Selektor fudbalske reprezentacije Srbije Ljubiša Tumbaković u rubrici "Moja Azbuka". Saznajte šta misli o Crvenoj zvezdi, a šta o Savićeviću, zašto je Bjeković najbitniji u njegovoj karijeri, kako je tekao razgovor za posao kod Kokeze...
Dorćolac po rođenju, ’Španac’ po fudbalskom opredeljenju. Kada ga je Nenad Bjeković predložio, Mirko Marjanović aminovao, a Izvršni odbor izglasao za naslednika Ivice Osima, izašao je iz biblioteke stadiona Partizana i naleteo na Mileta Kosa.
"Mile je važio za vrhunskog fudbalskog stručnjaka i novinara koji nikome nije gledao kroz prste. Oštrog pera, strog, ali objektivan i pravičan. Iskreno, plašio sam se tog intervjua. U jednom momentu, on me pita kako će Partizan da igra pod mojim vođstvom. Ja sam izgovorio rečenicu koju su mnogi kasnije eksploatisali i koja se našla i u nekim stručnim brošurama. Rekao sam: ’Beskrajne su mogućnosti igre’".
Dobrodošli u Azbuku Ljubiše Tumbakovića, čoveka koji će u subotu protiv prvaka Evrope i osvajača Lige nacija debitovati u ulozi selektora svoje zemlje.
A kao AEK ili Al Naser
"Više AEK. Mnogo lepše iskustvo od Al Nasera. Atina je jedna divna priča koja nije završena iz objektivnih razloga. Čovek se uči na tuđim greškama, ja sam, nažalost, učio na svojim".
B kao Bora Milutinović
"Bio sam u pionirima Partizana u skupljali smo lopte na mečevima seniorskog tima. Bora nije bio standardni prvotimac, ali je bio jako interesantan. Mnogo godina kasnije, postali smo kolege i imao sam privilegiju da se lično uverim koliko je poštovan i cenjen. U Kini je jedan od najpopularnijih sportskih radnika u istoriji te zemlje. Gde god se pojavi, izaziva euforiju. Slično i u Americi. Dešavalo se da krenemo na večeru, ja uđem u restoran i sednem, a Bore nema sat vremena jer ne može da se probije kroz kordon obožavalaca. Ovde u Srbiji nismo ni svesni njegove veličine. Bora je sinonim trenerske struke na svim meridijanima".
V kao Vardar
"Kada se pomene ime Ljubiše Tumbakovića, mnogi kažu 'on nikada nije igrao fudbal'. Nije tačno. Ja sam sa 18 godina potpisao profesionalni ugovor sa Partizanom i posle toga otišao u Skoplje. Kao jedan od najmlađih u dresu Vardara, dva puta sam se kao vezni igrač upisao u strelce u onoj velikoj ligi Jugoslavije. Dobro se sećam tih golova... protiv Maribora i Radničkog iz Kragujevca"
G kao Gica Damnjanović
"Čovek koji me je uveo u trenerske vode. On me je upoznao sa čarima života, odveo me prvi put u neke beogradske kafane... Dži-Bi u Južnom bulevaru, Potkovica, Stadion, Zlatiborac.. Fenomenalan tip, boem, veliki prijatelj... nažalost, rano je otišao. Bio sam u Kini kada nas je zauvek napustio. Svaki pomen njegovog imena, budi u meni najlepša osećanja".
D kao Dejo (Savićević)
"Postoji taj igrački momenat u kojem je svaka moja reč suvišna i ne može verodostojno da opiše njegovu genijalnost. Postoji i ovaj rukovodeći deo koji je takođe imao svoje lepe trenutke. Taj jedan detalj, jedan dan ili preciznije rečeno dva dana, koji su izazvali toliko buke i prašine, nisu, ne mogu i neće nikada da promene moj stav o Dejanu Savićeviću".
Đ kao Đorđević Sale
"Najpre sam upoznao njegovog oca, Batu Đorđevića, jer smo zajedno radili u Kuvajtu. On je bio iskusan trener, a ja tek početnik. Posle sam se sprijateljio i sa Saletom. Sjajna ličnost, pozitivac, vanserijski košarkaš. Kada neko tokom igračke karijere preuzima odgovornost i rešava utakmice, pa posle nastavi to isto da čini i kao strateg, znači da poseduje neki specijalan dar. Pre par dana sam u jednom intervjuu rekao da bi mi dobrodošlo Saletovo iskustvo u kompletiranju strategije za utakmicu sa Portugalom. Njemu i njegovim momcima želim sve najbolje na Svetskom prvenstvu i na osnovu do sada viđenog, ne sumnjam da će se iz Kine vratiti sa zlatnim medaljama".
