Ako je nešto pozitivno u reprezentaciji Srbije od dolaska Mladena Krstajića na njeno čelo onda je to učinak Aleksandra Mitrovića, ali "orlovi" ne koriste dovoljno to što konačno imaju golgetera.
Ukoliko je potrebno izdvojiti jednu poziciju na kojoj prethodne decenije nismo imali dovoljan kvalitet - i pre svega učinak - onda je to svakako mesto napadača.
"Eksplozijom" Aleksandra Mitrovića u dresu državnog tima, za koju je značajno zaslužan njegov trener iz kluba Slaviša Jokanović, Srbija je konačno dobila igrača od koga može da računa na golove, ali kako to obično biva sa "orlovima" - tada se javljaju drugi problemi.
Za devet mečeva u kalendarskoj godini u dresu s državnim grbom, Mitrović je poentirao već osam puta i došao do ukupnog broja od 19 golova kao reprezentativac Srbije.
Ako računamo i golove za Fulam, Mitar je zaista "on fire", kako i kaže pesma - 24!
Mitrova leđa ne mogu da nose SVE!
Pošto su mu tek 23 godine, opravdano se može razgovarati i o tome da bi mogao da ugrozi rekorde igrača poput Sava Miloševića ili Stjepana Bobeka, ali i taj učinak će biti zanemarljiv i zaboravljen ukoliko pogoci ne budu dolazili u mečevima koje dobijamo.
Sam Aleksandar Mitrović, koji možda prvi put u dresu Srbije nosi odličnu formu iz kluba, nije igrač koji može da popravi BAŠ SVE loše stvari kod "orlova" koje su vidljive golim okom.
Neće biti nikakvo otkrovenje ako kažemo da je od dolaska Mladena Krstajića na čelo reprezentacije najproblematičnija odbrana, pa su tako golovi Mitrovića lako "poništeni" u mečevima protiv Rumunije, prethodno i protiv Švajcarske...
Mane srpske odbrane, u koju smo se kleli i koja je nekada donosila plasmane na Svetsko prvenstvo, jasno su uočili i naši rivali koji trenutno koriste neiskustvo Miloša Veljkovića (Uroša Spajića) i Nikole Milenkovića - uz neuigranost i nesigurnost - da ugroze našeg novog prvog golmana Marka Dmitrovića kome možemo, takođe, "prišiti" sve navedene atribute.
Kada uz sve to dodamo da je ove igrače protiv Rumunije štitio vezni red "golobradih" Saše Lukića i Nemanje Maksimovića, koji odlično funkcionišu kada uz sebe imaju jednog klasnog igrača koji uživa poverenje čitave ekipe poput Nemanje Matića - i koji u probleme dolaze tek kada rivali u proračun dodaju i njihove godine i iznenade ih presingom, jasno je da je ekipa Mladena Krstajića ostavila i previše "slabih tačaka" koje rival dobrom pripremom može da evidentira i potom iskoristi.
Iznošenje lopte iz zadnje linije, nedovoljno kreativan vezni red, neuigrana odbrana, nedisciplina u izvršavanju taktičkih zadataka i još mnogo toga.
Može se reći da tako godine Nikole Milenkovića - i samopouzdanje! - nisu dolazile u pitanje kada je uz njega bio Duško Tošić, pa je možda to recept kojim igrači njegovih godina treba da stasavaju u timu, a ne da se "na silu" u fokus kao pozitivno stavi podmlađivanje.
Imao bi za pravo onaj ko bi rekao da pomenuti odbrambeni i vezni fudbaleri defanzivnih karakteristika nisu daleko po godinama od Aleksandra Mitrovića, ali bilo bi neozbiljno staviti igrače u isti rang samo na osnovu godina potpuno zanemarujući činjenicu da u različito vreme dosegnu željeni nivo, a utoliko je neozbiljno i što smo se nekih igrača odrekli samo na osnovu krštenice.
Upravo bi njihovo iskustvo bilo dragoceno kod prekida koji su sve veća boljka, možda i zbog toga što na reprezentativnim okupljanjima nema dovoljno vremena da se uvežbaju.
"Ne mogu ja da reagujem sa klupe, to je reakcija igrača u datom momentu!", zavapio je Mladen Krstajić koji je možda mladim štoperima stavio na teret i rutinu koju u svojoj biografiji imaju fudbaleri kojih se (pre)lako odrekao, a možda i ta rečenica dovoljno govori da se premalo vremena posvećuje taktičkih zadacima.
Kod prekida je prethodno do izražaja dolazilo iskustvo odbrambenih igrača koji su rutinu donosili iz klubova, nije od beznačajnosti ni "urlik", autoritet i poštovanje koje ima Vladimir Stojković, a koje, ruku na srce, još nema Marko Dmitrović.
Možda je podmlađivanje izvedeno na previše bolan način u trenutku kada smo konačno dobili napadača, pa ponovo imamo problem da nam u svakoj generaciji igrača:
"Fali nam ono nešto!".
Nikako nam ne ide na ruku da se igrački vek igrača i njihova "životna forma" preklope, pa su se tako mimoilazili Nemanja Matić i Dejan Stanković, dok su se nekima poput Hrvata "sve kockice poklopile" i uživali su u zenitu Ivana Rakitića, Luke Modrića, Marija Mandžukića...
Mladen Krstajić, ako planira da ostane na mestu selektora, mora da pronađe rešenje kako Mitrovićevi golovi ne budu uzaludni. Ne želimo napadača koji nakon "rovovske bitke" sa rumunskim štoperima, uz masnice i dva puta ispisano ime na semaforu - sa terena izlazi pognute glave jer njegova upornost i davanje poslednjih atoma snage nije pretvoreno u tri boda.
Ne samo da ćemo na taj način uskratiti sebi šansu da se ponovo merimo sa najboljima, nego će i njegova energija umesto benzinom biti "gašena" vodom.
Baš na taj način ugašen je i entuzijazam navijača koji je rastao sa svakim minutom približavanja mečeva Svetskog prvenstva, posut je pepelom skandaloznim odnosima u timu između selektora i igrača, a "utaban" je izbegavanjem odgovora na pitanja medija.
Mišljenje da je bez podrške naroda išta moguće - podjednako je pogrešno kao i ideja da se igranjem na "kartu mladosti" mogu oprostiti sve fudbalske greške.
Ne mogu, stvarno je jednostavno.
/tekst: Milutin Vujičić, MONDO/