnologije, FIFA je ovog leta u Rusiji prvi put dozvolila stručnim štabovima da unose laptopove na klupe. Dalić je bio kraj terena, Ladić ozvučen na klupi, a Rohan sa svom svojom opremom na tribinama. Dugo se školovao u Sautemptonu za tu ulogu, a Dalića je upoznao dok je ovaj sa Al Ainom 2016. išao ka finalu Azijske lige šampiona.

"Stari, nije ti Dalić samo neko ko je išao na atmosferu. Čačić je taj. Dalić ozbiljno priprema utakmice. Ima tog malog Škota, koji mu radi skauting, to dobro funkcioniše. On igračima sve kaže: ko, kako, kad, gde...", rekao mi je Tomo Ničota, novinar "Sportskih novosti" malo nakon što smo Dudi i ja završili naš razgovor.

NA KRAJU, IPAK JE DALIĆ

Počeli smo tako što sam ja izneo tezu da to što Dalić pušta lečenog boema Mladena Grdovića da svira ekipi posle svake od tri dramatično izvojevane pobede u nokaut fazi u Rusiji na neki način obavezuje ekipu da, iako umorna i mamurna, sutra na treningu da sve od sebe i pruži još više na putu ka ostvarenju zajedničkih ciljeva. Da je to način na koji pobeđuju umor i mogu preko granica realnog.

Nije porekao da taj lagan Dalićev pristup ima uticaja, ali je uveo novu dimenziju u način na koji je odveo Hrvatsku na "Lužnjiki" 15. jula 2018. godine.

"Dalić ozbiljno analizira svakog protivnika i igrači mu veruju", dodao je Tomo, sa kojim sam takođe uradio intervju, pa ko nije pročitao - možda je sad trenutak.

Sećam se da sam ga pitao i da li je slučajno što se dno karijere Zdravka Mamića, najmoćnijeg čoveka hrvatskog fudbala, uzroka podele na sever i jug, ruke koja je postavljala, smenjivala i "dizala" izvesne Čačiće, poklopilo sa najvećim uspehom u istoriji "kockastih".

"Nije slučajno", rekao je.



Ali, na kraju, Dalić je bio taj.

Dečko iz Tamisarija učinio je da se neko u Šuker seti čoveka koji je kao igrač u inostranstvu nastupao za Budućnost iz Podgorice i Velež iz Mostara. Tip iz Džon o'Grotsa učinio je da hrvatska klupa vidi uglove koji nisu uočljivi kraj aut linije, ali pobožni Katolik iz Livna učinio je ono što kao selektori "zlatne generacije" hrvatskog fudbala nisu uspeli ni Slaven Bilić, ni Igor Štimac, ni Niko Kovač, ni Ante Čačić.

Uveo je "brejnijaka" iz Škotske u svoj stručni štab, odmah uz legendarne Ivicu Olića i Dražena Ladića, i odrekao se ljudi sa blokčetom i hemijskom o kojima je Dudi govorio, poslao Nikolu Kalinića kući nakon što je odbio da uđe u igru u finišu prve utakmice na šampionatu i pokazao da ume da popusti, ali i da bude surov, pitao je Ivana Rakitića kako da zatvori Lea Mesija i poslušao ga (pobedili su 3:0), dao je slobodu svakom iz startnih 11 da sam kaže: "Šefe mogu" ili "Šefe ne mogu", dozvolio je sebi da ne izvede igrača sa utakmice ukoliko mu ovaj odgovori: "Mogu, imam snage", pustio je pevača sa gitarom da tera ekipu na sevdah posle svake od tri pobede u "nokaut" fazi i oprosti neko pivo ili viski, što današnji "supertreneri" ne bi nikada uradili, prepoznao je greške svojih prethodnika i iz svake izvukao pouke zbog čega se juče u centru Zagreba našao u autobusu koji se sporo probijao kroz desetine hiljada ponosnih Hrvata...

...ali je na tom putu zaboravio dve stvari.

ŠTA JE ZABORAVIO

U Kijevu, u bez dileme najstrašnijoj situaciji u kojoj se našla "zlatna generacija" fudbalera, poslušao je svoje instikte i pustio Modrića "gore" između dve linije ukrajinskog tima da igra šta želi, dok su Badelj i Rakitić ostali pozadi i ostao živ. Za tako nešto nije imao hrabrosti u finalu. Sa Modrićem pozadi bili su mrtvi, suvi, žuti. Prvi put nadigrani.

Druga stvar je da je rodom iz Livna, gde kao dokaz da i dalje žive zemljani podsećaju poneki grb Hajduka i jedan "U" grafit na onim betonskim kutijama od autobuskih stanica, u kojima je valjda prijatnije na tih 70 stepeni u avgustu. Zaboravio je da se u tom istom autobosu nalazi čovek koji je veličao to što tamo danas živi 500, a ne 5.500 Srba i da je zbog toga morao da izađe napolje na prvoj stanici.

Zaboravio je da je čast da vodi "zlatnu generaciju" dobio posle gola koji je postigao sin Finkinje i Namibijca. Zaboravio je šta bi mu, da je pratio iz helikoptera, na poluvremenu savetovao tip iz Džon o'Grotsa.

Da nije, možda bi bio zlatko.

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Kolumna - Nebojša Šatara

Navijači

MONDO Tim kola

FK BORAC

RK BORAC

loader