E kao Engleska
"Neka druga dimenzija. Bio sam nedavno u Londonu i pratio dve utakmice Premijer lige. Nebo i zemlja u poređenju sa ostatkom Evrope. Počev od metodologije igre, do kulture navijanja. Ta ljubav, ta simbioza koja postoji na relaciji igrači - publika je nešto neopisivo. Bez obzira da li je reč o elitnom rangu, Čempionšipu ili nekoj tamo četvrtoj diviziji".
Ž kao Život
"Prvo što mi pada na pamet. Težim nekom životu koji se graniči sa hedonizmom. Kada spojiš posao sa zadovoljstvom, možeš da kažeš da si uspeo u karijeri. Volim da budem deo jedne ozbiljne radne priče, a da u isto vreme uživam u svakom trenutku svog života".
Z kao Zvezda
"Vodio sam 40 'večitih derbija'. Ako neko poštuje Crvenu zvezdu, onda sam to ja. Malo je to rivalstvo devalvirano u poslednje vreme. Meni je Partizan na prvom mestu, ali bez Zvezde nema ni Partizana. Jedni drugima daju na težini. Ko nije bio akter Derbija, ko nije doživeo taj veličanstveni ambijent, nije se ni bavio fudbalom. Moj prvenac je bio 1992. godine na 'Marakani' pred 95.000 ljudi. Ima li nešto lepše!? Pa, kako onda da ne poštujem Zvezdu? Sada sam na jednoj odgovornoj funkciji i moja objektivnost ne sme nijednog trenutka da se dovede u pitanje. Pozvao sam Zvezdine igrače jer smatram da su oni to svojim igrama i zaslužili. Grupa u Ligi šampiona je teška, jer se igra protiv timova koji svakog vikenda u svojim ligama imaju neki derbi. Za razliku od Zvezde koja dva ili tri puta godišnje igra protiv sebi ravnih".
I kao Ilić Saša
"Pratimo se od početka karijere. On je predvodio pionirsku selekciju koja je bila starija od moje. Tu me je opčinio talentom i prirodnim smislom za kreaciju. To se rodi. Ta njegova spontanost, ponašanje, odnos prema mlađim saigračima, odnos prema trenerima i rukovodiocima... U dogovoru sa Mišom Radakovićem ubacio sam ga u prvi tim i vrlo brzo počeo da ubiram plodove. Sada smo kolege u Savezu. Nije mi u to vreme odavao utisak nekoga ko bi mogao da se zainteresuje za trenerski posao. Tek na zalasku karijere, kada je postao deo našeg društva i kada smo sa Batom Mirkovićem, Gordanom Petrićem, Čirom (Dragan Ćirić), Savom (Miloševićem), (Igorom) Duljajem i ostalima počeli da pričamo ozbiljnije o taktici, shvatio sam da je njegov fudbalski rezon apsolutno na mestu. To je on. Činjenice da se pravo iz kopački preselio na selektorsku klupu, dovoljno govori o njegovoj hrabrosti. Mora da prođe proces edukacije, da dobije licencu i da onda krene u sprovođenje svojih ideja".
J kao Jedinstvo
"Reč koja definiše timski rad. U fudbalu pojedinac ne može ništa. Može samo da pokvari ono što je kolektiv gradio mukotrpnim radom. ’Jedinstvo’ je neizostavna reč na početku svakog sastanka u Staroj Pazovi. Rekao sam igračima na prvom okupljanju da ih ne iznenadi ako na taj način budemo i završavali sastanke. Moramo da budemo jedinstveni i kompaktni ako želimo do nekog cilja u fudbalu".
K kao Kristijano Ronaldo
"Igrali smo (Partizan) protiv Sportinga u Lisabonu i Laslo Bolonji je uveo nekog klinca od 17 godina umesto Ruja Žorža. Nije ostavio naročiti utisak, mi smo pobedili 3:1 i stekli ogromnu prednost pred revenš. I onda dolazi duel u Beogradu, pojavljuje se isti taj klinac koji blista na terenu i prosto je neuhvatljiv. Kao da je deset godina u vrhunskom fudbalu. Posle je rastao, rastao i izrastao u jednog od najboljih svih vremena. Ali, ako me pitate Mesi ili Ronaldo, kažem Mesi. To je moje fudbalsko ubeđenje i tu nema mesta diskusiji".
L kao Luksemburg
"Opet se vraćam na taj prvi radni sastanak u Staroj Pazovi koji je imao i svoj motivacioni deo. Pitao sam igrače - u čemu je razlika između tri boda protiv Portugala i tri boda u Luksemburgu? Nema razlike. Niko ne govori o Luksemburgu, a oni mogu da budu potencijalna 'mina'. Napreduju iz godine u godinu, imaju veliki broj legionara u svom timu. Brazilci, Portugalci, Belgijanci... čak i neki fudbaleri sa našeg prostora".
LJ kao Ljubimac
(Švajnštajger je ispričao Veljku Paunoviću zanimljivu priču o Pepu Gvardioli. Dok su bili u Bajernu, Bastijanu nikako nije bilo jasno zašto Španac nema prisniji odnos sa igračima. Utakmica, trening, sastanak i svako na svoju stranu. Kada je kucnuo čas rastanka, nije odoleo da ga ne pita. Odgovor je bio brutalno iskren: ’Po prirodi sam emotivac. Lako se vezujem za osobe i brzo ih zavolim. A u tom slučaju, ne bih sastavljao tim na osnovu fudbalskih kriterijuma’).
"Dobra je ta vaša priča o Švajnštajgeru i Gvardioli, ali kada ti veliki treneri izgovore bilo šta što sadrži bar malo filozofije, mi se odmah oduševimo. Slažem se da je Gvardiola specifičan tip zbog svojih ideja i nepredvidljivosti, ali me zanima kako bi se snašao u nekim drugim uslovima. Mi nismo u njegovoj poziciji, nemamo taj mehanizam i alatke koje ima Španac u Mančester sitiju i koje je imao u svim prethodnim klubovima. Ja ne krijem, imao sam ljubimce u svakoj generaciji koju sam trenirao. Ali nikada nisam dozvolio da ostatak ekipe prepozna da neko od njih ima određene privilegije. Niti je taj ljubimac imao bilo kakve povlastice".
M kao Mihajlović
"Borac. Ratnik. Takav je bio i kao igrač. Svoj kompletan potencijal je podređivao voljnom momentu i borbi do poslednje kapi znoja. On je postavio temlje ove ekipe koja je sada pod mojom komandom. Odmah da se ogradim, kada je došao na mesto selektora i izvršio onu smenu generacija, nisam u toj njegovoj selekciji video nešto što bih kao stariji kolega morao da podržim. Naravno, nisam o tome govorio javno, ali sada vidim da je bio u pravu. Kako je vreme odmicalo, generacija se iskristalisala i zahvaljujući Mihinoj viziji, srpski fudbal ima veoma lepu perspektivu".
N kao Nenad (Bjeković)
"Partizanovcima dovoljno. Kažeš ime i svi znaju o kome je re. Ako govorim o Bjekoviću kao čoveku i rukovodiocu, reči će da nedostaju. Ako govorim o njemu kao o prijatelju, isto tako. Danas je kao potpredsednik Saveza direktno zadužen za stručna pitanja i posle 17 godina ponovo smo na istom zadatku. Strašno me vređa kada kažu da smo se pomirili. On i ja nikada u životu nismo povisili ton jedan na drugoga. Čitava moja fudbalska priča je zapravo Nenadova ideja. Trebalo je podmetnuti leđa i upravnom odboru Partizana predložiti jednog Tumbakovića koji je bio potpuni anonimus. Stisnuo je petlju i ja sam svojim rezultatima opravdao njegovo poverenje".
NJ kao Njukasl
"Prodali smo 87 igrača za devet i po godina, a da nisam bio u prilici da treniram nijednog stranca u Partizanu. I onda dolazi Njukasl, jedna od četiri najbolje ekipe u Premijer ligi. Bili smo prežaljeni od javnosti, otišli smo da odigramo muški i za svoju dušu. Oni su poveli 1:0 i sudija svira penal za nas. Niko od ovih ’šmekera’ poput Ivića, Ilića ili nekog trećeg neće da se uhvati za loptu. Ali hoće Vuk Rašović. Bio sam zatečen, nisam reagovao. Iskreno, nisam ni očekivao da će biti penala. Isto se dogodi i u beogradu i opet Vuk Rašović. Posle sam ga pitao ’Vuče, kad si bio toliko siguran, da li si znao unapred kako ćeš šutirati’. On se nasmejao i odgovorio: 'Ne šefe, samo sam zažmurio i opalio’".
O kao Osim
"Kad se formiraš kao trener, imaš deo vezan za edukaciju. Prošao sam to vrlo korektno, koristio sam literaturu koja mi je bila dostupna u tom periodu, prevashodno rusku. Tražio sam sebe. Pratio sam klubove koji su forsirali igru u skladu sa mojim fudbalski ubeđenjem. 'Švabo' (Ivica Osim) je imao specifičan stil njegov Željo nije bio u vrhu jugoslovenskog fudbala, ali je gajio prepoznatljiv stil igre. Bili su oprezni, a u isto vreme konkretni i efikasni. I stalno su imali nekog pojedinca koji je iskakao i rešavao utakmice. Šta ti je sudbina, ja postanem trener petlića, a taj moj omiljeni trener dođe umesto Miloša Milutinovića za stratega prvog tima Partizana. Delili smo svlačionicu, moji puleni su skupljali lopte na njegovim utakmicama. Gica Damnjanović je napravio kontakt i odveo me u 'Radmilovac' gde je prvi tim odlazio u karantin. A Osim je svako to okupljanje shvatao kao prvorazrednu fudbalsku seansu. Zamislite moju sreću kada sam dođao u situaciju da za istim stolom sedim sa svojim trenerskim uzorom i da mogu u svakom trenutku da pitam sve što me zanima. Ostavio mi je ekipu u kojoj su bili Mijat, Buda, Petrić, Jokan, Krčma, Vorkapić, Brna, Zahović, Milanič, Gudelj... pa Stanojković koji je tada bio kapiten reprezentacije... Gozba na fudbalski način“.
P kao Partizan
"Otac me je odveo na prvu utakmicu kada sam imao 10 godina. Zatekao sam onu generaciju koja je igrala finale Kupa šampiona protiv Real Madrida. Stadion dupke pun, atomski fudbal, uživancija... Posle sam zavoleo Boru Đorđevića. Imao je neki poseban šmek. A i živeli smo zgrada do zgrade. On u 36, ja u 38. Tada autogrami nisu bili popularni, ali bilo mi je dovoljno da se pojavi na terasi i da me zamoli da mu nešto donesem iz prodavnice. Bacio bi lovu sa drugog sprata, a mi smo se dole tukli ko će da uhvati svežanj novčanica i ko će da ga posluša. Ponosan sam na sve svoje titule u Partizanu. Najdraža mi je ta prva jer sam morao da se dokazujem i da se borim protiv nepoverenja kompletne javnosti. Kada uđete u svlačionicu u kojoj sedi 10 reprezentativaca, možete da preživite isključivo s autoritetom znanja. Da oni prepoznaju da ste upoznati sa materijom. Prevazišao sam tremu posle par treninga na Zlatiboru i sve je vrlo brzo došlo na svoje mesto. Posle je stigla i druga titula, možda još draža. Nismo igrali Evropu, Nenad i Zeka su prodali 10 igrača da bi klub preživeo i ušli smo u sezonu sa ciljem da ne ispadnemo iz lige. Dogodilo se da smo osvojili 'duplu krunu' i oborili mnoge rekorde. Klincima poput Ćire, Save, Nađa, Belog Bjekovića, pridodali smo Baticu Mirkovića iz Rada, Đanija Ćurčića iz Ofke i Čurovića iz Zemuna. Vrhunac je bio u polufinalu kupa protiv Crvene zvezde kada smo odigrali jednu od najlepših utakmica u mojoj karijeri".
R kao Radnički Novi Beograd
"Rođen sam u Francuskoj ulici broj 50 i preko puta moje ulice je bila brvnara u Dunavskoj i pored nje šljakasti teren Radničkog. Tu sam počeo sa drugarima iz dvorišta. Ja kepec, kada sam se pojavio na prvom treningu, ekonom mi je uzeo opremu i rekao ’beži mali i vrati se kada porasteš’ (smeh). Posle u Radničkom iz Sombora prekidam karijeru iz zdravstvenih razloga, sledi Fakultet, pa ponovo Radnički, ali ovaj novobeogradski. Nastavljaju se pehovi, povreda kolena i zbogom fudbalu. Počinjem trenersku karijeru, gde drugo, nego u Radničkom. Krao sam zanat od svojih kolega Tike Markovića i Kiće Ristivojevića koji je moja generacija, ali je pre mene počeo da radi sa decom i bukvalno je apsolvirao rad sa mlađim kategorijama. Posle sam se osamostalio, oplemenio gradivo svojim idejama i za dve godine osvojio dva prva mesta. Uveo sam ih iz četvrte u Prvu srpsku, pa odmah zatim u Međurepubličku ligu. Radnički je posebna dimenzija i posle Partizana, klub koji zauzima specijalno mesto u mom srcu".
S kao Slaviša Kokeza
"Kada sa nekim sedneš za isti sto, logično je da postavljate ista ili slična pitanja. Seli smo i razgovarali o svemu. O ciljevima reprezentacije, uslovima rada, autonomiji... Sve ovo što se dešava u poslednja dva meseca je na najvišem mogućem nivou i u skladu sa našim dogovorom. Slavišu doživljavam kao predsednika koji je odgovoran za svoj deo posla, isto kao što ću i ja odgovarati za ono što je u mom domenu. On se bavi organizacijom, politikom Saveza, materijalnim aspektom. Ja sam odgovoran za rezultate reprezentacije. I tako je najpoštenije i najkorektnije".
T kao Tiki-taka
"Fudbalsko ubeđenje. Naučio sam od starih trenera da ’od duplog pasa nema spasa’. Deluje lako, ali doći do tog stadijuma je ozbiljan proces. Prvo treba da odabereš igrače koji to znaju da izvedu. U svakom smislu, tehničkom, taktičkom i motoričkom. Kada ostvariš svoju ideju, uživaju pre svega igrači. A ti na klupi zadovoljno trljaš ruke i već razmišljaš o složenijim vežbama. To je ta ideja, moj pogled na fudbal. Dodavanje u napred, visok presing, brza razmena pasova... neki je zovu ’tiki-taka’. Ja sam više za ovo ’od duplog pasa, nema spasa’".
Ć kao Ćirić
"Meni su svi na ’Ć'. Ćirič, Ćurčić, Čurović, Čakar... Kada sam diktirao tim u Partizanu, svi su umirali od smeha. Ja ne razlikujem nijedno od ta tri slova. Sada bih morao da definišem nešto što ne želim. Ali, hoću. Trenirao sam trojicu velemajstora u karijeri i to su bili Mijatović, Ćirić i Sale Ilić. Ćira je umetnik. Neko ko uživa u svakom poslu kojim se bavi. Bilo da je reč o fudbalu ili nekoj drugoj zanimaciji. Danas se posvetio ugostiteljstvu i opet je sebi namestio situaciju da sve bude bajno i savršeno. On je deo moje fudbalske priče. Ozbiljan porodičan čovek, ima troje dece, zna šta hoće i ima stav o svemu. Srećan sam što takva ličnost postoji u mom životu. Da se vratim na ’tiki-taka’, sediš na klupi, uživaš u vrhunskoj predstavi svojih pulena i onda se pojavi Ćira koji iskoči iz šablona i reši utakmicu na neki svoj način. Neponovljivo".
U kao Učenje
"U fudbalu nije dovoljno da završiš školu i stekneš licencu. Tek posle toga ide nadogradnja. Danas kontrolu edukacije vrše UEFA i FIFA. Ali, nadgradnja je neizostavan segment trenerskog sazrevanja. Moraš da čitaš literaturu, da pratiš trendove... samo na taj način izbegavaš iznenađenja u poslu kojim se baviš".
F kao Fernando Santoš
"Pratio sam njegov rad još dok je bio u Grčkoj. Bio sam i na seminaru u Parizu posle Evropskog prvenstva kada je držao predavanje o tome kako je osvojio titulu sa Portugalom. Gostovao je i kod nas na jednom sličnom skupu. Odaje utisak mudrog čoveka i kada govori vidi se da je staložen što ide u prilog njegovoj sigurnosti i veri u sebe. Veoma promućuran, ponekad na terenu deluje odsutno, ali u svakom momentu donese odluku koja prelomi utakmicu. Probaću da ga nadmudrim. Možda ima bolje igrače, ali ja sam selektor Srbije i moram da verujem da su moji bolji od njegovih. U svakom slučaju, postoje preduslovi za jednu fenomenalnu utakmicu".
H kao Hrana
"Jedem sve što ima veze sa mlevenim mesom. Sarme, punjene paprike, tikvice... Nisam neki ljubitelj pečenja, uvek sam pre za dobar roštilj. I naravno, specijaliteti zemlje o kojoj smo svi mi kao klinci maštali i želeli da je posetimo - Italija. Može bilo šta sa njihovog menije: pica, pasta, lazanje...".
C kao Crna Gora
"Predivne tri i po godine. Fantastičan odnos tih ljudi prema meni. Ono što nije bilo lepo, pokušaću što pre da zaboravim. Ostaju u sećanju pobeda protiv Danske u Kopenhagenu, jedna maestralna partija Stevana Jovetića i gol Bećiraja. Imali smo pre utakmice totalno drugi rezultatski plan i nismo razmišljali da u grupi sa Poljskom, Rumunijom i Danskom možemo da jurimo plasman na završni turnir. Još bolju utakmicu, u fudbalskom smislu, odigrali smo kod kuće sa Rumunima. Taktički perfektno, sa puno želje, htenja i voljnog momenta na koji sam naročito ponosan".
Č kao Čurović Dejan
"Deki... eh... Ostaju uspomene. Gomila anegdota. Jedna datira iz ’93. Igrala se utakmica u Podgorici, sastavili su reprezentaciju SR Jugoslavije od igrača iz domaće lige, ali nisu imali selektora. Bata Bulatović je zamolio Nenada i Zeku da me puste da pokrijem upražnjeno mesto. Šetao sam na dan meča ispred hotela 'Crna Gora' i slučajno sretnem Dekija Čurovića. Znao sam ga iz mlađih kategorija, onako robustan i jak, moderan tip centarfora. Pitam ga šta ima novo, otkud on tu... on mi kaže da je bio u Grčkoj na probi i da nije prošao. Ja ga zagrlim i pitam: ’Hoćeš u Partizan?’. Nasmejao se i odgovorio: 'Šefe, nije u redu da se šalite sa mnom’. Ja mrtav ozbiljan. Pitam ponovo: ’Hoćeš ili nećeš?’. On kaže: ’Naravno da hoću’. Čim sam se vratio u Beograd, pravo kod Nenada u kancelariju. Sve smo završili za pet minuta jer Zemun nije pravio problem sa ispisnicom. Njegovim dolaskom, dobili smo dve stvari. Jednog sjajnog napadača i nešto što se zove atmosfera u svlačionici. On je te mlade momke upoznao sa čarima života fudbalskog profesionalca. Nije u to vreme bilo puno splavova, znalo se gde izlaze igrači. Mi smo ih kontrolisali koliko je to bilo u našoj moći, ali smo znali da oni u Dejanovom društvu ne smeju da naprave nikakvu glupost. Na ternu je bio zver. Mislim da je te prve sezone pet ili šest mečeva direktno rešio svojim golovima. Kad god se lomilo, on je stupao na scenu. Sećam se meča u Podgorici, težak teren, borba za titulu... uveo sam ga pola sata pre kraja na 1:1, dao je fantastičan gol i postali smo šampioni. U finalu kupa protiv Spartaka, on i Sava po tri komada i 'dupla kruna'".
Dž kao Džejms Bond
"Je l’ Dž ili Đ? Neka bude Džejms Bond, jer su poslednja tri broja mog mobilnog telefona 007".
Š kao Šandong
"Sedeli smo u kafiću kod Hrama Svetog Save kada se menadžer Darko Šušnjar pojavio niotkuda i ponudio mi opciju za Kinu. Nisam ga tada poznavao i skoro da sam se uvredio. Pa nisam ja valjda trener za kinesko tržište. Ali sve moje predrasude nestale su onog trenutka kada sam kročio u tu prelepu zemlju. Regija u koju sam sleteo imala je 100 miliona stanovnika, a grad u kojem sam radio 9 miliona. Firma koje je finansirala klub brojala je 250.000 zaposlenih. Osvojili smo dve titule, dva Kupa, Liga kup i dva puta sam proglašavan za trenera godine. Plus afirmacija mladih igrača iz njihove škole koju su vodili naši ljudi, Vlada Radmanović i Zoran iz Rume. Živeo sam u hotelu i kada sam odlazio iz Šangdonga, kolona navijača do aerodroma bila je duga kilometar. Orilo se 'Tumba, Tumba, Tumba'...".
...
Prva, pa Portugal. Vlasnik evropske krune i trofeja u Ligi nacija. Sa Kristijanom i Bernardom Silvom. Start koji bi svakoga uplašio. Ne i Dorćolca sa španskim idejama u glavi.
---------------------------------
SVE KOLUMNE, RUBRIKE i INTERVJUI NEBOJŠE PETROVIĆA